Kako su građani trošili petooktobarske zalihe optimizma i zašto to ne uznemirava političku elitu?

      Niko od predstavnika vlasti nije razlabavio ni čvor na kravati, ponosno isturenoj preko skupocenog odela (inostrane proizvodnje), posle obnarodovanog podatka da bi svaki drugi mlad čovek između 16 i 25 godina napustio našu zemlju samo ako bi mu se ukazala prilika. Oni su se samozadovoljno bavili “važnijim” problemima: neki su nam skrojili novu državu, drugi su promenili ime svojoj stranci, treći su uživali u visokim ocenama koje su im za uspešan rad dodelile stranačke kolege... Koliko uspešan?
       Veoma citirano istraživanje kaže da 36,8 odsto mladih smatra da zemlja ide u lošem pravcu, a čak 56 odsto izjavljuje da ih nimalo ne privlači nijedna stranka, ili da imaju odbojan odnos prema nekoj stranci. Osećanja zabrinutosti, straha, iznerviranosti, razočaranosti, tuge tj. negativne energije “emituje” preko 56 odsto mladih ljudi. A u stvari oni su se bolje držali od starijih i sumnjičavijih.
       Takva osećanja natopila su “Utisak nedelje” Olje Bećković u nedelju 9. marta u kojoj je anketa: “Gde ćete sad kad je najblatnjavije”, dobila najviše glasova. Gledaoci su otvorili dušu. Jedna slušateljka je promuklim glasom bez nade konstatovala: “Glasala sam za novu vlast i nadala se da će mi život učiniti boljim. Sad moram da kažem da se nikada nije gore živelo. Svima predlažem bojkot izbora. Oni misle samo na sebe i svoju decu. Ja imam 3 500 dinara platu.” Druga slušateljka je skoro zavapila: “Olja, molim vas neki pozitivan, neki ljudski predlog... Više nam se smučilo političko blato koje nam nudite”. E, onda čovek mora da se upita koji su glasovi, a koji pokazatelji pravi. Da li statistički podaci oličeni ciframa koji pokazuju rast standarda, kroz čuvenu “potrošačku korpu” ili su subjektivna osećanja do kojih malo koji TV dnevnik u ovoj zemlji drži važniji pokazatelj kvaliteta života i uspešnosti jedne politike?
      
       Poštenje, iskrenost, dobrota
       Da je došlo do dubokog nerazumevanja između građana i političara počelo je da biva jasno već pred kraj prošle godine. NIN je sredinom avgusta objavio anketu gde su građani konstatovali da iako okruženi lažima (koje po njihovom mišljenju uglavnom “seju” političari i mediji), najviše cene sledeće osobine: poštenje (43 odsto), iskrenost (38 odsto) i dobrotu (5 odsto). Na pitanje “u kojoj profesiji se najviše laže” više od dve trećine građana (71 odsto) reklo je da su političari najskloniji lažima. Četiri godine pre toga, dakle, u Miloševićevo vreme (podsetimo se, to je vreme zloglasnog Zakona o informisanju, pretnji bombardovanjem zbog Kosova i svakodnevnih tortura saopštenjima JUL-a) na isto pitanje građani su bili nežniji prema političarima - tada je tek 40 odsto anketiranih izdvojilo ovu profesiju.
       Na listi političara koji najmanje lažu na prvo mesto je tada došao Vojislav Koštunica (42 odsto), a na drugom mestu se nalazio njegov takmac u trci za predsednika Srbije - Miroljub Labus (23 odsto). Svejedno, bili su kažnjeni pred kraj godine građani su još dublje pali u apatiju bez namere da ikog ustoliče na mesto predsednika.
       “Neuspeh predsedničkih izbora u Srbiji i Crnoj Gori empirijski je dokaz da građane ne zanima politika. U stvari ne interesuje ih ovakva politika. Ostrašćena stranačka borba sama po sebi nije loša ali kod nas su presudni sudari pojedinaca za koje veliki broj ljudi veruje da ne dotiču pitanja usmeravanja društva”, kaže za NIN prof. dr Vladimir Goati. On podseća na postojanje negativnih i pozitivnih apstinenata. Negativni ni pod kojim uslovima nikad ne izlaze na izbore dok pozitivni apstinenti svojim odbijanjem nešto poručuju. Obično je reč o neispunjenim očekivanjima “podgrejanim” jalovim obećanjima.
      
       Lažna obećanja
       I zaista novogodišnja nagradna igra na sajtu B92 pod nazivom “Lažno obećanje godine” pokazala je da građani duže pamte nego što bi to političari voleli. Ponovo se za prvo mesto kvalifikovao premijer Zoran Đinđić (“Do kraja godine imaćemo saveznu državu koja funkcioniše, koja je jeftina i gde se nadležnosti tačno znaju” - 15. mart 2002), pratio ga je Vojislav Koštunica (“Da bi se kandidovao za predsednika Srbije prvo treba da bude rešeno pitanje Ustavne povelje i njenog usvajanja” - 15. jun 2002), zatim Goran Svilanović (“Podneću ostavku ako do kraja godine ne budemo primljeni u članstvo Saveta Evrope” - 18. maj 2002).
       Po mišljenju mnogih, 4. i 5. na top listi političkih nadrealista u Srbiji, ministra za rad i zapošljavanje Dragana Milovanovića i direktora Zavoda za zapošljavanje Svetozara Krstića, pobedničkog postolja spasao je isključivo manji značaj koji imaju u odnosu na pobedničku trojku, jer su njihova obećanja krupna i konkretna manipulacija “budućnošću zemlje”, kako mlade i stručne vole da nazovu autori sladunjavih priča o njihovoj sreći “do kraja godine”. Tako je Krstić samouvereno izjavio:”Pouzdano tvrdim da bi do kraja godine trebalo da se zaposli oko pola miliona ljudi”. Sedam dana kasnije, 30. aprila 2002. godine, ministar Milovanović odlazi još dalje: “Do kraja godine svi mladi nezaposleni ljudi sa visokom školskom spremom dobiće šansu da rade, jer je vlada odlučila da stvori fond iz kojeg će im se davati plate u periodu od šest meseci, dok će za poslodavce njihov rad biti potpuno besplatan.”
      
       Omalovažavanje birača
       Svetlana Logar, psiholog iz Agencije za istraživanje javnog mnjenja “Strateški marketing” kaže da je važno da posle svega političari izađu iz svog egocentrizma. “Sve što je za nas građane zaista važno oni su uspeli da omalovaže. Mnogi su za ovih 15 godina sve izgubili, a tranzicija je tek počela. Neko je morao da nas obodri, da preguramo, da stignemo tamo gde treba. Ovako, čovek ima osećaj da zauvek strada i gubi posao što bi lakše podneo da ima nade da će mu bar deci biti bolje.” Naša sagovornica obrazlaže zašto je neophodno da nam se političari uozbilje i ponašaju kao odrasle, zrele osobe. “Zbog toga što smo mi još uvek zavisni od političara kao deca od roditelja. Zato što kod nas još uvek nije uspostavljen sistem vrednosti pa malo šta zavisi od naših sposobnosti.”
       To je kao u porodici. Ili je mama kriva ili je tata kriv. Samo se svađaju i samo optužuju. Dok se građani pitaju: “A gde je moj doručak?” “Mi hoćemo da čujemo nešto o nama i našoj sudbini a ne neargumentovane optužbe ko je lopov i ko je kome šta smestio. Neka se roditelji svađaju iza zatvorenih vrata a mi hoćemo da čujemo odgovor na pitanje - hoćemo li opet ostati bez hleba?” Zanimljivo je da je poslednje (decembarsko) istraživanje “Strateškog marketinga” pokazalo da više od 43 odsto građana nema na umu nijednog političara kao dobrog kandidata za predsednika Srbije.
       Isto pokazuju i poslednja istraživanja Centra za politikološka istraživanja i Instituta društvenih nauka u Beogradu. Da smo u političkoj krizi do guše i da se ona opire kristalizaciji izborne orijentacije građana. Dragomir Pantić, naučni savetnik u ovom Institutu za NIN kaže: “Povećava se broj onih koji ne znaju za koju stranku bi glasali i onih koji najavljuju apstinenciju. Kad se te dve kategorije saberu, dobijamo 40 odsto građana. Političke teme su sada u prvom planu za samo jednu četvrtinu građanstva. Indikativno je da samo 16 odsto građana pokazuje spremnost da se angažuje u radu političkih partija prilikom rešavanja problema na lokalnom nivou. Ekonomija je na vrhu interesovanja građana ali nije na prvom mestu: na prvom mestu je zainteresovanost ljudi za probleme svakodnevnog života i za lično zdravlje. Na pitanje o čemu razgovarate sa prijateljima, vidimo da se političke teme izbegavaju što prethodnih godina nije bio slučaj.”
       Ranije su građani pokazivali veliko interesovanje za sudbinu Kosova i Metohije kao i za odnose sa Crnom Gorom. Sada samo dva promila ljudi ove probleme vidi kao glavne sa kojima se suočavamo. “Opadanje zainteresovanosti je često proizvod razočarenja u političare i njihova obećanja. To dovodi do lomova u biračkom telu. Mi smo još pre dve godine konstatovali da je otpočeo proces razočarenja i on je trajao tokom čitave 2001. godine: rezignacija, splašnjavanje velikih očekivanja. U 2002. godini primetili smo pokazatelje otrežnjenja - realnijeg pogleda na političku scenu i na umerena očekivanja što se boljeg života tiče. Sada je zainteresovanost za politiku ponovo u povlačenju na manifestnom nivou ali ostaje kao latentni fenomen koji može da se aktuelizuje u slučaju bolje političke ponude”, smatra Pantić.
      
       Političari kao prostitutke
       Krajem januara je i preduzeće za istraživanje javnog mnjenja, medija i tržišta “Medijum indeks-Galup internešnal”, pokušalo da rasvetli dilemu: Zašto je građanima dosta politike. Na pitanje da li se Vlada Srbije bavi pravim ili pogrešnim pitanjima skoro polovina ispitanika (44 odsto) je zaključila da se vlada pretežno bavi pogrešnim pitanjima. Psiholog Jasna Milošević, poput naših prethodnih sagovornika konstatuje da je došlo do zamorenosti politikom i političkom situacijom u zemlji. “Afere bez raspleta koje se stalno plasiraju javnosti očigledno nisu relevantne za obične građane. Takve priče možda povećavaju čitanost, gledanost i slušanost pojedinih medija, ali očigledno ne zadovoljavaju očekivanja građana”. Na pitanje da li misle da stvari u Srbiji idu u pravom ili pogrešnom smeru većina se izjasnila da idu u pogrešnom pravcu - njih 48 odsto.
       Na kraju čak su i dnevni list “Politika” i Agencija “Faktor plus” došli do skoro istovetnih rezultata. Registrovali su veliko razočarenje naroda zbog međusobnih podmetanja i vređanja u politici. Čak 76 odsto anketiranih smatra da bi takvi trebalo da nestanu sa naše političke scene. Veliko nepoverenje u političare i njihovo ponašanje kada dođu na vlast iskazalo je više od polovine ispitanih, koji uz to smatraju da se oni menjaju ali nagore. Većina ne veruje političarima smatrajući da gledaju samo svoj interes. Zanimljivo je da trećina ispitanika tvrdi da političari svesno izgovaraju neistine.
       Očigledno da želudac građanstva sve osetljivije reaguje na politikante koji izazivaju osećaj mučnine. Otvoren je bio i filmski reditelj Goran Paskaljević: “Meni su se ovi, da vam iskreno kažem, smučili, posebno jer više ne mogu da otvorim ili uključim nijedan medij, a da ne naletim na njihovo preobilno estradno prisustvo”. I filozof Miša Đurković iz Instituta za evropske studije misli da je javni egzibicionizam političara doprineo proširenju osećanja zgađenosti nad njihovim postupcima. Pre svega njihovo učestalo gostovanje na Pinku, gde se oni predstavljaju imidžom estradnih zvezda, što dovodi do potpunog obesmišljavanja politike. “Ljudi ih gledaju jer nastupaju kao gladijatori, jer unapred znaju da će se ispljuvati. Sami sebe političari dezavuišu. Isto čine i u skupštini - na delu je obesmišljavanje svih institucija u državi”.
       Naš sagovornik smatra da na Zapadu nijedan političar ne bi opstao na funkciji posle izjave da moralu nema mesta u politici. U bilo kojoj drugoj zemlji koja drži do sebe makar bi ga upitali da li on tako šalje poruku i svojoj deci. “Ovako kod nas nema razlike između političara i prostitutki. Moral je institucija, licemerje je takođe vrlo bitna institucija. Političari makar moraju da se predstavljaju kao moralisti. U suprotnom, poruka je da smo svi isti, da je moral nepotreban. I mnogi će reći da je moral licemeran. Ali razlika između čoveka i životinje je upravo u licemernom moralu. A to je da ne možete da se ponašate na ulici onako kako se ponašate u svojoj spavaćoj sobi.”
       Pristalice teorije zavere u međuvremenu mašu novim objašnjenjima. Valjda zato što se vlastodržačka nomenklatura nije ni štrecnula iako je svakako imala vremena da se upozna sa rezultatima ankete na temu uspeha, sopstvenog rada i zalaganja. Šuška se, dakle, da je politika DOS-a pažljivo osmišljena i sračunata u smislu da “politiku treba dovoljno ogaditi da biste nesmetano vladali”. Ipak, iako su zaraženi opštom estradizacijom, iako se “pale” uglavnom na tabloidne ličnosti i konzumiraju takve medije, čini se da građani makar intuitivno shvataju ono što je sociolog Ratko Božović čini se dobro dijagnostikovao: “Svađalice u politici su vremeubice”.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ