Priča o Dragutinu Topiću i Oliveri Jevtić jeste banalna, ali obnavlja mišljenja o dopingu kao pre svega moralnom problemu

      Olivera Jevtić, “košuta sa Zlatibora”, nije se bila ni rodila kad je američki plivač Riki Demont daleke 1972. godine u Minhenu kupio u apoteci “kapi za nos”, osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama i odmah potom bio diskvalifikovan. Uzalud se branio, oduzeta mu je medalja, a ušao je u istoriju sporta kao čovek koji je stradao zbog neznanja da kapi za nos, odnosno “efedrin”, proširuju disajne puteve, obezbeđuju plućima više kiseonika; dakle, sportske suparnike dovode u neravnopravan položaj. Slučaj Rikija Demonta postao je paradigma “dopingovanja sportista” i aktuelan je utoliko što je Olivera Jeftić prošlog novembra, isto tako ušla u jednu apoteku, takođe kupila “kapi za nos” i diskvalifikovana na Njujorškom maratonu. Oduzeto joj je treće mesto i 45 000 dolara i samo zahvaljujući posredovanju jednog moćnog proizvođača sportske opreme, nije strože kažnjena što bi joj oduzelo mogućnost da učestvuje na Olimpijskim igrama iduće godine u Atini.
       Dragutin Topić, jedan od najboljih skakača uvis u svetu (238 centimetara), ovih dana je izdržao dvogodišnju zabranu takmičenja. Doduše, Topić nije uzimao “kapi za nos” da bi lečio nazeb i pluća punio većim količinama kiseonika. Posle takmičenja u Vupertalu, 2. februara 2001, utvrđeno je “minimalno prekoračenje dozvoljene količine hormona norandrosterona”.
       Nije sporno da se nijedan iole značajniji rezultat u sportu ne može postići bez tzv. stimulativnih sredstava, čiji se spisak stalno menja u skladu sa usavršavanjem kontrole. Sporno ostaje uverenje, ne samo Topića i Jevtićeve, odnosno onih koji ih pripremaju i prate, da je danas uopšte moguće podvaliti tim svetskim sportskim žandarima. Posebno kad se zna da imaju odrešene ruke i blanko ispunjene putne naloge da odu na bilo koju tačku planete i van stadiona; dakle, na treningu ili čak na kućnoj adresi, provere da li u tom trenutku sportista na koga se sumnja, uzima nešto što nije dozvoljeno. Ovo može da izgleda apsurdno, jer nekoliko popijenih kafa ili čaša koka-kole ostavlja tragove i upućuje na krivicu. Apsurdno jeste, ali zar je to jedini apsurd sveta u kome živimo?
       Uzalud su podsećanja na licemerje i ostale ružne stvari u svetu sporta danas. Unapred su izgubili bitku oni koji decenijama ponavljaju da nema te fabrike lekova koja ne proizvodi u sportu zabranjena sredstva. Gotovo posle svake hirurške intervencije rekonvalescenti, posebno stariji, dobijaju ozloglašene anaboličke steroide kao sredstvo oporavka. Najzad, nemali broj “nedozvoljenih stimulativnih sredstava”, kako se eufemistički nazivaju doping preparati, uopšte nije škodljiv, ali je sportski rečeno - nemoralan. Zato što ne obezbeđuje takmičenje u ravnopravnim uslovima.
       Doping je nesumljivo medicinski (“kunići za eksperimente”), politički (primeri iz Nemačke DR i NR Kine), najzad i sociopsihološki problem. U nizu sportova koji obrću ogromni novac nikome na pamet ne pada da proverava medicinsko-moralnu ispravnost učesnika u takmičenju. Zato su najčešće žrtve atletičari i plivači, mada su i u atletiku ušle velike pare.
       U velikom svetskom sportskom biznisu učešće naših sportista meri se promilima. Atletika, plivanje, boks, rvanje, dakle sportovi sa tradicijom nekoliko hiljada godina, i u ovoj zemlji žrtvovani su u korist visokoprofitabilnog fudbala, košarke, rukometa, pa i odbojke i vaterpola. Zato i “poslednjim Mohikancima” naše atletike, kakvi su Olivera Jevtić i Dragutin Topić, uz nesumnjivu sportsku vrednost, ostaju samo visoka moralna načela, koje moraju poštovati, naprosto zato jer druge im nema. I preporuka da izbegavaju apoteke. U svakoj našoj apoteci “efedrin”, odnosno “kapi za nos”, može, bez recepta, da se dobije za 30 dinara.
      
       SLAVO STOJKOVIĆ