“Ubistvom” UN, što bi se dogodilo ukoliko napad na Irak usledi bez pečata Saveta bezbednosti, SAD i svet mogli bi se naći na pravcu bez povratka

      U Aleksandrovskom sadu u Sankt Peterburgu, uz biste Glinke, Ljermontova, Žukovskog i drugih, pre nekoliko godina postavljeno je i poprsje Aleksandra Gorčakova - ministra inostranih dela u doba Aleksandra Drugog, pre bezmalo 150 godina. Sovjeti nisu marili za carskog ministra. Međutim, državničko delo Gorčakova zapaženo je u Rusiji Jeljcina, kada se Moskva, posle sloma SSSR-a, našla na periferiji međunarodnog uticaja, osetivši se nemoćnom i odbačenom. Simboli, raspoznati u političkim ruševinama SSSR podsetili su rusku diplomatiju na okolnosti u kojima se svojim rasuđivanjem uzvisio Gorčakov - zastupavši Rusiju u vreme kada je (1856) izgubila Krimski rat, i “kada se mnogima učinilo da prisustvuju sahrani njene imperije”. Sve, u to doba značajne sile ujedinile su se protiv Rusije - Engleska, Francuska, Turska, Sardinija - a pripravne da im se pridruže bile su Austrija, Pruska i Švedska. Na Kavkazu, čečenski pobunjenik Šamilj napao je njenu vojsku u Gruziji. Ugovorom u Parizu, Rusiji je bilo zabranjeno da u Crnom moru ima flotu, a protektorat nad Moldavijom, Vlaškom i Srbijom (u zoni njenih imperijalnih interesa na Balkanu), preuzele su sile ratne pobednice.
       Vek i po kasnije - prinuđena da podnese cenu za izgubljeni hladni rat, vojnički istisnuta iz samog središta Evrope i sa Istoka, ostavši uz to još bez Ukrajine, Belorusije i republika SSSR na Kavkazu i u centralnoj Aziji, u dubokom vojnom i privrednom rasulu, Moskva je zaključila da joj je i sada aktuelan savet koji je nekada davno Gorčakov ponudio imperatoru - da se oslonac Rusije potraži u njenom unutrašnjem preobražaju “bez kojeg joj nema budućnosti”, a da se spoljna politika zemlje pozove u pomoć, da “obezbedi uslove za obnovu”.
      
       Prioritet je Amerika
       “Čitajući” Gorčakova, Rusi su međutim pojedina mesta podvukli crvenom olovkom. Na primer - da “konfiguracija saveznika i protivnika mora da bude pokretljiva”, i da se u spoljnoj politici stvari vode tako “da se nijednoj sili ne dopusti da se uzvisi i osvoji hegemonističke pozicije”. Kazano jasnije - to bi značilo igrati na kartu suprotnosti i vrbovati saveznike unutar tabora bivših pobednika.
       U trenutku krize povodom Iraka, igru Rusije na međunarodnoj sceni valjalo bi posmatrati u okviru “diplomatskog portreta” Gorčakova. Njen prvi jasno određeni cilj je unutrašnji oporavak, “bez njega joj nema budućnosti”. Moskva je procenila da se preobražaj ne može dostići bez simpatija i pomoći svetski gospodareće Amerike.
       U diplomatiji Jeljcina i Primakova, osavremenjeni postulati stare doktrine definisani su politikom “multipolarnosti”. Reč je o tezi da svet ne bi smeo da se prepusti uticaju samo jednoj “globalnoj”, već celom forumu sila. Uprošćeno, u uslovima iščezlih okolnosti u kojima se Moskva u dvadesetom veku pitala bar koliko i Vašington - Rusi traže šire pravo na reč. Gorčakovljeva “pokretljivost konfiguracije saveznika i protivnika” pokušavana je “političkim trouglovima” Moskve - u Evropi, s Francuskom i Nemačkom, i s Kinom i Indijom u Aziji. Nije se skrivalo da se time nudi kontrast “novom svetskom poretku” i dominaciji SAD. Ali Amerika - hegemon na kojeg se ruskim tezama u stvari sve vreme aludiralo, nijednom nije markirana kao predodređeni protivnik. Naprotiv, koristeći događaj od “11. septembra” i globalni “rat protiv terorizma”, Rusija predsednika Putina nije propustila priliku da “skoči s plota u dvorište” i da se, razumevši da se vreme zgusnulo u jedan jedini trenutak, izjasni kao američki saveznik. Ubuduće, ona će ljubomorno čuvati kapital tog savezništva. Bez razumevanja SAD, Rusija ne može odbraniti severni Kavkaz. Napadnuta verskim fanatizmom muslimana na severnom Kavkazu, rizikuje dalji raspad.
      
       Spasavanje svetskog foruma
       U krizi povodom Iraka, Moskva se upustila u igru kombinacija “slobodnih elemenata”, balansirajući na šarenilu interesa i navodeći jučerašnje rivale jedne protiv drugih. Tesno uz Nemačku i Francusku, ona je, koliko je mogla, svakako pridodala novorođenim sumnjama u svrsishodnost “savezničke lojalnosti” starih sila Evrope Vašingtonu. Sve je učinila, ne bi li, u podtekstu, ojačao osećaj Evrope da je Rusija sila koja je “na kontinentu”. Uz Evropu tobože “do kraja”, mašući svaki čas pravom na “veto”(koje nikako neće upotrebiti!), Rusija je ovu priliku eksploatisala do kraja - ne štedeći reči u nastojanju da svet razume da SAD, kada su oslobođene stega uticaja OUN - sa lakoćom razmahuju silom.
       Moglo bi se reći, da je istinski duh Gorčakova oslobođen tek Putinovim rukama. Trudeći se da Vašingtonu povodom Iraka koliko god može politički odmogne, Putin, manevrišući vešto, nije dopustio da solidarisanje Rusije s Nemačkom, Francuskom i Kinom dovede u opasnost budućnost njenih veza sa SAD. “To nije zamišljeno da bi se, protiv bilo koga, stvorili blok ili osovina”, rekao je, boraveći nedavno u Francuskoj. Bio je na pijedestalu pažnje svetske javnosti, ali izbegao je da istaknutu platformu učini katedrom, i da s katedre deli pouke Americi. Naprotiv, izrazio je poverenje u moralni integritet i državnički kapacitet predsednika Buša: “On je ozbiljan političar, častan čovek, i zadovoljan sam što ga mogu nazvati prijateljem!” Istupajući, govorio je o principima. “Evropske zemlje brane, ne samo svoje gledište - već pravo da uopšte imaju gledište”, rekao je.
       Moskva ne računa da će u Iraku sprečiti rat. Nju brine može li se Amerika uopšte zaustaviti? Ili će u njenom ponašanju sa svetom nadjačati njen osećaj svemoći, lišen sluha za pravo, za javno mišljenje i za interese drugih država? “Ubistvom” Ujedinjenih nacija (što bi moglo biti sledeće ukoliko napad na Irak prođe bez odobrenja Saveta bezbednosti) - SAD bi se mogle obreti na pravcu bez povratka, počinjući stranicu zasad nenaslutivih zbivanja. O njima nije sanjao ni Gorčakov.
      
       PETAR POPOVIĆ