Sreda, 13 časova: Kao niotkuda iskočili, blizu Američke ambasade, pripadnici SAJ-a oduzeli su dah nekolicini Beograđana koji su krotko, uživajući u ozbiljnoj najavi proleća, čekali gradski prevoz. Zatim se uznemirilo i obezbeđenje ambasada. “Đinđić... atentat... zamisli, usred rođenog grada...”
       Prolaznici su počeli da se okreću. Pa, Bagzi se odavno gumama potpisao na autoputu. “Ma, neee... ‘ajte, pomerite se”, objasnio je momak u uniformi, prilično grubo, stegnute vilice. Bilo je odmah jasno da se, kako se to dramatično kaže, nešto strašno desilo. Koji minut kasnije, policija je, što ljudstvom, što vozilima, pokazala da se zaista “nešto desilo”. Saobraćaj je zaustavljen. Onda su zaustavljeni ljudi.
       13:15: Dva koraka dalje, ispred zgrade Vlade Republike Srbije u Nemanjinoj 11, mrtvi tramvaji u podnožju ulice, poneko rotaciono svetlo, sirena, policajci, ali i puno novinara i okupljenih građana “puštalo je uši” i šuškajući bistrilo glasine koje u ovakvim ili bar sličnim situacijama lete kroz vazduh brzinom tame. Gde je pucano, odakle je pucano, ko ulazi, a ko izlazi iz zgrade? “Je l’ ono Tadić? Eno ga, bre, nije na njega pucano!” “Stiže li i Mihajlović? Hoće li sad više dati tu ostavku?”
       13:22: Pošto je saobraćaj blokiran, mnogo građana prolazi Nemanjinom. Mahom preplašeni, pitali su novinare i dovoljno, guranjem policije iznervirane kamermane, “šta se, pobogu, desilo”. “Pa, gde njega, majku mu? On je jedini valjao!” “Joooj, ne znam, ko s đavolom tikve sadi...” (Utrnula bakica, ne usuđuje se da nastavi razradu moguće teorije o “vraćanju svega”.) Mlađi su govorili: “Nemam reči. Posle ovoga, šta nam preostaje? Jedino da, ako smo pametni, spakujemo kofere i - pravac Novi Zeland!”
       Vreme prolazi jezivo sporo.
       13:35: Razvijaju se i priče o taocima (?!) u vladinoj zgradi koje, eto, ne mogu da se provere, teorije o vešto skovanim zaverama, nezaobilaznim Surčincima, zatim prepričavanja tuđih prepričavanja kelnera iz obližnjeg restorana “Lira” i kafea “Monument”, kojim se uopšte nije ni moglo prići. A kad su svi konačno čuli da je vest - tačna, da nije pogođen šef, odnosno član obezbeđenja, niti Boris Tadić, nego sam premijer, nastupio je muk. I, potom, naravno, pitanje - u kakvom je stanju, da li je živ.
       13:45: Na istom mestu, istom odstojanju, različite reporterske ekipe saznale su, nezvanično, da je Zoran Đinđić podlegao povredama.
       Urgentni centar je blizu. Deonica od desetak minuta laganog hoda ne može da prođe bez otežalih nogu i jasnog primećivanja neobično mirne slike, dodatno nadrealne učinkom vanredno lepog vremena i nestvarne tišine u centru grada. Na prilazima KBC-u, odsjaj “kalašnjikova” na suncu odvraća ljude. Smeliji ipak pitaju mogu li da prođu. Mogu. “O, Bože, a nama je govorio ‘izdržite, izdržite’, a on, uh, nije izdržao...” (Komentar ionako prebledele pacijentkinje.)
       Ispred Urgentnog centra takođe se nalazi veća grupa novinara. Po prirodi posla i zahvaljujući višegodišnjem treningu, prebrodili su prvi šok, privremeno savladali nevericu i sve turbine usmerili ka pronalaženju bilo kakvog izvora informacija, pa makar i iz usta anonimnog laboranta. Utom se na jednim vratima pojavljuje znojav mladić u zelenom, bolničkom odelu. Dubok uzdah. Nikome iz redova medija ne pada na pamet da ga nešto pita. Samo kolega prenosi opet novu glasinu o tome kako je glavni hirurg iznet iz sale, slomljen “jer ništa nije mogao da uradi”.
       14:25: Nazad do Nemanjine. Broj okupljenih je, manje-više, istovetan onome od pre nepunog sata. Uočljive su samo dve promene u kadru. Jedna su zaposleni u vladi, s kancelarijama u prizemlju, koji, kroz polunamaknute zavese, mole novinare poznanike da im dobace cigarete. Dobacuje ih policajac koji je prethodno proverio sadržinu kutije “marlbora”. Druga izmena scene su tri ruže, sporadično naslonjene na glavni ulaz. Muk je ostao. Beograd je stao.
       15 časova i nadalje: Građani u sve većem broju dolaze ispred zgrade Vlade Republike Srbije. Nije ih malo uplakanih. Polažu cveće i pale sveće.
      
       ANA VUČKOVIĆ