Sa samostalnim vetom u Savetu bezbednosti Francuska je dosad nastupila samo dvaput - i to povodom nekih dalekih i zaboravljenih događaja. Otuda je sadašnja francuska pretnja vetom, povodom rata u Iraku, odraz najsamostalnijeg delovanja Francuske u UN od kraja Drugog svetskog rata

      Amerikancima je u Savetu bezbednosti UN bila potrebna većina od devet uzdignutih ruku da legalizuju svoj rat u Iraku i istovremeno spreče Francuze - a možda i Ruse - da ulože veto. Kako nisu uspeli da sakupe sve potrebne glasove, a ostali su pri svojoj odluci da uđu u rat, nije ih više morao zanimati ni veto. Zašto je onda bilo toliko uzbuđenja zbog veta i šta protivljenje jedne od pet velikih sila u Savetu bezbednosti namerama ili akcijama bilo koje od njih znači danas, u jednopolarnom svetu, u poređenju s vremenom hladnog rata, kad je bilo i više neslaganja i više sukobljavanja o međunarodnim pitanjima?
       Veto je, kao što je poznato, latinska reč i znači “zabranjujem, ne primam, odbacujem”. U starom Rimu to je, prema Vujakliji, bila “formula kojom su narodni tribuni oglašavali odluke senata za nevažeće”. U ustavnim državama veto je pravo vladara na neograničeno ili ograničeno poricanje pojedinih odluka parlamenta. U Savetu bezbednosti veto jedne velike sile je protivljenje nekom predlogu, kojim se sprečava donošenje zajedničkih obavezujućih rezolucija ili osujećuje neka zajednička akcija. Zapravo je to, prema prvobitnim namerama Sjedinjenih Država, koje su se prilikom osnivanja Ujedinjenih nacija, pre skoro šest decenija, zalagale za postojanje prava veta, sredstvo velikih sila za odbranu njihovih nezavisnih akcija u stvarima koje one ocenjuju kao vitalne po svoje nacionalne interese.
       Uvodeći veto radi zaštite svojih interesa, Amerikanci su, ironijom sudbine, omogućili tadašnjem Sovjetskom Savezu da se izdašno suprotstavlja upravo njihovim akcijama. Sovjeti, odnosno Rusi, koristili su se od 1945. godine do danas pravom veta 120, a Amerikanci 76 puta. Samo za Staljinova života, odnosno u prvih deset godina postojanja UN, SSSR je uložio veto 79 puta, a kasnije je toliko pretio vetom da je Andrej Gromiko, ministar spoljnih poslova od 1957. do 1985, na Ist Riveru dobio nadimak “Mister Njet”.
       Zanimljivo je da u jednom odsudnom trenutku, 25.juna 1950, nije bilo sovjetskog veta. Savet bezbednosti je tada osudio severnokorejsku invaziju na Južnu Koreju, posle čega je počeo Korejski rat. Amerikanci su ušli u taj rat pod plavom zastavom UN i uz podršku trupa iz desetak zemalja. (Umalo se nije desilo da se i tadašnja Jugoslavija nađe među njima.) To je bilo moguće zato što je sovjetski predstavnik bojkotovao sastanak - u znak protesta što NR Kina nema svog predstavnika u Ujedinjenim nacijama! (Kinu je tada zastupao režim Čang Kaj Šeka). Staljinov postupak je do dana današnjeg ostao enigma za istoričare.
       Kasnije je, sa uspostavljanjem ravnoteže straha, odnosno sa prevlašću politike miroljubive koegzistencije i detanta, bilo i manje sovjetskih veta. Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. Rusija je samo dvaput uložila veto. Jednom je blokirala rezoluciju o finansiranju mirovnih snaga UN na Kipru, a drugi put bila je protiv rezolucije kojom se osuđuju bosanski Srbi zato što su sprečili pristup Bihaću visokom komesaru UN za izbeglice.
       Od 76 američkih veta, njih 35 blokira rezolucije u kojima se osuđuje Izrael. Od poslednjih sedam čak je šest takvih. Pre toga su se Amerikanci najviše protivili rezolucijama u kojima se osuđuje Južna Afrika (10 puta). Bili su i protiv rezolucija vezanih za Namibiju, Nikaragvu, Vijetnam. Sami, bez podrške zapadnih saveznika, uložili su veto 53 puta.
       Sa svoja 32 veta Velika Britanija se 23 puta saglašavala sa vetom Sjedinjenih Država, a 14 puta i sa vetom Francuske. Poslednji put je to bilo 1989, kad su se tri zapadne sile usprotivile rezoluciji koja je osuđivala američku vojnu intervenciju u Panami.
       Samostalnih britanskih veta bilo je sedam i svi su, na neki način, bili vezani za kolonijalno nasleđe - Rodeziju, odnosno Zimbabve.
       Francuska je dosad u Savetu bezbednosti rekla “ne” 18 puta, od toga 13 puta zajedno sa SAD i Velikom Britanijom. Dva veta imala je zajedno sa Britanijom, u vreme suecke krize 1956. Samostalno je nastupila samo dva puta - povodom, danas zaboravljenih, zbivanja u Indoneziji 1947. i na Komorima 1976. Kao što se vidi, sadašnja francuska pretnja vetom povodom rata u Iraku zapravo je odraz najsamostalnijeg delovanja Francuske u Savetu bezbednosti UN ne samo od kraja hladnog, nego i od kraja Drugog svetskog rata.
       Od 1945. do 1971. godine, kad je stolicu Kine u Savetu bezbednosti popunjavao predstavnik Tajvana, kineski negativni glas se čuo samo jednom - protiv prijema Mongolije u članstvo UN. NR Kina se potom koristila pravom veta četiri puta, dvaput u 1972, povodom zbivanja u Aziji i na Bliskom istoku, i dvaput u novije vreme - prvi put 1997. povodom događaja u Gvatemali, a drugi put 1999. povodom obnove mandata mirovnim snagama UN u Makedoniji. Poslednji veto bio je zapravo neka vrsta kineske odmazde Makedoniji zbog njenog tadašnjeg besmislenog, a po nju samu štetnog, uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Tajvanom.
       Iako je zamišljen da odbrani prevashodno nacionalne interese velikih sila, veto je u UN uvek bio element složenije političke igre. Da bi se izbegao rizik veta, ponekad se zaobilazi sam Savet bezbednosti. To se desilo sa agresijom NATO-a na Jugoslaviju 1999. U jednoj stvari, ipak, veto je ostao neizmenjen: uvek se ticao posledica koje zemlja koja ulaže veto može da ima u svojim odnosima sa Sjedinjenim Državama. Kako se sada prvi put događa da Amerika ima za glavnog protivnika svog ratnog pohoda na Irak bliskog saveznika u Savetu bezbednosti, Francusku, verovatno su u pravu analitičari koji posledice traže, van bilateralnih francusko - američkih odnosa, još u trima oblastima: sudbini samih Ujedinjenih nacija, razjedinjenom NATO-u i podvojenoj Evropskoj uniji.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ