Na Ešdaunov zahtev vlada Republike Srbije smenila je kompletnu upravu Elektroprivrede RS, ali je time otvorena priča o trgovini strujom na čitavom Balkanu

      Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Pedi Ešdaun smenio je generalnog direktora Elektroprivrede Republike Srpske (ERS) Svetozara Aćimovića i člana Upravnog odbora Boška Lemeza, posle “šokantnog izveštaja” o poslovanju preduzeća.
       “Dokazano je da je reč o lošem upravljanju, krađi, sukobu interesa u toj instituciji i kriminalnim aktivnostima”, rekao je Ešdaun tom prilikom.
       Sve te stvari koštale su Elektroprivredu “najmanje 166 miliona maraka”, samo prošle godine, sledi iz izveštaja koji je Ešdaunov ofis naručio od specijalnog revizora Dejl Elen Ralf.
       Posle odgovarajućeg Ešdaunovog zahteva vladi srpskog entiteta u Bosni, premijer Dragan Mikerević smenio je kompletnu upravu i nadzorni odbor kompanije, najavivši istragu i eventualno krivično gonjenje odgovornih. U međuvremenu, entitetski inspektori ušli su u preduzeće, obećavajući “okončanje prve faze istrage” do kraja ove nedelje.
       Ključni deo izveštaja specijalnog revizora posvećen je kompaniji “Enerdži fajnensing tim” (EFT), registrovanoj u Londonu, koja kontroliše 80 odsto regionalnog tržišta struje od Austrije do Grčke. Suvlasnici kompanije su jugoslovenski finansijer Vuk Hamović, energetski ekspert dr Svetislav Bulatović, pravnik i poslovan čovek Vojin Lazarević i britanski investicioni bankar Džems Naj.
       “Svi viškovi (struje RS) prodaju se u inostranstvo, preduzeću ‘Enerdži fajnensing tim’ iz Londona, i to često ispod najniže tržišne cene i ispod tarife. Manipulacijom tendera, EFT kao jedini ‘validan’ ponuđač dobio je ugovor o razmeni energije za RS. Ovaj ugovor omogućio je potpunu kontrolu nad prenosnim kapacitetima RS... ”, tvrdi specijalni revizor.
       Evo glavnog upozorenja: “EFT uživa prioritet u svim najvažnijim ugovorima, uključujući i nabavku električne energije i ugovore o gradnji proizvodnih kapaciteta. Ovakav položaj ... omogućio im je monopol na istočnoj dalekovodnoj mreži. Njihovo učešće u velikim građevinskim projektima omogućiće im da rezervišu buduće viškove energije u narednih 30 do 50 godina. Ti novi projekti verovatno će imati negativan uticaj na eventualne pokušaje privatizacije i zahvaljujući njima EFT bi se mogao pojaviti kao jedini ponuđač (u privatizaciji Elektroprivrede).”
       Specijalni revizor utvrdio je da Elektroprivreda gubi u prenosu gotovo trećinu struje, što je tri puta više od uobičajenog, da drugu trećinu uspeva da naplati od domaćih potrošača, dok joj poslednja trećina preostaje za izvoz. Umesto da gradi nove proizvodne kapacitete, preduzeću bi stoga bilo pametnije da se usredsredi na eliminisanje gubitaka i na izgradnju postrojenja za prenos, “prvenstveno prema zapadu”.
       Revizor otuda preporučuje obustavljanje kapitalnih energetskih projekata u istočnoj Hercegovini, koje je između ostalog Svetska banka finansirala osamdesetih godina. Pobedivši na međunarodnom tenderu, EFT je obavio znatan deo radova na dovršenju tunela od 15 kilometara na Fatničkom polju, kojim bi se efikasno prikupljali viškovi vode i slali u Bilećko jezero, uz dodatnu proizvodnju 140 gigavatsati struje. Elektroprivreda RS radove bi platila ako što bi EFT-u isporučivala tu struju narednih sedam i po godina. Ovo je sada najveći investicioni projekat u BiH. Tender za izgradnju hidrocentrale “Buk Bijela”, projekat od 375 miliona dolara, trebalo je da bude zaključen, po različitim izvorima, 17. ili 20. marta. I tu je EFT najavio učešće kao član konzorcijuma. Bio bi to najveći investicioni projekat na području bivše Jugoslavije.
       Ostatak izveštaja specijalnog revizora čini opis liste manje-više klasičnih korupcionaških operacija naduvavanja faktura, paprenog plaćanja opreme, sumnjivih kompenzacionih poslova, plaćanja bez pokrića, dakle sve ono što je ljudima “sa ovih prostora” lično poznato, bilo kao učesnicima, bilo kao svedocima, ili žrtvama.
       Prva preporuka specijalnog revizora je da “Finansijska policija i Odeljenje za privredni kriminal Velike Britanije ispitaju transakcije i vezu (Elektroprivrede RS) sa preduzećem EFT”.
       O optužbama visokog predstavnika za BiH, kao i tokovima struje na Balkanu, za NIN govore dvojica vodećih ljudi kompanije EFT, Vuk Hamović i Svetislav Bulatović.
      
       Specijalni revizor nekoliko puta kaže u izveštaju da su tenderi na kojima ste pobeđivali u Republici Srpskoj bili namešteni?
       Bulatović: Da, on to kaže, ali pri tom ne nudi ni jedan jedini argument. To su gole tvrdnje. Nema tu argumenata uopšte.
       Hamović: Sa izveštajem OHR-a upravo se borimo, i nadamo se da ćemo se izboriti bez pravnih lekova. Ako budemo morali, mi smo angažovali pravnu kancelariju Klajd i kompani, jednu od najboljih u Britaniji, da analizira kompletnu situaciju, pogotovu što se u izveštaju navodi da se neki projekti zaustavljaju. Tako nešto za nas jednostavno nije prihvatljivo, utoliko što smo po svim ugovorima o nabavci energije u Republici Srpskoj platili avanse. Imam neodoljiv osećaj da smo mi ovde kolateralna šteta, jer smo preuzimali sve viškove, tako da se lako “primila” teza kako mora da smo mi tu nešto muvali. U svakom slučaju, mi ćemo to raščistiti veoma brzo. Narednih dana ćemo se susresti sa ljudima iz Kancelarije visokog predstavnika.
      
       Ako ne uspete, da li će vaša firma opstati?
       Hamović: EFT godišnje pravi promet od 200 miliona dolara, sa obrtnim kapitalom od 50 miliona. Profitna stopa nam je 5-6 odsto u proseku, za razliku od profita na Zapadu, od 3-4 odsto. Mi bismo, naravno, voleli da ostvarujemo 40 odsto, kao što piše u novinama, ali ne daju nam. Jer, ima ovde konkurencije, nije da nema. Mi svu energiju kupujemo na javnim tenderima i dobijamo ugovore o prodaji na javnim tenderima. Tačno je, imamo krajnji rezultat da kontrolišemo oko 80 odsto tržišta, jer smo ovde najbolji: dajemo najbolje uslove, najbolje upravljamo rizikom i posedujemo najveću fleksibilnost isporuka i prijema. Trgovina sa dve bosanske elektroprivrede čini dvadesetak odsto našeg prometa. U toj činjenici leži i odgovor na pitanje da li ćemo opstati. Srbija učestvuje sa 21 odsto, Crna Gora sa 12, Albanija, Rumunija i Grčka sa po devet odsto, Mađarska sa osam, Švajcarska sa četiri i ostali sa desetak odsto.
      
       Ko su vaši konkurenti?
       Bulatović: U Evropi postoji više od 60 trgovaca strujom. Sve velike elektroprivrede formirale su trgovačke kuće, potpuno nezavisne, koje trguju na otvorenom tržištu i na berzama, u Lajpcigu, referentnoj za kontinetalnu Evropu, Amsterdamu, Ljubljani. Mi trgujemo na berzi u Beču. Postoji dakle “E.On trejding” i “Er-Ve-E trejding”, obe nemačke, pa američka “Sempra enerdži trejding”, koja sada snabdeva Crnu Goru, baš kao i zagrebačka “Montmontaža”.
       Hamović: Uzgred budi rečeno, deo crnogorske štampe koji je govorio kako mi sprečavamo elektroprivrede Crne Gore i Republike Srpske da trguju direktno, i da ubiramo kajmak jer smo verovatno nekog podmitili, nije se zapitao zašto njihova elektroprivreda ne kupuje struju direktno od Bugara, nego posredno od Sempre. Zašto hrvatska elektroprivreda ne prodaje Crnoj Gori? To je istorijsko pitanje: Zašto postoje trgovci? Mi smo dobili poslednji ugovor sa EPS-om tako što smo za 0,1 evro po megavatčasu bili bolji od E.On, nemačke elektroprivrede. I ja neću da kažem da je to bilo sasvim slučajno. Pored toga što smo “tehničari”, mi imamo još jednu prednost u odnosu na sve E.On trejdinge ovoga sveta (bez obzira koliko oni bili finansijski snažniji od nas), a to je da smo mi u ovom regionu spremni da preuzimamo rizike koje drugi nisu. Zamislite jedno veliko jezero, sa mnoštvom reka koje se u njega ulivaju - to su elektroprivrede od kojih mi kupujemo struju. S druge strane postoji mnoštvo reka koje ističu. To je naš portfelj.
      
       Šta vi zapravo radite? Zašto to elektroprivrede ne bi prodavale struju bez vas?
       Hamović: Prosto je zabluda da Republika Srpska, pošto ima viškove, može da prodaje struju Crnoj Gori, koja ima manjkove. Nije stvar samo u tome da li su Crnogorci uredne platiše (uzgred rečeno, nisu). Ne, to su babe i žabe. Na grafikonu imate crvenu crtu koja pokazuje struju koju je nama dala Elektroprivreda RS, a ova druga linija struju koju uvozi Crna Gora. Očito je da se te dve linije ne poklapaju, ni približno. Pri tom, tehnička karakteristika Republike Srpske je da ona isporučuje struju u bandu, dakle kontinuirano tokom dana, a Elektroprivreda Crne Gore kupuje saglasno svojim potrebama, to jest kupuje više danju, a manje noću. Onda kad dođu prolećni meseci, kad najviše struje ima Republika Srpska, ima je i Crna Gora, njoj tad najmanje treba. To su sve razlozi zašto se Crna Gora nije pojavila da kupuje struju iz Republike Srpske. Jer njoj ne treba to što RS nudi. Ova pak neće da prodaje na parče, jer ako prodaje na parče, eventualno nešto što može da se udene samo Crnoj Gori, šta da radi sa ostatkom. Ona to što ima hoće da proda po najboljoj ceni. Ko hoće da kupi, neka da ponudu. I na tom tenderu se pojavi nekoliko ozbiljnih firmi. Znači li, dakle, da ja na tom tenderu orkestriram E.On? A u Crnoj Gori američku “Sempru”. Mi pobeđujemo “Sempru” zato što smo mnogo fleksibilniji, jer na dnevnoj bazi možemo da se prilagođavamo krajnjem potrošaču, šta god da mu se desi. To je ponekad vrlo važno. Recimo, kod Grka je izuzetno važno. Oni traže fleksibilnost plus/minus 50 odsto i zato smo mi vrlo često jedini ponuđač. Uprkos tome, tamo nas najmanje optužuju.
      
       Možda su bili zadovoljni vašim cenama?
       Hamović: Jedna od pogrešnih teza koja se pojavljuje u izveštaju za visokog predstavnika je da je cena koju mi plaćamo ispod cene u regionu. To je netačno.
       Bulatović: Mi smo prošle godine za garantovane isporuke iz RS, ali ne do kraja garantovane, plaćali prosečnu godišnju cenu od 26,65 evra. U isto vreme, na nemačkoj berzi, prosečna cena za garantovanu isporuku iznosila je 23,5 evra. Najveći deo proizvođača, onih koji imaju viškove električne energije, traže novac unapred, za mesečne količine. I Elektroprivreda Bosne i Hercegovine, i Elektroprivreda RS, i Mađarska i Rumunija, dok kupci traže da plaćanje bude mesec dana posle isporuke. U principu postoji dva meseca razlike, dva meseca koja treba finansirati, a na tržištima kao što su Crna Gora ili Albanija, to nije dva meseca, nego više. Razlika u ceni između berze i ovog regiona još je veća kad se uzmu u obzir troškovi finansiranja, u korist ovog regiona. Stalno se pominje, recimo, da smo zarađivali na isporukama iz Republike Srpske za Crnu Goru, 7-8 evra. Prvo, sva energija koja je išla za Crnu Goru nije iz Republike Srpske, čak bih rekao da je 30 odsto energije isporučene Crnoj Gori iz Republike Srpske, a ako upoređujemo band-isporuku iz Republike Srpske, i band-isporuku za Crnu Goru, razlika je dva evra. Eto, to je istina. Ko god tvrdi suprotno, ili ne poznaje situaciju, ili ima neku drugu nameru.
      
       Ako izostavimo teoriju zavere, kakve vam pretpostavke preostaju?
       Bulatović: Ne vidim nikakvu teoriju zavere, to su samo, kako bih rekao, interesi.
      
       Dakle, interesi koji su doprli do kancelarije visokog predstavnika?
       Bulatović: Ja hoću da napravim potpunu razliku između onoga što je Elektroprivreda RS radila ili nije radila u svom celokupnom poslovanju, i njenog odnosa sa EFT. Tvrdim da su svi ugovori koje je EFT sklopio sa Elektroprivredom RS do kraja provedeni u skladu sa zakonskom procedurom koja postoji u RS, u Bosni i Hercegovini i načinom rada u Evropskoj uniji. U druge komponente poslovanja Elektroprivrede Republike Srpske zaista ne želim da ulazim. Ne znam. Šta je sad interes visokog predstavnika - ni to zaista ne znam. Da li je postojalo nepravilnosti u poslovanju ERS-a, zaista ne znam.
      
       MIRKO BOJOVIĆ
      

Jedna karijera “Rođen sam u Beogradu, ali pošto je moj otac Rade bio oficir, Titov general (na šta sam ponosan), selio sam se po celoj Jugoslaviji. Živeo sam malo u Skoplju, malo u Zagrebu. U Beogradu sam završio Ekonomski fakultet i radio u “Energoprojektu” od 1972, uglavnom u odeljenju Energodata, koje se bavilo uvođenjem kompjutera u banke i pošte. Krajem osamdesetih, kada je to postalo moguće, napravio sam verovatno prvu kompniju u Jugoslaviji za finansijske usluge. Zvala se “Milnah”, što je akronim od imena dece, mog sina Miloša i Name i Hagaja, dece mog partnera, jednog Jevrejina. To preduzeće nije dugo trajalo, pa sam sa kolegom koji je radio u “Geneksu”, Zoranom Drakulićem, na Kipru osnovao firmu “Ist point”, koja je bila osnivač firme u Beogradu, “Ju point”. Obe i danas postoje. Opet sam relativno kratko tu ostao.        Zoran i ja smo napravili dogovor, i ja sam otišao iz firme. Došao je rat, i više nisam mogao da se bavim svojim poslovima, jer prvo što su uradili, ti zločesti Amerikanci, zaledili su bankarske tokove, tako da sam otišao u Englesku u firmu GML, s kojom sam dotle već imao poslovni odnos, čak smo nekoliko predstavništava u istočnoj Evropi zajedno napravili, u Rumuniji, Ukrajini. GML je mali investiciono-bankarski butik.        Tržište nam je bilo istočna Evropa, gde smo se bavili forfetovanjem i operacijama sa non-performing loans (dugovima čije je servisiranje obustavljeno). GML sam nedavno napustio, jer sam se upustio u priču zvanu “Enerdži fajnensing tim”, koja je započela skoro, a trajaće narednih 150 godina. Moje veze sa Trast bankom, o kojima me pitate, potiču otuda što je GML svojevremno uložio nešto novca u tu banku, kao jedan od osnivača. U međuvremenu sam od GML-a otkupio taj deo, i sada sam u toj banci suvlasnik. (Bivši ministar privatizacije) Milan Beko pak, koji je bio, a nadam se i ostao moj drugar - iako se sada ređe viđamo - bio je kroz svoju firmu “DiBek” takođe suvlasnik, ali je “DiBek” otišao iz banke još u Miloševićevo vreme. Direktno ili indirektno, ja sam dominantan partner u Trast banci. Ne, ona nema nikakvog interesa u tekućoj privatizaciji.        Lično sam svojevremeno bio uložio skoro 20 miliona maraka u Brodogradilište Beograd, ali su me odatle udaljili, a Brodogradilište dospelo u stečaj. Ja sam sudski spor dobio, imam 80 odsto svih potraživanja od Brodogradilišta, ali moj interes ne da se ne štiti, nego me u toj stvari niko ništa i ne pita.”