Pogranično iračko mesto podseća na avetinjski grad Divljeg zapada koji tačno u podne čeka na odlučujući obračun

      Čopor podivljalih pasa zavija povrh peščanih sprudova koji se, napravljeni ljudskom rukom, protežu i dele Irak od Kuvajta. Džukci slobodno pretrčavaju između malih iračkih i kuvajtskih graničnih belega. Na iračkoj strani, graničar se smeši i kaže: “To su irački psi, ali njima nisu potrebne vize za prelazak.”
       Nema sumnje da psi vide sve to. Oni se slobodno vrte oko demilitarizovane zone (DEMZ) između Iraka i Kuvajta - u kojoj dve granične linije deli Unikom, Posmatračka misija Ujedinjenih nacija za Irak i Kuvajt. Demilitarizovana zona se prostire šest milja u dubinu Iraka i tri milje u Kuvajtu. Iza te tri milje nalaze se snage koje će nastojati da osvoje Irak - vojska Sjedinjenih Država. Ako psi, kad ih poteraju, zađu u Kuvajt mnogo dalje od one tačke koja obeležava tri milje, onda će videti ratne pripreme vašingtonskih snaga - cisterne, helikoptere apače, na hiljade američkih vojnika.
       “Osmatramo Amerikance i vidimo sve što se događa”, kaže jedan irački vojnik na vrhu planine Sinam, najvišoj tački ovog kraja, gde Iračani imaju malu osmatračnicu. “Sve vreme posmatramo njihove manevre.”
       “Stvar je jasna”, kaže irački pukovnik vazduhoplovnih snaga Sabri Gaib. “Svakog trenutka očekujemo da nas Amerikanci napadnu.” Sabri je primio k znanju da Amerikanci imaju mnogo moćniji arsenal ljudstva, oružja i tehnologije od Iraka. Ali ipak, i on ponavlja ono što će većina iračkih vojnika reći kad se suoče s tom realnošću: “Iračani će se boriti. Dvadesetih godina prošlog veka Englezi su imali više ljudstva, opreme, a moglo bi se reći i tehnologije. Borili smo se protiv njih močugama i isterali smo ih iz Iraka.”
      
       Zloslutna ćutnja
       Beli Unikomov lendrover hita putem koji vodi prema Kuvajtu. Zaustavlja se na iračkoj pograničnoj postaji. U pustinjskoj kamuflažnoj uniformi, s plavom beretkom snaga UN, pojavljuje se francuski pukovnik Bernar Salabel, glavni operativni oficir snaga UN. On je u Safuan došao iz glavne Unikomove baze, jer je grupa američkih aktivista, s mirotvoračkom ekipom Iraka, tu postavila privremeni logor na četiri dana radi protesta zbog tolikog nagomilavanja američkih vojnih efektiva u Kuvajtu. “Ne bi valjalo da ostanete dugo”, kaže on. “Možda više neće ovde biti bezbedno.”
       S naočarima na nosu, puk. Salabel šali se s Iračanima kako već više od mesec dana nije okusio francuski sir i vino zato što s kuvajtske strane ne može da dobavi alkohol. Pita Iračane da li bi oni mogli da mu donesu vina iz Bagdada. “Inšalah”, kaže mu irački zvaničnik. Ako Bog to bude hteo.
       Pukovnik Salabel je na čelu vojnog krila Unikoma već pet meseci. To su, gotovo u celoj deceniji, možda bila i pet najnapregnutija meseca u DEMZ. On naglašava da je reč o misiji koja nije pod oružjem, osim jednog, to jest naoružanog bataljona za “samoodbranu”. U DEMZ ima 200 posmatrača UN iz 32 zemlje, uključujući i 11 iz SAD. Ali “britanski i američki posmatrači ostaju na kuvajtskoj strani”, kaže Salabel sa smeškom.
       Što se tiče njegove misije u DEMZ, puk. Salabel kaže da je teško “ne poznavati svoju budućnost. Ne znamo da li ćemo biti evakuisani sledeće nedelje, ili kroz mesec dana. Ne znamo. Nadamo se da ćemo ostati ovde, ali ne znamo u kakvoj situaciji. Ja samo čekam naređenja iz svog glavnog štaba.”
       Puk. Salabel kaže da “mi možda i nećemo biti ovde” ako snage SAD krenu u ivaziju. Ako Savet bezbednosti odluči (da učestvuje u napadu), najpre će povući svoju misiju. Bez učešća Saveta bezbednosti, to je nešto drugo.
       Ako se dobro oslušne, mogu se čuti helikopteri kako bruje u daljini. Može se čuti petao kako kukuriče. Mogu se čuti deca u obližnjem iračkom selu kako se smeju i igraju. Ali ponajbolje se može čuti zloslutna ćutnja strahota koje su se desile i koje će se desiti.
       Na tački od šest milja unutar iračke teritorije stoji znak na kojem je ispisano: “Pažnja svekolikom osoblju UN, sada napuštate teritoriju DEMZ”. Sledeće skretanje nalevo vodi vas ka onome što je poznato samo kao “groblje” - pojas iračke pustinje prepun izubijanih, iskrivljenih vozila, kontaminiranih direktnim pogocima vašingtonskih bombi s osiromašenim uranijumom koje su korišćene u Zalivskom ratu 1991.
       U poslednjoj deceniji, Irak je izmestio svoje cisterne, kamione, teretnjake i druga neprepoznatljiva vozila u safuansku pustinju, da bi ih držao dalje od naseljenih zona. Cisterne, posebno, pričaju priču o moći o municiji s osiromašenim uranijumom - finim rupama izbušenim u telima cisterni, kao da je neka velika igla prolazila kroz materijal. Posle deset minuta na groblju, vladin poverenik počinje da se oseća nelagodno i hoće da ode. Peščana oluja, pesak i prašina naleću sa svih strana.
      
       Epidemija kancera
       Ali za ljude koji su udaljeni manje od jedne milje nema kamiona u koji bi mogli da uskoče i umaknu. Oni žive na pravcu kojim vetar duva od vozila kontaminiranih osiromašenim uranijumom. Uprkos udaljenosti lokacije, mesno stanovništvo ponekad donosi odande metalne delove. Možda nisu ni svesni opasnosti, možda su samo očajni.
       U Iraku je teško doći do nekih statistika, ali tokom poslednje decenije Irak je nesumnjivo imao epidemiju kancera. Bolnice su pune dece koja umiru ili se rađaju sa strašnim nakaznostima i patnjama. Pitajte bilo kog doktora ili naučnika, svaki od njih zaći će u najstrože pojedinosti veze između raka, rađanja nakazne dece i osiromašenog uranijuma. Po bolnicama u Basri mogu se videti mnogi veterani Zalivskog rata koji sede kraj svoje obolele ili obogaljene dece. Mogu se sresti i mnogi iz Safuana. Čestice uranijuma u vazduhu i na zemlji deo su njihovog prisustva. Ali postoji i druga opasnost, mnogo skrivenija.
       Duž autoputa koji vodi od Kuvajta ka Basri, nailazi se na desetine njiva prekrivenih plastificiranim prekrivkama. Njima se štiti letina. Safuan je nekada bio čuven po svom paradajzu, ali danas je čuven samo po tome što je opasan. Stranci koji posećuju jug obično bivaju opomenuti da ne jedu paradajz, jer on se uzgaja u epicentru gde je korišćena municija s osiromašenim uranijumom.
       Za onoga ko je video groblje i njegovu udaljenost od uzgajališta paradajza, zelena pijaca u Basri počinje da liči na niz tezgi na kojima se prodaju bombe i otrov za pacove.
       Pri povratku na DEMZ, sunce već počinje da zalazi nad Safuanom. Zloslutna tišina se vraća dok iračka pogranična straža stoji na svojim mestima i netremice osmatra pustinju znajući da će jednog dana, uskoro, duhovi Safuana ponovo oživeti.
      
       DŽEREMI SKEJHIL
       (Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević)