Rešenje za južnu srpsku pokrajinu sve je dalje od pravičnog i civilizacijskog

      Neke reči vremenom ne gube aktuelnost: “Mi ćemo sigurno iznenaditi evropske vlade naučivši ih nešto, a to je da zločini ostaju zločini; da ni vladama, kao ni običnim pojedincima nije dozvoljeno da budu ubice, da sve što se u Evropi radi, sama Evropa radi...” Ovo je opomena Viktora Igoa od pre 127 godina. Povod je bilo tadašnje stradanje Srba u Otomanskom carstvu. Mnogo toga se od tada dogodilo u Evropi. Mnogi narodi su od tada dolazili u situacije da govore kako “sve što se radi u Evropi, sama Evropa radi”. Sada su opet Srbi na Kosovu u toj situaciji.
       Pita novinar, treba li reći Srbima s Kosova da nema nade. “Pa oni to već znaju”, odgovara Marek Novicki, ombudsman za Kosovo, čovek koji je od Evrope i civilizovanog sveta postavljen da bude zaštitnik ljudskih prava. Ni zaštitnik nema iluzija na Kosovu, a kamoli žrtve.
       I zaista, zapisi Srbima sa Kosova ne mogu izgledati drugačije nego kao “izveštaji iz pakla”. “...Grobnica otvorena, ploča sa groba razbijena, a na drugom je nema. Vojnici KFOR-a su upozoravali Šiptare da ne nose mermer. Ne zna se čija je ovo bila večna kuća. Ispod snega štrči nečija lobanja.” Ovo pravoslavno groblje u Peći Srbi mogu posetiti samo uz pratnju KFOR-a. “Imamo taman toliko vremena da upalimo sveće, onda odlazimo, a da ni dogorele nisu.” Još strašniji znaju biti izveštaji o živima.
      
       O podeli
       Ili, od 10. juna 1999. godine kada su međunarodne trupe ušle na Kosovo, uništeno je 112 manastira i crkava. “Srpski spomenici su rušeni na celoj teritoriji, izuzev u malom delu severnog Kosova i na jugu u Sirinićkoj župi, gde su Srbi većinsko stanovništvo.” I činjenica da čoveku stane pamet: “Na Kosovu i Metohiji, od preuzimanja snaga KFOR-a, uništen je najveći broj crkava, manastira i drugih objekata u hiljadugodišnjoj prošlosti Srpske pravoslavne crkve.” (Slobodan Mileusnić). Čitajući NIN-ov dodatak “Brisanje memorije” iz januara ove godine zaključak je da se ono što se dešava na Kosovu danas može, bez ikakve osude i javnog reagovanja, činiti samo jednom narodu u Evropi - Srbima! Ko se seća Igoa još? Peter Handke, Harold Pinter i možda još poneko.
       Kad se na ove činjenice doda politika, onda nesreća ljudi postaje nemerljivo veća. Tako će pomenuti Novicki reći da preostalih “osamdeset hiljada Srba na Kosovu već četiri godine nemaju normalan život. Zato kažem da bismo dan posle proglašenja Kosova, u Vranju i Leposaviću videli 80 hiljada ljudi.”
       Ima li ikoga ko može da sumnja u tu očiglednost?
       Premijer Srbije Zoran Đinđić iz toga je izvlačio zaključak da je podela Kosova jedini izlaz. Glasan prigovor njegovih političkih protivnika u Srbiji razumeo je to kao potez sa ciljem zauzimanje povoljnije pozicije na političkoj sceni. Ali to ne menja mnogo u suštini.
       I to, u pravu je “umereni albanski političar” Mahmut Bakali, zaista “nije prosto neki politički marketing za naredne izbore baziran na najnižim strastima”, ali svakako nije ni “jedna celovita politička filozofija puna mržnje jednog filozofa i predsednika vlade”, kako se to Bakaliju čini. A najdalje je od istine i mogućeg fer-rešenja cinični Bakalijev predlog koji bez osećaja za meru zloupotrebljava ključne vrednosti savremenog sveta: “Izlaz je u suživotu Srba sa Albancima u demokratskom nezavisnom Kosovu ravnopravnih građana i etničkih zajednica kao i dobrosusedska saradnja Kosova i Srbije.”
       Ima li tog optimiste koji na Kosovu može u dogledno vreme zamisliti postojanje suživota, demokratskog društva, ravnopravnost građana i etničkih zajednica?
       U to ne veruju ni profesionalne birokrate svetske zajednice kojima se za širenje optimizma dodeljuju izuzetne plate i beneficije. Nema dobrih vesti s Kosova ni u svetskim medijima.
       Ali to neće smetati Mihaelu Štajneru, specijalnom predstavniku generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na Kosmetu, da postupi kao Veliki Filozof. Činjenice koje bi išle u prilog stvaranja “multietničkog društva” svakako ne podupiru njegovu odluku da se “formira veće za prenos nadležnosti funkcija sa međunarodnih ustanova na kosovske (tj. albanske) institucije sistema”. Utoliko gore po činjenice, govorio je filozof. A Štajner tako radi, iako Kosovo nije metafizička činjenica.
      
       Smišljena provokacija
       I javila se ANA (Albanska nacionalna armija) koja je ovo stanje razumela kao otvoren put za mobilizaciju da se “objedine i ujedine teritorije na Balkanu na kojima žive Albanci i time ostvare svoje vekovne težnje”. Prošlonedeljno istraživanje NIN-a pokazalo je da se 60 odsto građana ove zemlje plaši novih ratnih sukoba u regionu. Ako je Štajnerova akcija “smišljena provokacija” koja “pravi opasnu situaciju na Kosovu i Metohiji” (Nebojša Čović), postajemo li mi ponovo taoci neodgovornih politika, samo sada onih koje smo do juče smatrali jedinim izlazom iz naših anomija?
       Ima li izlaza?
       Stari Igo je pisao: “Zamenimo politička pitanja ljudskim pitanjem. Celokupna budućnost leži u tome.” Budućnost očigledno nije stigla. Tako da nam, ipak, preostaje “umetnost mogućeg” koja se, nadajmo se, ipak neće “voditi drugim sredstvima”. A da su kosovske nade krhke, nešto je što niko ne bi smeo ni na tren da zaboravi.
      
       SLOBODAN RELJIĆ