NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Istorijat optimizma

      
       Od trenutka kada se ovaj rat zahuktao, mi kao opozicija ne možemo da delujemo. Bilo šta da kažemo uvek postoji i taj jedan iskorak režima: stanite, a ustaše? Ono što smo postigli u martu izgubili smo u ovom ratu.
       6. decembar 1991.
      
       Srpski režim na čelu sa Slobodanom Miloševićem, od samog početka nije znao šta u stvari hoće u pogledu državnog i nacionalnog interesa Srbije, kao i dela srpskog naroda u Jugoslaviji. Neprekidno su se klatili između konfuznog memorandumskog koncepta “velike Srbije” i još konfuznijeg jugoslovenstva po uzoru na program SKPJ. To je bio strateški košmar u kome niko živi nije mogao da se snađe. Milošević je uz instrumentalizovanje Srba koji su rasuti po jugoslovenskom prostoru, hteo da obnovi neku Jugoslaviju po svojoj meri, a uz instrumentalizovanje saveznih organa, pre svega JNA, da ostvari neki srpski nacionalni program, koji je samo njemu bio poznat, i koji nije bio rezultat političke rasprave u parlamentu.
       28. februar 1992.
      
       U životu sam bio u stranim ambasadama desetak puta, a bilo je stotine poziva. Stranke su nasele na kolonijalni manir velikih država, čiji ambasadori misle da nas treba pozivati na informativne razgovore. Moj je princip da onaj ko želi da razgovara sa mnom zna gde je sedište stranke.
       19. novembar 1993.
      
       Poštenja radi da kažem da nije prošao nijedan skup Deposa gde Vuk Drašković i Vesna Pešić nisu na otvoren i prikriven način napali Demokratsku stranku i mene lično. I nijedan skup socijalista u poslednjih sedam ili osam dana, bukvalno ni najmanji skup nije prošao a da me nisu okrivili za različite vrste kriminala, prevara, za učešće u različitim prevarama i slično. Međutim, ja u tome vidim njihovu nesigurnost i strah...
       Nemam nikakve ideološke komplekse i to što su oni socijalisti meni uopšte ne smeta... Zato meni uopšte ne smeta da budem u vladi sa SPS-om. Ali, ja ne vidim tehnički smisao toga, jer ne vidim da bi ta vlada mogla da bilo šta promeni.
       19. novembar 1993.
      
       Naša stranka se nalazi između čekića i nakovnja, što je prirodno za stranku u centru. Kada neko s jednog opozicionog pola želi da se primakne socijalistima kako bi sa njima razgovarao, normalno je “da pređe preko nas”. Poziciju centra mi iskazujemo umerenim odnosom prema predsedniku Miloševiću i prema državi. Ako hoćemo da budemo demokratska stranka ne možemo da se ponašamo kao radikali.
       4. februar 1994.
      
       DS predlaže narodni kapitalizam, tj. besplatnu podelu najvećeg dela te svojine svim punoletnim građanima Srbije. Da je DS učestvovala u formiranju vlade, privatizacija po ovom modelu, već bi bila sprovedena.
       7. april 1995.
      
       Tako su radikali, smatrajući nacionalno pitanje apsolutnim prioritetom, u jednom trenutku rekli “hoćemo ‘veliku Srbiju’, pa makar ruku pod ruku sa komunistima”. Na kraju su ostali kratkih rukava. Posle toga je u kolo ušao SPO. “Hoćemo mir pa makar podržali režim.” Poslednje informacije govore da ni njihovi rukavi nisu ostali duži. Pouka - zahtevajte sistemske promene kao uslov za bilo kakvu saradnju.
       Autorski tekst u NIN-u, 4. avgust 1995.
      
       Kod nas je blokirana javna rasprava o bilo kojoj suštinskoj temi. Gradimo li socijalizam ili kapitalizam, idemo li na Zapad ili na Istok, hoćemo li azijatski kult ličnosti ili parlamentarnu demokratiju, jesmo li nacija ili mehanički zbir ljudi koji se slučajno zatekao na ovoj teritoriji? Pošto se o ovim pitanjima ne može utvrditi šta je volja većine. Pošto nema volje većine, nema ni snage.
       Autorski tekst u NIN-u, 21. jun 1996.
      
       Milošević je čovek koji ne shvata o čemu se radi. On uošte nije shvatio da tu postoje krize. On smatra da ta kriza postoji samo na Si-En-Enu. On je to i bukvalno rekao ljudima koji su mu kazali: Mi imamo problem - “mnogo gledate Si-En-En”.
       Oni nisu smeli da mu kažu - predsedniče, vi mnogo gledate RTS.
       O držanju Slobodana Miloševića tokom demonstracija 1996-1997,
       17. januar 1997.
      
       Vesna i ja smo se sa Vukom i Božićem svađali na Spomeniku i mi nismo hteli da završimo. Božić je došao i rekao - danas se završavaju demonstracije.
       Kada je došao Vuk, pitali smo ga šta se to dešava. On je rekao, obećali smo, rekli smo da je naš cilj priznavanje izbornih rezultata. Oni su priznati. Znači, mi smo ljudi koji drže svoju reč.
       Moja je velika greška bila što smo popustili.
       O završetku demonstracija 1996-1997, 12. oktobar 1997.
      
       Verovatno se nikad u parlamentarnoj istoriji nije desilo da se učesnici u izbornoj trci uopšte ne bave jedni drugima, nego strankom koja ne učestvuje u izborima. Mi imamo tri predsednička kandidata. I šta oni rade? Da li napadaju jedan drugog? Ne. Oni napadaju mene! I time dokazuju da je trka samo farsa, da je ona režirana i dogovorena, a da su pravi protivnici oni koji su farsu pročitali i u njoj ne učestvuju.
       22. avgust 1997.
      
       Razlog za ovo putešestvije i ova dešavanja u Demokratskoj stranci je u prirodi srpskih intelektualaca. Naš intelektualac je 50 godina pristajao da niko ne uvažava njegovo mišljenje i ostajao je u jednoj partiji. Sada, čim se njegovo mišljenje sto odsto ne uvaži, izlazi iz partije i osniva svoju.
       18. februar 1999.
      
       Pitanje je kako možete, kao neko ko nije samo privatna osoba, pomoći narodu. Nije stvar u tome da vi patite zajedno sa narodom, i da vi patnjama miliona dodate još jednu, svoju patnju. Onima koji pate neće biti bolje ako vi patite sa njima, nego ako im nešto pomognete.
       Pokušao sam da za vreme agresije, napravim politički koncept za Jugoslaviju posle rata, da u svetu pridobijem ljude koji bi to podržali i da se održe kanali komunikacije sa važnim zemljama. Iz Beograda to nije bilo moguće.
       O svom držanju za vreme NATO agresije,
       8. jul 1999.
      
       Bio sam u manjini u jednoj jedinoj bitnoj prilici - kad se odlučivalo da li ćemo izaći na izbore 1996. godine u koaliciji sa SPO-om, ili ćemo pokušati sa nekom drugom koalicijom. Većina je rekla: mi želimo da to bude koalicija sa SPO-om. Bio sam skloniji da pokušamo sa DSS-om. Ostao sam u manjini i potpuno sam prihvatio tu odluku za koju su svi znali da nije bila po mom ukusu...
       Ja sam tako profilisan. Ja sam izdajnik opšte prakse. Kad usred noći upitate nekog u Srbiji: Zoran Đinđić? Reći će vam: On je špijun. To je prva asocijacija koja mu nesvesno padne na pamet. Bilo bi zaludno nastojati da se to ispravlja sada, u ovoj košmarnoj situaciji.
       2. mart 2000.
      
       Mi smo već izgubili mnogo vremena, a i dalje se ponašamo opušteno kao narod. Zbog toga sam ja došao u raskorak, ne toliko sa Koštunicom, koliko sa tim tempom koji je ovde uobičajen, koji nas vuče u neki orijentalni ćošak, gde, navodno, uvek ima vremena.
       Veliko je pitanje po kojoj će liniji ići DOS, kad se bude razilazio: Da li po liniji personalnih simpatija, ili po liniji nekih ideoloških i političkih stavova. To ni meni još nije jasno.
       Mislim da će se posle izvesnog vremena aktivirati i političke razlike gde će one postati relevantne. Sada nisu... Socijalne teme nisu bile relevantne kod nas 50-60 godina. Kad postanu relevantne, imaćemo pravo partijsko polarizovanje u Srbiji. Ja ne znam šta će biti ni sa DS u tom slučaju.
       20. decembar 2000.
      
       U poslednje vreme sam se distancirao od događaja u Crnoj Gori, zato što sam umoran od svih tih državnih priča, a delimično i zato što nisam želeo da se sada angažujem protiv Đukanovića, a morao bih, jer je moja pozicija bila suprotna...(O Milu Đukanoviću)
       Jedna od razlika je i što je on uvek legalista, a ja nisam. I zaista mislim da jedan loš sistem ne možemo menjati kockicu po kockicu u skladu sa pravilima istog tog sistema, jer na nekim mestima on je tako napravljen da ne može da se promeni. Kao što se Ustav Srbije ne može uopšte promeniti. (O Vojislavu Koštunici)
       3. maj 2001.
      
       Pobornik ideje o “aktivnoj vladi”, a u tradiciji američke “progresivne politike” od Ruzvelta, preko Kenedija do Klintona, Stiglic uspešno osporava teoriju o samodovoljnosti tržišta. Kada tržište dospe u krizu, neophodni su dodatni mehanizmi za njegovo pokretanje, a to je onda prostor za korisnu intervenciju države.
       Naravno, ekonomska intervencija države mora da ima svoje jasne i omeđene prioritete, a to su pre svega smanjivanje nivoa nezaposlenosti, nivoa siromaštva u zemlji i obezbeđivanje privrednog rasta. Ako se posrnula nacionalna ekonomija fokusira na smanjivanje inflacije i budžetskog deficita, što je klasična preporuka neoliberalnih savetnika, često dolazi do socijalne eksplozije i potpunog gubljenja kontrole nad sistemom.
       Iz prikaza knjige “Globalization and its Discontents”
       Jozefa Stiglica, 9. maj 2002.
      
       Jedan veliki broj ljudi tešku sadašnju situaciju doživljava kao jedno trajno stanje i čak je razočaran, jer nije očekivao tako loše stanje. Ali, doživljava kao jednu etapu, jednu uzbrdicu na putu koji ima i nizbrdice i uzbrdice, a sad smo trenutno na jednoj uzbrdici i teško nam je, jer je motor jako napregnut...
       Međutim, čovek ne vidi da je to jedna mala etapa na jednom ispravnom dugom putu koji nas prvi put u istoriji vodi ka jednom idealnom cilju. To je, biti u ligi uspešnih evropskih naroda i biti punopravan član, ne zato što Tito ucenjuje Istok i Zapad, pa dobija kredite, ne zato što se troše pare koje nisu zarađene, niti zato što se uzimaju krediti da bi se vratili dugovi, nego zato što naše društvo postaje efikasno, postaje moderno i time mi postajemo partner najrazvijenijim zemljama.
       19. septembar 2002.
      
       Da nije bilo te srpske gluposti, realno, kraj XX veka nije bilo vreme da se stvore nacionalne države na etničkoj osnovi. Mislim da je i za nas recept: Ona pitanja koja ne možemo da rešimo treba da stavimo negde na stendbaj. Ali, kod nas je u Srbiji obrnuto. Najviše se bavimo onim na šta ne možemo da utičemo, a to je američka politika, to su svetske sile.
       28. novembar 2002.
      
Da nas boli tuđa beda

Na uzajamnom neinteresovanju opstaje opšte propadanje kao kazna za nesolidarnost i neljudskost pokazanu u protekloj deceniji. Jer, “Šiptari nisu ljudi”, jer su “Slovenci bečki konjušari”, jer su “Hrvati genocidan narod”, jer su “muslimani rak u srcu Evrope”, jer ... se zaboravilo da nam bude “žao života” kao nečega što ne možemo dati a nemamo pravo da oduzimamo, jer se zaboravilo značenje izraza “alal mu vera”, izraza koji govori da se hrabrošću i vrlinom može prevazići svaka, pa i najveća razlika, i da ima mnogo toga važnog i najvažnijeg i izvan i iznad i stranaka i vera i svega takvoga”.
       Treba da postanemo bolji ljudi da nas se tiče tuđa beda, da nas boli tuđa nepravda, da spoznamo da se u moru nesreće ne može biti srećan.
       U anketi “Šta da se radi”, 30. decembar 1999.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu