I za sudsku i za izvršnu vlast bilo bi korisno da ministar pravde svoje delovanje obavlja u okviru svoje nadležnosti koja je određena Ustavom i zakonom, umesto stalne i javne prozivke sudstva i pretnje lustracijom, što unosi nemir u pravosuđe, nesigurnost i strah

      Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, hijerarhijski je na najvišem položaju sudske vlasti i najpozvanija da govori o sudstvu i kritikama upućenim na njegov račun. Njene izjave u javnosti nisu lišene kritičkog odnosa prema problemima profesije koju je prethodni režim u velikoj meri urušio, kao ni insistiranja da se rešavaju uz dosledno poštovanje principa nezavisnosti sudske grane vlasti.
      
       Potrebu za lustracijom ne sporite. Šta je do sada urađeno i kako mislite da Vrhovni sud, koji sam nije lustriran, bude nosilac tog posla?
       - Lustracija je sistem moralnih i pravnih sankcija koje se izriču za kršenje ljudskih prava u obavljanju svih javnih funkcija.
       Ja jesam za lustraciju, ali zasnovanu na zakonu, i lustraciju koja se neće odnositi samo na sudstvo. Za lustraciju sam koja podrazumeva pojedinačna ispitivanja odgovornosti u propisanom postupku, uz puno poštovanje ljudskih prava, a naročito prava na odbranu.
       Inače, u sudstvu je izvršena tiha lustracija. Iz sudstva je otišao izvestan broj sudija koji je učestvovao u izbornim predmetima, kojima se prekrajala volja građana i u takozvanim montiranim političkim procesima, posle naših razgovora i predočavanja pokretanja postupka, a manji broj je razrešen pošto je Opšta sednica Vrhovnog suda utvrdila postojanje razloga za razrešenje. Promenom Zakona o sudovima (jula 2002. godine) kojim je utvrđivanje uslova za razrešenje prešlo na Veliko personalno veće, i donošenjem privremene mere Ustavnog suda, kojom je suspendovana odredba Zakona o sudijama, o načinu izbora Velikog personalnog veća, ovo telo je u blokadi i postupak utvrđivanja uslova za razrešenje više nije bilo moguće voditi.
      
       Koje su specifičnosti lustracije u sudskoj profesiji?
       - Lustracija sudija se ne može vršiti zbog primene zakona, ona nije sankcija za dati glas pri odlučivanju u određenom predmetu, nije sankcija za bivše članstvo sudija u nekoj od političkih partija, niti zbog izražavanja određenog političkog stava, pa ni zbog samog učešća u izbornim komisijama. Lustracija je sankcija za kršenje ljudskih prava u obavljanju sudijske funkcije i drugih funkcija koje su iz nje izvedene.
      
       Kakvu ulogu u sklopu reforme i povratka ugleda sudijske funkcije ima Visoki savet pravosuđa?
       - Visoki savet pravosuđa, koji je počeo sa radom početkom 2002. godine, jeste telo koje ima odlučujuću ulogu u izboru sudija. Skupština može da izabere za sudiju samo kandidata koga Visoki savet pravosuđa predloži.
       Uži sastav Saveta koji je propisao Zakon o Visokom savetu pravosuđa, u kome je predsednik Vrhovnog suda Srbije, republički javni tužilac, ministar pravde, predsednik Advokatske komore Srbije i jedan član koga bira Narodna skupština na predlog Vrhovnog suda Srbije, kao i šest sudija Vrhovnog suda Srbije, garantuje izuzetno ozbiljan i kvalitetan pristup odabiru i predlaganju kandidata za sudije. Pretežan broj sudija koji su članovi užeg sastava Saveta garantuje visok stepen odgovornosti sudstva u izboru sudija, jer ti predstavnici su najbolje upoznati sa kadrovima u sudstvu.
       Sve to u velikoj meri, kroz garanciju izbora najkvalitetnijih sudija, prema mojoj oceni, zaista vraća ugled sudijskoj profesiji.
      
       Već duže vreme ste u lošim odnosima sa ministrom pravde Srbije, sa dosta zamerki na njegov odnos prema sudstvu.
       - Ne radi se o personalnom sukobu, nego o različitom pristupu problemima u sudstvu.
       Ministar je bio advokat, u sudnici preko puta sudije. Ne zna u istoj meri stanje u sudstvu niti oseća sudstvo, a nekada se u njegovim istupima prepoznaje i otpor prema ovoj profesiji. Ministar izlazi u javnost sa pojedinim slučajevima na senzacionalistički način, bez ikakve prethodne provere činjenica, bez ikakvog kontakta sa nosiocima pravosudne vlasti, kao da lovi greške sudstva. Istupa kao član vlade i lider stranke, neretko i u samim prostorijama stranke kritikuje pravosuđe, a ne kao ministar pravde koji je odgovoran za obezbeđenje uslova u pravosuđu i provođenje zakona.
      
       Šta biste uradili da ste ministar pravde?
       - Najpre bih se potrudila da se donesu kvalitetni organizacioni zakoni, uz puno uvažavanje struke, i da se striktno primenjuju. Tako bi se obezbedio stabilan normativan okvir, a to je osnovna pretpostavka i uslov dobrog i kvalitetnog sudstva. Učinila bih sve da ne dozvolim da se u roku od jedne godine tri puta, bez ikakve strategije i koncepcije, menjaju organizacioni zakoni i tako sud dovede u situaciju da radi u ambijentu potpune neizvesnosti.
       Poštovala bih napore koji se čine da prvosuđe ozdravi, podržavala ih i uveravala javnost da ne može da očekuje brze promene. Istovremeno bih bila vrlo kritična i ukazivala bih na propuste sudstva, ali bih pomagala da se oni otklone. Tek ako bih uočila otpor prema kritici, izašla bih u javnost, ali ne s paušalnim i neutemeljenim kritikama, već sa kritikama koje bi bile ozbiljne i nesumnjive i čiji bi bio cilj da se stanje u pravosuđu popravi.
      
       Kako vidite profil ministra pravde, da to bude korisno i za sud i za izvršnu vlast?
       - Smatram da bi i za sudsku i za izvršnu vlast bilo korisno da ministar pravde svoje delovanje obavlja u okviru svoje nadležnosti koja je određena Ustavom i zakonom, umesto stalne i javne prozivke sudstva i pretnje lustracijom, što unosi nemir u pravosuđe, nesigurnost i strah.
       Odredbom člana 94. Ustava Republike Srbije propisano je da poslove državne uprave obavljaju ministarstva koja u određenim stvarima vrše upravni nadzor. Zakonom o uređenju sudova ta ovlašćenja ministra detaljno su uređena odredbom člana 66, imenovanjem poslova koji čine pravosudnu upravu, a koja vrši ministarstvo nadležno za pravosuđe.
       Iz ovoga nesumnjivo proizlazi da je nadležnost ministra vršenje poslova prvosudne uprave u stvarima kojima se obezbeđuju uslovi za normalan rad suda.
      
       U kojoj je meri ostvariva strategija reforme pravosuđa u Srbiji?
       - Protekli period posle oktobarskih promena obeležava nepostojanje strategije reforme pravosuđa. To očigledno proizlazi iz činjenice, kao što sam već rekla, da se u roku od godinu dana tri puta menjaju zakoni te sudovi rade u uslovima potpune neizvesnosti. Primera radi: kada je donet Zakon o uređenju sudova 1. januara 2002. godine, odložen je rok primene odredaba koje ustanovljavaju novu nadležnost i nove sudove za 1. oktobar 2002. godine. Ovaj period je protekao i rok za početak primene ovih odredaba zakona pomeren je za 1. mart 2003. godine. Kada je Vrhovni sud uočio da se približava ovaj termin, a da se pripreme ne vrše ni blagovremeno ni ozbiljno, pismom se obratio i Ministarstvu pravde i nosiocima drugih dveju vlasti predočavajući štetne posledice nestvaranja uslova za implementaciju ovih zakona. Međutim, došao je i 1. mart 2003. godine, a nisu formirani novi sudovi i nisu obezbeđeni uslovi za novu nadležnost sudova. Zbog toga smo sada u situaciji da u Zakonu o uređenju sudova imamo - sudove koji ne postoje i faktički - sudove koji postoje.
       Zato je strategija reforme pravosuđa nužna kao instrument buduće reforme. Njen cilj je definisanje tačnih pravaca za sveobuhvatnu normativnu i organizacionu reformu, kroz definisanje područja u kojima će ona biti sprovedena.
       Zato je sveobuhvatna reforma proces od izuzetnog značaja za ostvarivanje principa vladavine prava, a vladavina prava zahteva poštovanje ustavnih principa, podele vlasti i nezavisnost i samostalnost sudstva.
      
       SLOBODAN IKONIĆ