Svi smatraju, bar javno, da je rano za konkordat. Ali, klima 2003. podseća na onu iz 1914. godine. Tada je povod bila Bosna, a danas bi moglo biti Kosovo

      Čega se bojimo kad razmišljamo o odnosima Crkve i države? Skorašnji događaji pred Patrijaršijom i neuobičajeno živa diplomatska aktivnost crkvenih velikodostojnika otvorili su nova razmišljanja o starim pitanjima. Dimitrije Kalezić upozorava da se lica okrenutog pozadi ne može, bar ne zadugo, ići uspešno napred. Nešto slično je svojevremeno tvrdio i Stojan Novaković insistirajući na životodavnim poukama istorije, a ne na mrtvom sjaju minulih epoha. Mitropolit Amfilohije takođe skreće pažnju uz značajnu ogradu: “Mi imamo prava na suzdržanost.”
       Jesmo li evrofobični? Da li se još bojimo konkordata? Pa, rimofobični, svakako, jesmo. Ispoljeni klerikalizam sa svim njegovim posledicama se ne može lako zaboraviti. Dvadeseti vek nam je ogolio ogromnu moć Katoličke crkve, ali i pad civilizacije koju poznajemo. Globalni procesi i tragika događaja koji su nas pogodili na izmaku XX veka otvorili su stare rane nacionalnih i konfesionalnih pitanja. Učinili su i da se rastrojavanje vrednosnih sklopova raširi i produbi. Više nego u smislu fizičke opasnosti, svet naseljen hrišćanima našao se zaista daleko od jevanđelja.
       Možda je konferencija o hrišćanstvu i evropskim integracijama (Hotel “Palas”, 8-9. februar, 2003) dobar početak za sagledavanje ne samo ekumenizma već i budućeg položaja crkava u ujedinjenoj Evropi, pa samim tim i razmene delegacija između SPC i Vatikana. Pojedini zaključci ovog skupa su svakako onespokojavajući u civilizacijskom smislu. Sve se može ipak svesti na pokušaj da se, uz priznavanje razlika, odgovori na neka pitanja i sa sličnim stavovima izađe pred evropske i svetske procese. Približavanje, koliko-toliko ovde se podrazumeva. Iako ekumenizam posmatramo mahom kroz njegov svetovni deo, on ima i svoju duhovnu stranu koja se tiče teološkog zbližavanja. I među rimokatolicima i među pravoslavacima se može čuti da su u pogledu dogme bliži jedni drugima nego što je to bilo ko od njih sa protestantima. Razrešenje razlika između pravoslavnih crkava i Katoličke je jedna od najvažnijih stepenica u usponu ovog pokreta.
       Iz ere entuzijazma se prešlo ipak u oseku. Konzervativni rimokatolicizam koji je podstakao nepoverenje pravoslavnih prema ekumenizmu, suviše je prosto objašnjenje, jer iza njega stoje ogromni problemi sa kojima se Katolička crkva suočava, a koji bi je mogli odvesti u nova cepanja. I mada je postignuti napredak na polju teološkog zbližavanja proizveo osudu “unije” kao neprihvatljivog metoda postizanja jedinstva među crkvama, ovaj pojam nas i dalje plaši.
       Konkordat je već nešto drugo. Ugovor koji u stvari određuje položaj vernika i klera Katoličke crkve u jednoj državi, u svesti pravoslavnih je korak od sedam milja ka uniji. Problem je u tome što se razlikuje od slučaja do slučaja. Istorija konkordata kod nas je prilično poznata. Pokušaji revidiranja mirovnih ugovora posle Prvog svetskog rata i ranjivost granica, sve veći antagonizam izneđu dva ključna pitanja - “hrvatskog” i “srpskog”; delovanje klerikalnih elemenata na tlu Kraljevine Jugoslavije, narastajući fašizam, potreba za tačnim određivanjem položaja katolika, delovi su slike opšteg “stanja” te države. Uz prelamanje uticaja velikih sila kao dodatnog elementa, sve postaje jasnije. Ako izuzmemo naše istorike i one iz bivših jugoslovenskih republika, svakako bi bilo zanimljivo pogledati delo Ani Lakroa-Riz, Vatikan, Evropa i Rajh, od Prvog svetskog do hladnog rata, Arman Kolin, Pariz, 1996, zasnovano na fondovima francuskog Ministarstva spoljnih poslova, obaveštajne službe i Nacionalnog arhiva. Iako nije ratifikovan, konkordat Kraljevine Jugoslavije i Vatikana ocenjen je kao sporazum koji čini nepravdu i štetu SPC i njenim vernicima. Osudio ga je ne samo patrijarh Varnava već i anglikanski biskup iz Gločestera. Sam ugovor je možda privremeno mogao smiriti “hrvatsko” pitanje. Koliko je to državnički bilo opravdano? Teške političke i nacionalne prilike, konferencija, vremenski bliske razmene delegacija, pisanje strane štampe o mogućem dolasku pape, izjave zvaničnika o velikim očekivanjima od Vatikana, intrigiraju i iritiraju javnost.
       - O konkordatu nismo uopšte razgovarali. Reč je o vrlo složenom procesu za koji su potrebne godine. Mislimo da je prerano za takve razgovore. Ako govorimo o papinoj poseti Srbiji, njemu poziv nije upućen a on se nigde ne poziva sam - rekao je nadbiskup Žan Luj Toran na oproštajnoj beogradskoj konferenciji za štampu.
      
       Poseta monsinjora Torana Srbiji i Crnoj Gori obnovila je interesovanje javnosti za odlazak naše crkvene delegacije u Rim.
       - Što se tiče papine posete Srbiji, nikakvog razgovora o tome nije bilo. Druge su teme u pitanju - izričit je mitropolit Amfilohije. - Kad je reč o nedoumicama i onima koji ih imaju, treba razjasniti nešto. Svako ima pravo na svoje mišljenje; a i da ga iznese. Ali, ako neko nešto radi, onda to mora biti sa potpunom odgovornošću. Crkva nije od juče; nije to ni Sveti sinod, niti patrijarh srpski. Monasima je inače mesto u manastiru, nad jevanđeljem, baš kao i meni.
       Dijalog među hrišćanima je naša obaveza. Mi smo bili u Rimu. Sreli smo se sa najuglednijim ljudima savremene Rimokatoličke crkve i boravili u svim bitnim institucijama, počevši od one za dijalog među religijama, zatim za jedinstvo hrišćana, za pravdu i mir... Sastali smo se sa rektorima univerziteta; sa rektorom Akademije za život, najsavremenije ustanove koja se bavi problemima bioetike i kloniranja. Imali smo jedan dug razgovor sa papom. Pružila nam se prilika da izbliza upoznamo veoma razuđeni organizam tako moćne i u svetu prisutne institucije kao što je Rimska crkva, ali i da sa punom odgovornošću vodimo dijalog u duhu izvornog hrišćanstva.
       Nadbiskup Toran vidi uspeh u ostvarivanju velikog susreta Svetog sinoda i Nadbiskupske konferencije, utvrđivanju zajedničkih tačaka, dogovoru o razmeni profesora. Ma kako nama, običnim pripadnicima crkve ovo sumiranje rezultata izgledalo neobično, nije u pitanju nešto što je retkost. Izuzetak bi jedino mogao biti visok nivo delegacija. Češći kontakti su uglavnom na nivou naučnih, kulturnih i nekih drugih oblika saradnje. Svakako da je i to deo nama malo poznate crkvene diplomatije. Za razvoj odnosa među crkvama i utvrđivanje njihovog položaja u budućnosti svakako će biti važna i najavljena poseta monsinjora Torana Moskvi, na poziv ruskog ministra spoljnih poslova Igora Ivanova. Izjave naših crkvenih izaslanika, predstavnika državnih vlasti kao i uglednog gosta iz Rima potvrđuju da su teme Kosmeta, mogućeg pogoršanja odnosa sa islamskim svetom, kao i denacionalizacija imale izuzetno važno mesto u pregovorima crkava i države.
       Na razmeđi stranih činilaca moći i domaćih sekularnih potreba, sa problemima mnogo dubljim nego što ih uglavnom mi uočavamo, Crkva je u XX veku prilično izgubila. Možda i zato zadrhtimo pri pomenu konkordata. Ako su strpljivost i oprez preduslovi uspeha, onda to važi i za odnos onih koji su dobili mandat da misle o državnim potrebama, prema ovim pitanjima. Sigurno je samo to da će mnogo toga u položaju našem, naše crkve i države biti određeno i oživljavanjem ekumenskog dijaloga, snagom pravoslavnih crkava da postignu konsenzus o određenim pitanjima u ovom procesu, ali i celokupnim odnosom ekumenizma prema Rimokatoličkoj crkvi i problemima koji dovode u opasnost pozitivne rezultate ovog pokreta.
      
       MILENA MILETIĆ
      

Da li su Srbi pred novim konkordatom? Neke sličnosti su vidljive. Uoči Prvog svetskog rata, zajedničkim vatikanskim i austrijskim imperijalno misionarskim planovima na Balkanu najveću smetnju predstavljala je Kraljevina Srbija koju su Karađorđevići ideološki vezali uz poredak tzv. zapadnih demokratija i, samim tim, uz liberalnu građansku ideologiju. Danas, Austrougarske nema, ali Vatikan je još tu, ne tako moćan kao onda, ali još moćan. Na sceni je, opet, projekat stvaranja Velike Albanije koji ima potporu i u Vatikanu i među moćnim albanskim rimokatolicima širom sveta da se, za italijanske i globalne interese, uveća Albanija; da se proširi na Kosovo, Metohiju, Crnu Goru i zapadnu Makedoniju.               Kako Srbi reaguju na to? Šta im se nudi; novi konkordat, ekumena, unijaćenje?        Žan Luj Toran, ministar inostranih poslova Vatikana, za NIN je rekao: “Sećam se jako dobro razgovora sa Miloševićem. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste izraženo veliko poštovanje prema Svetoj stolici i Svetom ocu koji nije podlegao političkim pritiscima vezanim za trenutnu situaciju već se rukovodio principima u rešavanju krize.”               A kako je kriza rešena? Jugoslavija je razbijena u paramparčad, kruni se, polako, i Srbija, a Milošević je u Hagu.        Papa Vojtila u junu dolazi u Banjaluku, dakle, stupa i na srpsku zemlju.        Zato je NIN hteo da od što više uvaženih srpskih glava čuje šta misle o učestaloj živoj aktivnosti SPC i Vatikana? Da li smo pred novim konkordatom? Dug je spisak onih koji su odbili razgovor o toj temi. Odbio je, recimo, i Dobrica Ćosić čije životno delo “Vreme smrti” počinje - konkordatom.        Ah, ti naši rimski strahovi!