(“Dedinje na kvadrat”, NIN br. 2720)

      U najboljoj tradiciji svog analitičkog i kritičkog novinarstva NIN je doneo izvanredan tekst o pljački - otimačini državnog stambenog fonda, koju su počinili besprizorni i privilegovani maheri bivšeg režima. U deceniji narodnog stradanja, izbeglištva, osiromašenja, gladi, pogibija...
       Čovek se s gnevom i gnušanjem pita da li je sve to moguće! Jeste, kažu mediji i navode stvarna imena privilegovanih manipulanata i otetih objekata. Država je ostala bez neverovatnih 1 500 000 000 evra. Koliko je to neophodnog novca za socijalne potrebe unesrećenog stanovništva Srbije!
       Šta sad?! “Mnogi su se provukli nekažnjeno”, zapisuje novinar. U tekstu ima i drugih obeshrabrujućih konstatacija: u protekle dve godine nadležnom saveznom javnom pravobraniocu Nikoli Bulatoviću dostavljeno je samo devet (od mogućih više stotina, prim. D.M.) zahteva za podizanje tužbi protiv pomenutih zloupotreba bivših funkcionera. A rezultat? Nisu otklonjene nepravilnosti i zbog otpora nekih saveznih funkcionera. “U međuvremenu, svih pet saveznih inspektora, koji su sastavili izveštaj o nepravilnostima, premešteno je iz Saveznog upravnog inspektorijata na druga radna mesta.” Nazdravlje!
       Kritička javnost ćuti, više pažnje je privukao tekst o neukusnoj i uvredljivoj licitaciji nošenih gaćica i ostalog rublja i odeće (u humanitarne svrhe!) izvesnih pevačica i drugih estradnih ličnosti u “Hajatu”...
       Ćute i pravosudne institucije i organi. Možda nešto i rade?
       Vladini organi i najviše zakonodavno telo zadovoljavaju se trivijalnim sumama razrezanog a još u celosti neplaćenog poreza na ekstra profit kojima veliki grešnici otkupljuju greh i legalizuju otimačinu.
       O ovome se ne sme ćutati! Moramo sve znati. Za pljačku im treba suditi. Svima u organizovanom kriminalnom lancu. Pravedno i oštro!
       Bolno je saznanje o bedi i siromaštvu dve trećine stanovnika Srbije, o stanju najznačajnijih narodnih ustanova zdravstva, obrazovanja, kulture.
       Nosioci sadašnje vlasti zaboravili su da je 5. oktobar 2000. godine bio izraz nezadovoljstva pokradenih (ne samo na izborima) i obespravljenih i prirodne čovekove želje za pravdom. Borba protiv kriminala nije obračun sa sitnim i nešto krupnijim kriminalcima koji su “poznati policiji”. Pravi kriminalci su mnogi reprezentativni nosioci bivše vlasti i pripadnici nekih političkih partija koje se nekažnjeno šepure na svojim funkcijama, čak i u narodnim skupštinama, u prostranim stanovima i kućama jeftino otkupljenim i u zauzetim dedinjskim vilama. Ne treba “prevrnuti nebo i zemlju” u njihovom privođenju pravdi. Oni su suviše blizu i tako poznati.
       DUŠAN MANDIĆ,
       Kragujevac