Dobitnik “Zlatnog medveda” piše za NIN kako je snimio ”(A)torziju”

      “(A)torzija” je imala svog dobrog duha. Njegovo ime je Jurij Košak, slovenački producent, suvlasnik studija “Akradena” u Ljubljani. Jure je uvek imao neobične ideje i najčešće je radio sa mladim rediteljima. Kada je pročitao scenario Abdulaha Sidrana “(A)torzija”, odmah ga je otkupio osetivši veliki potencijal i potom se upustio u produkciju. Kratki filmovi su teško isplativa filmska forma, ali Jureta je vodila istinska želja da takva uvrnuta priča bude snimljena.
       Raspitujući se o mladim rediteljima, Košak je za savet zamolio i mog profesora Srđana Karanovića koji je, pošto je pročitao scenario, predložio mene. Nikada me nije zanimao ratni film. To nije u mom senzibilitetu. Ali uvrnute, tragi-komične priče jesu. “(A)torzija” je bila upravo to, istovremeno i komična i tragična, i nadrealna i realna, i visokostilizovana i krajnje naturalistička. Ratni film u kojem niko ne pogine, u kojem nema politike, pitanja ko je kriv, ko je prvi počeo, ko je više patio? Ja na takva pitanja zaista nemam odgovor i ne osećam se pozvanim da se njima bavim. Nasuprot, ovo je bila univerzalna priča koja ratnu situaciju daje iz perspektive jedne krave i jednog amaterskog hora. Priča koja se mogla desiti bilo gde, priča o suludosti i apsurdnosti ratnih situacija i priča o ulozi umetnika u teškim vremenima. Na to sam mogao da dam lični, emotivni odgovor.
       Pošto sam pročitao scenario, poslao sam u Ljubljanu svoje dotadašnje filmove i rediteljsku eksplikaciju “(A)torzije”. Ubrzo je Jurij Košak došao u Beograd na dogovor. Tako je sve počelo. Profesor Karanović ostao je tokom celog rada na filmu veliki oslonac kojem sam se mogao u svako doba obratiti za savet. To zaista znači kada idete u potpuno nepoznatu sredinu da snimate film sa ljudima koje tek upoznajete.
       Kastinge smo radili u Sarajevu i Ljubljani. Jasan izbor za glavni lik bio je Davor Janjić. Davor je sjajan glumac koji sada živi u Sloveniji i s velikim uspehom igra na slovenačkom u pozorištu. Uprkos statusu zvezde, odmah je pristao da dođe na kasting. To mi je mnogo značilo, znao sam da je otvoren za saradnju. Ostale uloge pripale su mladoj mariborskoj glumici Mirjani Šainović, izvrsnoj Sarajki Emini Muftić, Admiru Glamočaku, dekanu FDU u Sarajevu, popularnom slovenačkom glumcu Branetu Grubaru, dečaku Elmedinu Leletu i naturščiku sa bogatim filmskim iskustvom, sjajnom Matiji Bulatoviću, sinu velikog pisca Miodraga Bulatovića.
       Zaista sam imao sreću da radim ne samo sa divnim glumcima već i sa izvrsnom celokupnom ekipom sastavljenom sa prostora cele bivše Jugoslavije. Posebna priča je direktor fotografije Vilko Filač. Vilko je poznato ime u svetskim razmerama i imao sam tremu kako ću uspostaviti kontakt s njim. Međutim, kao i svi veliki umetnici, Vilko je veliki čovek. Bio mi je najbolji prijatelj tokom snimanja, neko kome se mogu požaliti za sve. A s njim, sve deluje lako i rešivo.
       Snimalo se u januaru, u Alpima. Od stare, napuštene štale i pomoćnih zgrada rekonstruisali smo predgrađe Sarajeva. Ako nismo bili napolju, na ciči zimi, bili smo u štali oko krave kojoj je hor pevao. Zaista ne znam kako bismo snimili ovaj film da nije bilo maestra svog zanata, Mirka Sirkovića. Mirko je najpoznatiji filmski dreser životinja na Balkanu, a i šire. A nama je krava bila glavna junakinja. Sirkovićev broj telefona dali su mi u Sloveniji kako bih se u Beogradu sa njim dogovorio o svemu. Čuli smo se i počeli da se dogovaramo gde da se nađemo. Malo pomalo - ispostavilo se da živimo u istoj zgradi. Tako je to na Novom Beogradu.