(“Antonić, Batić, Brdar...”, NIN br. 2722)

      
      
      
       Na tekstove Nenada Dakovića u kojima me je do sada pominjao, nisam reagovao iako sam za to imao dobre razloge. Nisam jedini koji trpi njegove povremene uvrede objavljene u formi kritika ili komentara. Uz to, na filozofskim skupovima svima nam se godinama penje na glavu svojim vulgarnim redukcijama, kada referate koji mu zasmetaju, svodi na tobože pozadinske političke stavove. To, kao za inat, radi uglavnom aljkavo i pogrešno podrazumevajući da se svi oko njega bave samo politikom, a to prikrivaju formama filozofskih tekstova, pesama, romana, itd.
       Do sada uglavnom niko na njegove uvrede nije reagovao. Da li neko u Redakciji to zapaža i kako to objašnjava? Tajna je u tome da Daković u stručnim krugovima sa svojim kritikama na stranicama NIN-a po pravilu izaziva zgražavanje ili podsmeh. Nije ni čudo, kad su mu tekstovi pre za krivičnu prijavu ili za psihijatrijski kauč, nego za ozbiljnu polemiku. U stanju je s vama da normalno porazgovara, sutradan o vama objavi gadost da vam se prevrnu i nebo i zemlja - a posle toga i dalje vam se javlja na ulici. Objašnjenje ovog fenomena pripada struci kojoj ne pripadam.
       Što se mene tiče, nekoliko puta sam pokušao s Dakovićem problem da rešim putem demokratske rasprave. Uzalud. Za uvredu u prošlom broju NIN-a, u svom ustaljenom maniru tekstualne nesuvislosti, Daković neće ići na sud samo zato što je profesorska plata suviše mala da bih platio advokata. Zato ovim putem protestujem zbog njegovih uvreda da sam, s Batićem i Antonićem, “olovni vojnik” i zločinac i da nam “sunce podjednako sija” kao i nevinim ljudima.
       Simptomatično je da takvog “pisca” NIN drži kao svog kritičara i saradnika. Naravno da redakcija ne odgovara za stavove pojedinog autora, ali ovde je u pitanju ugled lista zbog “kompetencije” i “ozbiljnosti” ovog “postmoderniste”, do kog, inače, niko u gradu ozbiljno ne drži. (To važi i za one koji mu laskaju, samo da bi se pojavili na njegovoj tribini u Domu omladine).
       Preostaje mi da od Nenada Dakovića zahtevam javno da me više ne pominje, kad već nije u stanju da nešto napiše a da pri tom olako i neodgovorno ne lepi etikete. Znam da će i ovo biti uzalud i da svima nama, Dakovićevim žrtvama, i dalje neće biti lako. Pošto se s takvim “autorom” ne razgovara, preostaje nam da ćutimo i trpimo.
      
       MILAN BRDAR,
       Beograd