Nikada nisam bio pristalica tog udvaranja i to me je skupo koštalo. U deceniji posle 9. marta 1991. godine, stalno sam govorio Srbima da su najveći krivci za sunovrat Srba i Srbije, jer bez njihovih glasova Milošević je bio nemoguć

      U razgovoru o 9. martu među nama neprestano je bio i Zoran Đinđić, a Vuk Drašković je svaku reč merio dugo u sebi pre nego bi je izgovorio. I videlo se bio je potresen smrću srpskog premijera.
      
       Šta možete da kažete o 9. martu danas, posle dvanaest godina.
       - Demonstracije 9. marta 1991. godine predvodio sam kao lider SPO-a, tada vodeće opozicione, demokratske i antiratne stranke u Srbiji.
       Ta činjenica da je moja stranka bila vodeća stranka opozicije, nametnula mi je bila tu obavezu da predvodim pobunu protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima.
       Predsednik Demokratske stranke tada je bio Dragoljub Mićunović.
      
       Koji danas nema vremena da govori za NIN o 9. martu.
       - Koji danas nema vremena da 9. marta 2003. godine dođe na Trg slobode, u znak zahvalnosti onim ljudima koji su onog dana bili tu i bez čijeg tadašnjeg podviga on danas ne bi bio na funkciji na kojoj je. Mislim da je to moralno neoprostivo, ne samo kada je reč o Mićunoviću, nego i svim ostalim sadašnjim vlastodršcima Srbije. Niko od njih ne bi bio tu gde je, da nije bilo onog dana, onog narodnog pregnuća, onih žrtava hiljada ljudi, jer je taj dan pokretao sve bune, proteste i demonstracije protiv Miloševića i njegovog režima u narednoj deceniji. Na krilima zanosa 9. marta 1991. godine desio se i 5. oktobar.
       Taj duh 9. marta i narod nisu krivi što je 5. oktobra došlo do izdaje 9. marta i do bacanja pod noge, bukvalno skrnavljenja cele decenije borbe protiv Miloševića, tako što su čelnici Koalicije DOS sklopili pakt sa đavolom, sa komandantima Miloševićevog terorističkog poretka. Tako su ti komandanti terora i zločina, umesto da idu u zatvor i pred sud, sačuvali i učvrstili svoje pozicije, a neki od njih proglašeni su i za heroje i oslobodioce.
      
       Da li zbog te izdaje 9. marta niko od lidera DOS-a nije došao na dvanaestu godišnjicu? Ili su možda zaboravili da se 9. mart 1991. godine uopšte zbio?
       - Oni su na 9. mart 1991. godine zaboravili i pre 5. oktobra 2000. godine, jer ih nikada nije bilo na Trgu slobode, bilo kog marta posle 1991. godine.
       Taj stav moralnih hulja iskazali su, dakle, pre nego što su postali vlast, a kad su postali vlast, onda je to sve još i posebno naglašeno. Po njima, tog 9. marta 1991. godine nije ni bilo ili, ako ga je bilo, onda ga je bilo drukčije, kao u Staljinovim filmovima. Njihove TV bastilje sada prikazuju 9. mart, tako što makaze cenzora seku i Srpski pokret obnove i mene, dakle, one bez kojih onda ne bi bilo 9. marta.
      
       Znači, imamo na delu partizansko pravljenje istorije koje briše 10 godina i sve počinje od 5. oktobra.
       - Tačno. To čine, inače, duhovni sledbenici Karla Marksa i Lenjina. Zbog toga ih, posebno, podsećam na jednu rečenicu samog Marksa: “Samo za prostake istorija počinje od onog dana kada su se oni rodili”, a ja dodajem - ili od dana kad su se dograbili vlasti. Po istom klišeu sa naših televizija i iz naše štampe kontrolisane od novih vlastodržaca, briše se i priča o hapšenju moje supruge i mene i skoro dvomesečnoj torturi našoj u Miloševićevom zatvoru, kao i još mnogih protesta i demonstracija, uključujući i one najveće demonstracije u istoriji ovog naroda, demonstracije “Koalicije Zajedno” 1996. i 1997. godine.
       Pred izborom, da li da filmski prikazuju te demonstracije, pri čemu je nemoguće odvojiti Zorana, Vesnu i mene, ili ih uopšte ne prikazivati, odlučili su se za ovo drugo. To je sramno.
      
       Lideri DOS-a i današnjeg režima imaju svoje debele razloge da se ne sećaju 9. marta. Ali, kao da je i narod zaboravio na 9. mart? Ispašće da Srbi zaista pamte kao kokoške, kako reče jedan naš živi klasik žurnalistike?
       - Ja bih se pozvao na jedan veći autoritet, na Miloša Crnjanskog. On je rekao: “ U Srbiji se kratko pamti, naročito u Beogradu.”
       Zašto je to tako?
       Možda su krivi i ljudi koji su u prošlosti, kao i danas, vodili Srbiju, tako što su se, zarad sticanja jeftinih glasova, udvarali narodu, stalno mu govoreći da je on uvek u pravu, pa dakle u pravu i kad pamti i kad ne pamti i kad glasa pravo i kad glasa krivo.
       Nikada nisam bio pristalica tog udvaranja i to me je skupo koštalo. U deceniji posle 9. marta 1991. godine, stalno sam govorio Srbima da su najveći krivci za sunovrat Srba i Srbije, jer bez njihovih glasova Milošević je bio nemoguć.
      
       Znači li to da Srbi ponovo čekaju svog novog Miloševića i da Srbima, konačno, nema spasa?
       - Ne znam šta Srbi čekaju, ali znam šta je Srbiji potrebno. To su pamet, koju Srbija ima, i odgovornost, koju Srbija nema. Tragedija ovog naroda je u činjenici da se, kao pijanac, povodi za propagandom onih koji su na vlasti, da ne razmišlja mukom svoje dece, svoje porodice, nacije i države, nego razmišlja televizijom, kao da na ramenima ljudi ne nose svoje glave, nego državne ekrane.
      
       Da li ćemo na kraju sve to da čitamo u nekom romanu Vuka Draškovića?
       - Nadam se. Radim na tom romanu. A kada ću ga završiti, ne znam. U središtu romana je Krf, oni naši sa Krfa u Prvom svetskom ratu. U tom mom romanu, oni mrtvi, biće živi i nama koji smo živi, govoriće kao mrtvacima.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      

Ne zaboravljaju samo Srbi Povodom dvanaestogodišnjice devetomartovskih demonstracija na beogradskom Trgu Republike okupilo se oko dvesta građana. Pitanje je, zašto tako neznatan broj?        Žarko Trebješanin, profesor na Defektološkom fakultetu u Beogradu objašnjava:        - Mislim da su ljudi zauzeti svojim brigama i problemima. Ne vide kako bi obeležavanje 9. marta izmenilo bilo šta u njihovoj borbi za opstanak u ovom, zaista teškom vremenu. Čini mi se da je svako zatvoren u sebe, da ne postoji zajednička svest koja bi mogla da stvori kolektivnu akciju. Ljudi su postali pesimisti. Moguće je i da dobar deo učesnika svih demonstracija smatra da je 5. oktobar bio vrhunac. Sa 5. oktobrom stupile su demokratske promene koje su građani tražili do tada. Naravno, svako ima svoje viđenje tih promena, ali od 5. oktobra stari režim ne postoji.        Priča da Srbi lako zaboravljaju?        - Zaboravljanje nije samo osobina Srba. Uopšte, ljudi zaboravljaju i to je normalno. Zamislite šta bi bilo kad bismo se stalno sećali bombardovanja, inflacije ili nečeg trećeg? Ovde, ipak, nije reč o zaboravljanju, verujem da 9. mart nije zaboravljen. Znate, građanima bi moglo da smeta to što se mnogo ljudi iz bivšeg režima nalazi na određenim funkcijama.        Ipak, nije realno neko novo, masovnije okupljanje građana na ulicama. Ne postoji takva energija, svest o solidarnosti koja je postojala pre. Mislim da su građani, u ovom trenutku, bliži ideji o izborima kojima bi se nešto menjalo. Pre tako, nego novim demonstracijama.               D. L.

      

Narod je zamoren Bora Kuzmanović, profesor Filozofskog fakulteta        Zašto se ni na dvanaestogodišnjici devetomartovskih demonstracija nije okupilo više od dvesta ljudi:        - Narod je zamoren. Ko bude hteo da probudi energiju u narodu imaće mnogo muke, a naročito nejasna politička scena i krajnje heterogena opozicija kakva je današnja. Čak ni 1999. godine, sve do presudnog momenta, nije se okupljalo mnogo ljudi. Simbol opozicionog protesta je deveti mart i on se povezuje sa tim da bi i sada isto to trebalo činiti. Međutim, u tadašnjoj opoziciji došlo je do podele i njen dobar deo se razišao sa Vukom Draškovićem i sada je u vlasti.        Dok ceo svet demonstrira protiv rata u Iraku, mi to ne činimo. Na pitanje zašto, doktor Kuzmanović odgovara:        - Malo ljudi se odlučuje na okupljanja te vrste, jer postoji zamor prema ratu i globalnoj politici. Možda postoji i ambivalentan odnos prema Iraku, jer je reč o muslimanima s kojima smo bili u sukobu. Ima i neke racionalnosti i kod naroda i kod lidera u smislu da nije dobro suprotstaviti se Americi kao velikoj sili. Verujem da ni protesti u drugim zemljama nisu baš potpuno spontani, a naši građani su navikli da ih neko organizuje, da postoji neka inicijalna kapisla. U ovom slučaju to su bile ne baš popularne “Žene u crnom”. Ipak, verujem da je intimno raspoloženje naših građana protiv rata.               D. P.