Kako u Matici traže od vojvođanskih Mađara, funkcionera, da urgiraju u republičkoj vladi da im se namakne nešto sredstava

      
       Tako dođe Margit Savović, tada ministar u Saveznoj vladi, u Maticu srpsku. U ime 3 000 članova, preko 1 000 saradnika, od toga više od 700 akademika i profesora univerziteta, dva veka Matice zamole gospođu Savović da nešto učini za njih u Vladi Republike Srbije, jer oni ne uspevaju da obezbede novac. Odviše je varijanti u opticaju šta je savezna funkcionerka rekla rukovodećim drugovima, posle toga nešto sredstava iz republičkog budžeta je stiglo. U Matici su razočarani, jer se ovako dalje mora. U međuvremenu, sve je opet manje-više neizvesno. Identifikovana je moć. Još jedna od srpske vrste.
       Čak i da ne nađu vojvođanskog Mađara, u Matici misle na sutra. Predsednik Božidar Kovaček: “U sadašnjosti i u budućnosti Matica treba da nastavi svoju misiju očuvanja i unapređenja kulture svog naroda.” Predsednik SANU i član Upravnog odbora MS Dejan Medaković: “Teško je reći da li je Matica spremna za budućnost, iz prostog razloga što ne znamo o kakvoj budućnosti je reč; njena slika danas nikome nije jasna. Matica može i mora da pretraje sve sumnje i da dokaže svoju vitalnost.” Akademik Čeda Popov, član UO Matice, veli: “Treba se orijentisati u dva pravca; podmlađivanje rukovodećih organa i u Matici stvarati leksikografski centar srpskog naroda, to Srbi nisu nikada imali. Matica to može, jer ima veliki broj saradnika i frekventnija je od SANU, a ona neka bude organ koji će utvrđivati politiku te leksikografske kuće.”
       Matica je diplomirala i budućnost, sudeći po njenim razmerama u jeziku. Miro Vuksanović, upravnik Biblioteke MS: “Reč sporovati u jednom ogranku srpskog jezika znači: trajati, izdržavati, dužiti, ne klonuti, odupreti se nepogodama. Matica srpska će sporovati. Može ponešto njeno biti sporno, ali je ne može osporiti. Sporo ide da što dalje stigne.” Upravnica Galerije MS Branka Kulić se nada da su godine siromaštva i oskudnog davanja u kulturu “za nama”. “Sigurni smo u Galeriji da nikada nisu bile i neće biti oskudne godine duhovnog bogatstva.” Sekretar MS Dragan Stanić: “Matica srpska je višestruko spremna za budućnost: programski, personalno i tehnološki. Očekujemo Zakon o denacionalizaciji koji će valjda omogućiti MS drugačiju poziciju za razgovor sa onima koji odlučuju o budžetu. Ako do takvog zakona dođe, ako uslede značajne promene, MS će morati da se organizuje kao pravi, veoma jak privredni subjekt. Ma šta se desilo, Matica će preživeti, jer je ona potrebna svom narodu, jer će narod o svojoj ustanovi brinuti.”
       Demokratske promene su izvršene po srpski. Tako se Matica i prošle godine ponovo prepušta uticaju vojvođanskih Mađara na Vladu Republike Srbije, jer je to efikasno i smisleno. Kod nas vekovi moraju da nađu vezu sa politikom dana. Ono šta je Pal Šandor, poslanik DZVM u Republičkoj skupštini, rekao visokom srpskom funkcioneru još se pamti i nije se čula više nijedna varijanta te izjave. “Nećete za mene, valjda, reći da sam srpski nacionalista”, predočio je Šandor, “ali u Matici nema para za nezaobilazne vrednosti srpske kulture: objavljivanje Letopisa, devet naučnih časopisa,čitavog niza naučnih monografija i zbornika radova, izvođenje kapitalnih naučnih projekata u oblasti leksikografije, leksikologije, enciklopedistike, proučavanja problema jezika, književnosti, naselja i stanovništva. Malo znanja je opasnije od malo novca.” Ubrzo stigao je 1,5 milion, od Ministarstva za nauku, na račun Matice za dugove dva naučna projekta.
       Predsednik Matice Božidar Kovaček pored ekonomske neizvesnosti, uprkos Zakonu o Matici srpskoj, na kolosek prema državi stavlja i “ignorantska gledišta da budućnost zatvara vrata institucijama nacionalnog predznaka. Nacionalna opredeljenost spada u osnovna ljudska prava. Nekakvom čudnom interferencijom poništava se medijsko interesovanje za rad Matice i kada je on izrazito plodonosan.”
       Od Matice tražiti da bude nešto sasvim obrnuto od “srpske”, za akademika Čedu Popova znači.” To upšte nije bezazleno, jer falsifikati daju povoda da se donesu loše odluke za Maticu.Treba sprečiti vulgarizaciju da su Srbiji nevažne nacionalne institucije.” Jedni Srbi su na vlasti, drugi nisu na vlasti, tu mora izbiti srpsko pitanje.
       Od kada je stigao onaj 1,5 milion u Maticu, pre pola godine, počeli su ozbiljni zastoji u prilivu sredstava neophodnih za redovno poslovanje koje treba da obezbedi Ministarstvo za kulturu, pa se otkida od naučnih projekata. Sekretar MS Dragan Stanić pojašnjava šta se događa: “Tako smo u konačnom ishodu u 2003. godini dobili znatno manje sredstava od planiranih. Jednom rukom dato, drugom rukom oduzeto.”
       Uistinu, unutar Matice postoji veliki problem. I nešto se u mehanizmu institucije pokvarilo. Akademik Popov ne uskraćuje preciznu informaciju: “Izdavačko preduzeće MS dužno je oko 15 miliona dinara državi. Ono nije na budžetu. Delili su zarade a nisu uplaćivali doprinose. Ne znam kako to može da se spasi,a prvi princip na kome je nastala Matice bio je ‘da se štampaju i šire knjige na korist srpskog naroda’.” O tome kada je i kako nevolja nasrnula na Izdavačko preduzeće, sadašnji direktor Jelica Nedić veli: “Preduzeće je više od jedne decenije bilo loše rukovođeno i štetnim poslovima uništavano i devastirano. Matica srpska, osnivač ali ne i vlasnik preduzeća, ne želi njime da se bavi. Godinama je gledala njegovo propadanje,ne učestvuje u upravljanju iako bi po Zakonu o MS i ostalim pravnim aktima koji regulišu međusobne odnose to trebalo da čini, odbija svaku aktivnost vezanu za preduzeće. Zakazala sam sastanak sa predsednikom Izvršnog veća Vojvodine Đorđom Đukićem, ali su ga Božidar Kovaček i Dragan Stanić otkazali.”
       Predsednik MS Božidar Kovaček misli da treba stvar tako rešiti što bi se “formiralo izdavačko odeljenje unutar MS koje bi se staralo o svemu što su tekući izdavački poslovi Matice koji su i do sada tekli sasvim odvojeno od Izdavačkog preduzeća. Tome bi se mogao priključiti i deo zadataka koji su bili u nadležnosti Izdavačkog preduzeća. U poslovnom smislu toliko je već izraubovano da je veoma teško pomišljati na revitalizaciju.”
       Sadašnji direktor preduzeća Jelica Nedić, koja je u poslednjih godinu dana znatno smanjila broj zaposlenih, sa 35 na 10 i “prekinuti su nelegalni i zakulisni poslovi, a od avgusta 2002. počeli smo da isplaćujemo minimalac”, traži izlaz u sanaciji.
       “Matica srpska, kao neprofitna kuća, ne može pomoći svom preduzeću, a čini se nema ni volje za to. Obraćanja republičkom Ministarstvu za kulturu nisu urodila plodom. Interesovanje je pokazala jedino Pokrajina, no čeka se mišljenje osnivača. Da li Republika ima model za rešavanje ovakvih problema ne znam, ali Pokrajina ih je iznašla: ‘Forum’ i ‘Mađar so’ su sanirani i prevedeni u javna preduzeća, a Pokrajina je osnovala izdavačke kuće nacionalnih manjina npr. ‘Hrvatsku riječ’. Srbi bi,iako većinski narod u Pokrajini, bez svog preduzeća bili jedini narod koji nema izdavačku delatnost na svom jeziku pomognutu od države.” Situacija postaje napeta, jer još nije nađen Mađar koji bi intervenisao kod Zoltana Bunjika i ubrzao sanaciju. Možda bi sada trebalo promeniti taktiku i poslati Srbina. I Republičkoj agenciji za privatizaciju se direktorka Nedić obratila, jer se preduzeće našlo na “Listi od 1000 preduzeća” sačinjenoj od strane Ministarstva za privredu i privatizaciju republičke vlade za proces ubrzane aukcijske privatizacije. Njen zahtev je da se preduzeće skine sa ove liste, jer smatra “da je njegovo ime od neprocenjive i neprenosive vrednosti, o čemu svedoči i postojanje samog Zakona o MS i da ne bi trebalo da podlegne ubrzanoj aukcijskoj prodaji”. Ta strana se još nije oglasila i to je nešto.
       Ako se uspe zainteresovati neko od funkcionera mađarske nacionalnosti, kao do sada, naći će se neko rešenje. Jer srpska elita nije sklona da sluša o tome šta će biti sa nama, među nama. A ko ih ne sledi, nije realan. Postoji odavno sumnja u intelektualnu elitu koja ne može napraviti konsenzus oko ključnih nacionalnih pitanja. Može li to duvanje i raspaljivanje političkog meha ugroziti Maticu srpsku? Akademik Medaković zaključuje da ne treba da nas obeshrabri ukoliko intelektualna elita ne može napraviti kosnenzus oko ključnih nacionalnih interesa. Šta je onda bitno? “Da Matica svoje postupke ne veže za pojedine političke pokrete, već da se bori za kulturni dijalog i pluralističko ponašanje.” U okolini elite postaje sve više pusto i posle odgovora Mira Vuksanovića: “Politika nije ugrozila Maticu. I neće. Maticu samo Matica može ugroziti.” I Dragana Stanića: “Osnovni uslov da ljudi pristupe Matičinim poslovima jeste da zaborave na svoje partijske boje.”
       Trebalo je pitati šta će biti sa Maticom srpskom i onoga ko sada proba natpis “Republika” umesto “Pokrajina” Vojvodina, naravno, “kada dođe vreme za to”? Nenad Čanak, predsednik Skupštine AP Vojvodine: “Matica srpska je osnovana 1826. Vojvodina 1848, Srbija je država od 1878. Dakle, Matica srpska je starija i od Vojvodine i od nove države Srbije i najstarija je kulturna i uopšte institucija kod Srba. Kao što je nastala pre teritorijalno-političkih organizovanja, uveren sam da će ih i nadživeti.”
       Najzad optimizam različitosti i nema više vraćanja na budućnost.
      
       LAZAR KAURIN
      

Tajna kritičarske dugovečnosti Vladimir Stamenković: 42 godine u NIN-u        Prvu kritiku, osvrt na predstavu Vilijamsove “Mačke na usijanom limenom krovu” u Beogradskom dramskom pozorištu, objavio je u “Književnim novinama” u februaru 1956. Od septembra 1961. dakle već bezmalo četrdeset dve godine, pozorišni je kritičar NIN-a. Nema primera na našim stranama, a teško da ga ima i u svetu, da neko u tako dugom razdoblju, bez prekida, istrajava u poslu pozorišnog kritičara. Osim ljubavi prema teatru, šta je to što ga i danas motiviše da revnosno, sa već poslovičnom kritičarskom doslednošću, ispisuje jedinstvenu pozorišnu hroniku? Odgovarajući na to pitanje Feliksa Pašića, na večeri u okviru ciklusa razgovora sa pozorišnim stvaraocima u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, Vladimir Stamenković je podsetio da je pozorišna kritika težak i mukotrpan rad s višim ciljevima:        - Ona je takva već po prirodi stvari, jer izriče sud o radu velike grupe stvaralaca koje može da ozledi i najmanja kritička primedba. A pogotovo je čini mukotrpnim poslom to što se kod nas stalno predviđa da je bez nje pozorište samo trenutna, efemerna pojava, da je ona ta koja osvešćuje publiku, omogućava da prave vrednosti dejstvuju kroz duže vremenske intervale, da prerastu u trajne tendencije. Osim ljubavi za pozorište, neophodno je da kritičar ima i neke dodatne vanpozorišne motive. Što se mene tiče, jedan takav motiv bilo je saznanje o pogubnosti čestih diskontinuiteta u našem društvenom, u našem kulturnom životu, o tome da je spektar njenog dejstva znatno širi nego što se obično misli: da se pomoću nje mogu braniti ili čak donekle i restituisati ugrožene vrednosti koje ne moraju nužno biti estetskog karaktera, već mogu da budu i moralne, pa čak i političke prirode.               S.T.