Kako bi to lepo bilo: napišete ček, a onda za pisanje dobijete - honorar

      
      
       Kako je krenulo, uskoro ćemo u školske programe morati da uvedemo još jedan strani jezik: crnogorski. A ni ove dosadašnje nismo baš dobro naučili. Evo šta piše čitalac B. S. Mišković:
       “Objašnjava nadobudna voditeljkica na lepršavom PINK-u, u emisiji ‘Siti’: ‘Kaže da očekuje mnogo antikviteta sutra na terenu’. Tako ona o košarkašu Džonsonu, a on je sto posto rekao antics, to jest šale, lakrdije, ludorije, igrarije: kakve crne antike i antikviteti! Treba joj od honorara oduzeti za časove engleskog...”
       Jeste da ne znamo da prevedemo englesku reč, ali zato umemo da je ubacimo u srpski, tamo gde joj nije mesto. Branko Grković mi šalje isečak iz “Politike”. Između naslova “Čekovi se mogu lako naplatiti” i teksta koji počinje rečenicom “Postojeće čekove trgovci i prodavci usluga nemaju razloga da odbijaju” našao se podnaslov: “Čekovi sa datumima biće honorisani bez problema”. Na prvi pogled deluje ohrabrujuće: napišete ček, a onda za to pisanje dobijete honorar, što će vam nadoknaditi bar deo utrošenog novca! Nažalost, nije tako. “Honorisani čekovi” samo su nespretan prevod engleskog to honour a cheljue, što znači primiti ili uvažiti ček. Članak je, inače, posvećen našim bankama i dinarskim čekovima, ne onima u Britaniji ili ma kojoj drugoj zemlji engleskog jezika.
       Ni s hrvatskim jezikom ne stojimo najbolje. Vera Janković iz Valjeva pita me da li dikobraz zaista znači nosorog, kao što je pisalo u broju 2717 NIN-a. U dopisu iz Zagreba, naime, rečeno je za kontroverznog skijaškog trenera Antu Kostelića da je “uvredio aktuelnog predsednika države Stjepana Mesića. Nazvao ga je dikobrazom (nosorogom), a nedugo zatim izjavio je da će radije zapaliti sve što je stekao nego da plaća porez u Hrvatskoj koju vodi takav čovek.” Dikobraz, međutim, u hrvatskom kao i u ruskom odakle je po svoj prilici došao, znači bodljikavo prase. Ako se setimo Mesićeve frizure i brade, moramo priznati da mu takav opis bolje odgovara nego upoređenje s nosorogom.
       Iz Štutgarta javlja se jedan stalni čitalac NIN-a, M. Bajović. “Kod nas u Hercegovini gde sam rođen”, piše on, “nikad ne kažu Đura, Jova, Vlada nego Đuro, Jovo, Vlado i tako redom. Onaj prvi oblik danas je više u upotrebi, drugi se meni čini logičniji. Ako ni zbog čega drugog, bar znam da li se radi o muškom ili ženskom imenu (licu). Rado bih čuo i Vaše mišljenje o tome.”
       Argument s razlikovanjem muškog od ženskog imena podsetio me je na anegdotu koju je još pre sedamdesetak godina, u “Politici”, objavio rodonačelnik svih naših jezičkih rubrika, Živojin-Bata Vukadinović. Vojnik koji očekuje da mu se žena porodi dobija telegram: “Porođaj protekao u redu, zajedno s Branislavom pozdravlja te tvoja Milica”. Iz toga mu uopšte nije jasno da li je dobio sina ili ćerku. Na to mu drug, Piroćanac, primećuje kako je to očigledan dokaz prednosti njegovog dijalekta nad književnim jezikom. Da je telegram bio pisan pirotskim narečjem, veli on, žena bi u jednom slučaju napisala “zajedno s Branislava” a u drugim “zajedno s Branislavu”, i sve bi bilo jasno.
       Što se tiče Đure, Jove i Vlade, njih bi gramatičari nazvali dvosložnim hipokoristicima od muških imena, s dugouzlaznim akcentom, i dodali bi još mnoštvo sličnih primera (Pera, Ljuba, Bora, Iva, Sima, Laza, Boža, Ćira, Tasa, Vasa, Mata, Steva i tako dalje, uključujući i poneko danas politizirano ime kao što su Sloba ili Voja). Oni tako glase u ekavskim krajevima, gde se menjaju kao imenice ženskog roda (ali je za većinu od njih sasvim jasno na koji se pol odnose). U ijekavskim krajevima ova ista imena imaju nastavak - o i promenu po muškom rodu (Đuro, od Đura, pišem Đuru, Đurov), kako ih je upotrebljavao i Vuk.
       Mešavina jedne i druge promene javlja se u Hrvatskoj, gde je završetak nominativa na - o (Đuro), ali su ostali padeži po ženskom rodu (od Đure, pišem Đuri, Đurin). Tako menjamo i ime Ivo (Andrić: Ive Andrića, Ivi Andriću). Takva promena odavno je ustaljena, nemamo razloga da je menjamo, niti se na osnovu padeških nastavaka mogu izvlačiti bilo kakvi zaključci o eventualnom “srpstvu” ili “hrvatstvu” jedinog jugoslovenskog nobelovca.
      
       IVAN KLAJN