Prvi put, što se posebno oseća sa produbljivanjem iračke krize, Rusi više kupuju evro, nego dolar i štede više u evrima, nego u dolarima. Među štedišama vlada nervoza: u “slamaricama” se čuva između 30 i 40 milijardi dolara, a još 30 milijardi, takođe u kešu, nalazi se u opticaju u sitnom biznisu

      Pad dolara u odnosu na evro, iračka kriza i političko i ekonomsko zbližavanje sa Evropskom unijom upadljivo su u Rusiji u poslednje vreme smanjili interesovanje za trgovinu u američkoj valuti, koja je inače bila dominantna mera vrednosti u ruskoj privredi više od jedne decenije.
       Prvi put Rusi više kupuju evro nego dolar. Građani radije otvaraju štedne knjižice u evrima, nego u dolarima. Cene trajnih dobara i luksuzne robe, koje su ranije bile iskazivane u dolarskoj vrednosti rublje - takozvanoj uslovnoj jedinici, što je dolar u rubljama na dan kupoprodaje - sve češće se zasnivaju na vrednosti evra. Ovih dana je Centralna banka Rusije prvi put transferisala Međunarodnom monetarnom fondu sumu od pedeset i dva i po miliona evra, a ne dolara, na ime otplate prve rate ovogodišnjeg dolarskog duga (dve milijarde i sto miliona). Turističke agencije su počele da reklamiraju i popularišu putovanja u inostranstvo sve više u evrima, posebno za evropske destinacije, a sve manje u dolarima.
       U jednoj studiji o mogućem odrazu zajedničke evropske valute na privredu Rusije, koju je za potrebe ruske vlade izradila akademik Olga Butorina, pored ostalog se kaže: “Uvođenje evra ima direktan odraz na strateške interese Rusije i menja uslove njenog integrisanja u svetsku privredu. U konačnom ishodu, posledice bi trebalo da budu povoljne po našu zemlju.”
       Profesor Butorina procenjuje da u Rusiji ima između 30 i 40 milijardi dolara u novčanicama, koje se čuvaju u “slamaricama”, i još oko 30 milijardi dolara, takođe u kešu, u opticaju u sitnom biznisu. Dopisnik “Njujork tajmsa” nedavno je, oslanjajući se na procene ruskih i zapadnih finansijskih stručnjaka, pisao da Rusi drže u “slamaricama” najmanje 50 milijardi dolara, što je najveća novčana masa u gotovini koja je u opticaju u jednoj zemlji, ako se zna da se u Americi, i na Zapadu uopšte, prevashodno koriste kartice i druga bezgotovinska sredstva plaćanja.
       Sada su, zbog umanjene vrednosti tog ušteđenog dolara u odnosu na evro, zbog nervoze na berzama i zbog neizvesnosti svetskih ekonomskih tokova posle rata u Iraku, kod običnih ljudi poljuljane predstave o stabilnosti jedine valute u koju su Rusi imali poverenje. Rusija je imala u devedesetim godinama trocifrenu godišnju stopu inflacije i još nije povratila poverenje građana u rublju, iako je nacionalna valuta u međuvremenu stabilizovana. Za Ruse je dolar bio ono što je kod nas bila nemačka marka.
       Postojali su, i još postoje, vrlo jaki razlozi za to. U 80 odsto ruskih spoljnotrgovinskih ugovora kupoprodaja robe je izražena u dolarima. Cene sirovina, pogotovo nafte i gasa, koje čine dve trećine ruskog izvoza, izražene su na svetskom tržištu u dolarima. Uglavnom se tako trguje i sa Evropskom unijom, koja je glavni ekonomski partner Rusije (42 odsto izvoza). Svoje važne industrijske proizvode i tehnologiju (oružje, brodove, avione, nuklearne elektrane), Rusija je takođe prodavala (Kini, Indiji, Iranu, nekad Iraku) za dolare. Glavni strani investitori u rusku privredu su Amerikanci, pa je uvezeni kapital u dolarima. Tako su devizne rezerve Rusije bile uglavnom u dolarima. Prošle godine evro je zauzeo nekadašnje mesto nemačke marke, ali u dvostruko većem iznosu (sa udelom od deset, umesto pet odsto u ukupnoj masi).
       Otuda je napuštanje dolara u korist evra delimično i, bez obzira na nervozu ruskih štediša, pre odražava diversifikaciju u spoljnotrgovinskom plaćanju i prilagođavanje tekućim međunarodnim ekonomskim i finansijskim trendovima, nego što nagoveštava dalekosežnije potiskivanje jedne valute drugom.
       Postoji, međutim, politički aspekt stvari o kojem ni ekonomisti ni političari, iako iz različitih razloga, ne žele mnogo da govore. Ekonomisti nemaju dovoljno pouzdanih političkih pokazatelja za analize, a političari nastoje da, održavanjem ravnoteže u odnosima sa oba velika partnera, Amerikom i Evropskom unijom, ne povrede nijednog od njih.
       Predsednik Putin je, za vreme nedavnih susreta sa kancelarom Šrederom i predsednikom Širakom, mogao da čuje - ne samo zbog bliskosti stavova o Iraku i povodom stvaranja antiratne evropske koalicije - da domaćini očekuju da će Evropska unija i Rusija unaprediti ekonomsku saradnju i tako što će više trgovati u evrima. Pre dve godine, na rusko-evropskom samitu u Moskvi, bilo je dogovoreno da stručnjaci Rusije i Evropske unije zajednički istraže mogućnosti za to. Predsednik Evropske komisije Romano Prodi tada je izjavio da će Evropska unija investirati u rusku privredu u evrima i da je to “jasan znak da se dve strane obavezuju na negovanje bliskih odnosa”.
       Očigledno je da se, na ruskoj strani, sada procenjuje trenutak onog “konačnog ishoda”, kad bi evro, po prognozi Olge Butorine, mogao da bude korisniji po Rusiju. Zanimljiva su u tom kontekstu razmišljanja Andreja Ilarionova, ekonomskog savetnika predsednika Putina. On procenjuje da će Rusija, ako uredno otplaćuje zajmove Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, kroz deset godina uspeti da se sasvim oslobodi spoljnog duga, koji je sada svela na 110 milijardi dolara. “U tom slučaju, mogućnosti za ekonomski i politički razvoj naše zemlje i njeno pozicioniranje na međunarodnoj sceni bili bi sasvim drukčiji”, kaže on. Dalo bi se naslutiti da bi veće devizne rezerve u evrima, kojima bi se kupovao manje vredan dolar, omogućile da se i sama otplata spoljnog dolarskog duga obavlja racionalnije.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ