Ideja za vraćanje novca oštećenim građanima koji su u vreme socijalizma uplaćivali u stambene fondove, a stanove nisu dobili, dobija veću težinu ako se zna da je država odlučila da obešteti čak i štediše Dafiment banke, “one koje su se dobrovoljno kockali”

      Donošenje zakona o denacionalizaciji je karika na koju se kače novodemokrate zahtevajući da država, putem javnog duga, obešteti i one koji u doba socijalizma nisu dobili pravo na stan. Miroslav Perišić, savetnik predsednika Nove demokratije Dušana Mihajlovića, kaže: “U senci problema denacionalizacije nalazi se problem koji otvara Nova demokratija. Kroz nekoliko decenija socijalizma vršena je tiha pljačka građana, opravdavana zakonskom obavezom. Suštinski nema razlike između našeg zahteva i zahteva za denacionalizaciju budući da se radi o želji za obeštećenjem građana.”
       Od bivših jugoslovenskih republika jedino Srbija i Bosna i Hercegovina nisu donele zakon o denacionalizaciji. Da moraju to učiniti, jasno je ukoliko žele da jednog dana uđu u zajednicu evropskih država. A ako je već tako, logika je novodemokrata, bilo bi smisleno da se ispravi i nepravda nad onima koji su novac davali u stambene fondove, a nikakvu korist nisu izvukli. “Imamo dobru volju. I osećaj da se nepravde raščiste, da nam se istorija ne bi vratila”, tvrdi Perišić, inače istoričar po obrazovanju.
      
       Politička logika
       Novac je u zajedničke fondove počeo da se sliva 1956. godine. Tadašnji zakon je predviđao da se svim zaposlenima, kao i penzionerima, odbija 10 odsto od primanja. Zakon je pretrpeo korekcije 1961. godine, pa je u fond odlazilo četiri odsto od bruto dohotka, da bi 1981. utvrđen minimum od 2,4 odsto, ali je od radne organizacije zavisilo koliko će novca biti uplaćivano u fond. Pojednostavljeno govoreći, prema daljoj proceduri preduzeća su imala pravo da procene ko je “ugrožen” i ko ima pravo na stan ili kredit. “Da paradoks bude veći, neretko se dešavalo da neko ostvari pravo na kredit i izgradi, recimo, kuću. Pa onda, izdaje prostorije onome koji je takođe ulagao u zajednički fond”, navodi Perišić.
       Čvor je država pokušala da preseče početkom devedesetih donošenjem Zakona o otkupu stanova, koji je predviđao prevođenje društvene svojine u privatnu. Tako, ako je neko plaćao stanarsko pravo, imao je mogućnosti da otkupi stan, pri čemu su se dotadašnja ulaganja u stambene fondove uzimala u obzir. “Princip je ustanovljen, ali opet nije primenjivan na sve. I opet je veliki broj ljudi oštećen”, kaže Perišić.
       Inicijativa za vraćanje novca oštećenim građanima, kako tvrdi savetnik Dušana Mihajlovića, dobija veću težinu ako se uzme u obzir da je država odlučila da obešteti čak i štediše Dafiment banke, “one koje su se dobrovoljno kockali”.
       Da li je došlo vreme da se “nepravda štićena zakonom” ispravi? Ministar finansija u Vladi Srbije Božidar Đelić smatra da nije. “Za sada, mislim da nema mesta za nove akcije. Nalazimo se u velikim problemima, zadužena smo zemlja, a primera gde je nepravda činjena ima mnogo”, kaže Đelić za NIN.
       To, međutim, gledano očima novodemokrate, ne umanjuje vrednost same inicijative. Jer, sigurno je da će put od usvajanja predloga deklaracije o obeštećenju građana (ukoliko bude usvojen), preko usvajanja zakona, do njegovog sprovođenja - biti dug. O mogućim modelima obeštećenja, kako tvrdi Perišić, za sada je teško govoriti, kao što je teško proceniti koliko novca bi država morala da izdvoji. “Nas i ne interesuje koliko je to para. Jedino nas zanima politička logika, prema kojoj je građanin sa imenom i prezimenom, interesima i pravima u središtu pažnje.”
      
       Vreme solidarnosti
       Iz ugla građanina koji bi mogao da se oseti oštećenim, politička logika Nove demokratije može da izgleda sasvim privlačna. “Bliže gledano, stvari stoje malo drugačije”, tvrdi Dragor Hiber, predsednik Odbora za pravosuđe u republičkoj skupštini i profesor građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Jer, kako navodi, izdvajanja u stambene fondove na osnovu zakona bila su shvaćena kao oblik solidarnog i zajedničkog zadovoljavanja potreba zaposlenih. Najveći deo izdvojenih sredstava ostajao je u preduzeću ili u drugom društveno-pravnom licu, takozvanom Fondu zajedničke potrošnje - stambeni deo, iz koga su kupovani stanovi koji su dodeljivani zaposlenima na korišćenje. Poenta je u tome, nastavlja Hiber, da su sredstva na osnovu zakona prikupljala preduzeća, a ovaj projekat hoće da ih pretvori u javni dug, što bi bio prvi nedostatak. Drugi bi bio to što se radilo o doprinosu, parafiskalnom davanju koje je onda deljeno za posebne potrebe. I Hiber povlači paralelu sa zahtevom, da na primer, država vrati novac onima koji su uplaćivali zdravstveno osiguranje, a nikada nisu bili bolesni. “Izvesne nelogičnosti sistema finansiranja stambene izgradnje u samoupravnom socijalizmu jednostavno nije moguće ispravljati stvaranjem državnog duga”, zaključuje Hiber.
       Šansa da se “nelogičnost” ispravi, rekli bi neki, propuštena je u vreme hiperinflacije, kada je bilo moguće otkupiti stan po realnoj ceni (duplo je jeftinija od tržišne). A šansa da se još jedna nepravda nanese, postoji ako građani budu prinuđeni da, ovoga puta, kroz porez uplaćuju novac na ime ranije oštećenih.
      
       DRAGANA MATIĆ