(“Postavljati pitanja” - intervju sa Filom Hemondom, NIN br. 2720)

      Iako je izvestan broj pametnih ljudi upozoravao na pogrešnost smera kojim smo se uputili, kako oni raniji političari - Milošević i njegovi ljudi - tako i ovi današnji, da ne kažem autistički, ali svakako nekritički guraju nekim svojim pravcem ne uviđajući alternativu i realne posledice koje mogu proisteći. Kao da su zaboravili na staru srpsku istinu: “Pripremi se za najgore, a nadaj se najboljem”. Da bude još gore, nijedna naša vlast u poslednjih petnaest godina ne preduzima ništa da opovrgne te besomučne kampanje.
       Šta da radimo u nametnutoj situaciji da smo (valjda) i posle završetka ratova na prostorima bivše SFR Jugoslavije, kad su Srbi do krajnjih granica satanizovani i blaćeni sa svih strana (osim retkih izuzetaka, i od mnogih književnika, umetnika, filozofa i drugih javnih ličnosti na Zapadu, od 1991. do 1955. i opet 1998-1999. godine), to se nastavilo i posle skidanja SPS i Miloševića sa vlasti, ali samo drugim metodama - Haški tribunal, koji je podneo optužbu u odnosu na broj optuženih za više od 80 odsto Srba i stalno optužuje nove ljude gotovo ne mareći za stvarne i mnogobrojne zločine Hrvata, Muslimana - Bošnjaka i Albanaca nad Srbima; nametanje ustavnih rešenja zajednici Srbije i Crne Gore; oživljavanje terorističkih aktivnosti na jugu Srbije, i - namere da pišu ustav Srbije (kao da smo neka indijska provincija iz vremena kolonijalizma).
       Ako SAD, kao jedina hipersila opijena svojom moći, stalno traže neprijatelja i nalaze ga na svoju ruku, ne samo u trenutnoj “osovini zla” (Irak, Iran, Severna Koreja, Libija) nego i svugde drugde (jer im iz sebičnih razloga trebaju neprijatelji), zašto bar naknadno neke evropske države i narodi, kad se već sve više odupiru ratnoj politici SAD, ne nađu dovoljno hrabrosti da makar u kontekstu sličnih svetskih pojava problematizuju i bombardovanje SR Jugoslavije?! Umesto toga, u francuskim udžbenicima postoji opis etničkog čišćenja kao nacionalne ideologije Srba uprkos istini da u Srbiji, za razliku od Hrvatske i Slovenije, ima jedna četvrtina nesrba (ti nesrbi su od davnina, kao i u poslednjoj deceniji, potražili utočište u Srbiji a ne u Hrvatskoj).
       Zar se ne uočava da to beskrajno kinjenje i ponižavanje Srba i Srbije (kako od Tribunala tako i od Suda pravde u Hagu i ucena kreditima) narod doživljava kao organizovano i beščasno nasilje moćnika prema jednom malom narodu u Evropi. Zar se ne uviđa da to razulareno i gotovobesprimerno antisrpstvo ishoduje iz rasističkih legala, po težini i širini veće od onoga što je svojevremeno nacizam i fašizam činio protiv Jevreja. Taj “pritisak odozgo” jednostavno nam ne da da koliko-toliko sačuvamo čast i obraz i prikupimo snage za postepeno uključivanje u evropske institucije te nas tako ojađene gura u ekstremizam i druga zastranjivanja.
       Zar su zaboravili šta se izrodilo u Nemačkoj i Austriji posle za njih veoma ponižavajućeg Versajskog mirovnog ugovora? Kad se dete stalno psuje i kažnjava i za ono što čini i za ono što ne čini, ono će izrasti u grubijana i destruktivnog čoveka. Vrlo verovatno Zapad jedva čeka da se suđenje okonča i ono što Hag konačno odluči o krivici srpskih istaknutih ličnosti uzme kao konačna istina, pa makar težina presude počivala na nedovoljnim i sumnjivim dokazima koji presude ne opravdavaju. To će onda biti jedan od teških i nesavladivih argumenata u daljem ucenjivanju Srba kako bi se od nas iznudili i drugi mnogobrojni ustupci (o Kosmetu, jugu Srbije i ratnoj šteti). Kao što ni vlast u vreme Miloševića nije ništa preduzimala, tako isto i ova “demokratska” danas ništa ne preduzima protiv takve hajke.
      
       RADE STOJANOVIĆ,
       Valjevo