NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Brijač pod grlom

Jednog taksi vozača koji glanca svoja kola, pita stranac: “Jesu li kola nova?” “Nisu”, odgovara vozač na dobrom engleskom. “Nova kola ću dobiti posle rata. Uzeću mercedes iz palate Sadama Huseina.”

      Ima jedna stara arapska poslovica koju Iračani vole da citiraju kad razgovaraju o mogućnosti da SAD krenu u novi rat protiv njihove zemlje: “Mokar čovek ne boji se kiše.”
       Dok priče o ratu dominiraju svakim razgovorom, ljudi pričaju i one priče iz svog vremena kad su bili u iračkoj vojsci u vreme Zalivskog rata protiv Irana. “Otišao sam tamo skoro golobrad, a vratio sam se osedele glave”, kaže Ahmed koji je proveo sedam godina na frontovima krvavog decenijskog rata između Bagdada i Teherana. (Kao i kod drugih Iračana koji se ovde pominju, i njegovo ime je izmenjeno.) Gotovo svako iračko domaćinstvo izgubilo je nekog u ratu. Imali su samo dve godine da se bore za povratak nečemu što je bar malo ličilo na normalan život, kad je Irak okupirao Kuvajt i potpalio drugi Zalivski rat koji je odneo živote više od 200 000 Iračana. Ostalo, kako je to rekao jedan Iračanin, bila je “naša dobro poznata sudbina”.
       “Previše dobro znam šta je rat. U ratovima sam ja kao Silvester Stalone, kao Roki. Imali smo mnogo nastavaka, nije nam potreban još jedan”, kaže Mohamed koji dane sada troši na spavanje, a noći na slušanje kratkotalasnih stanica na radiju.
      
       Dečja divizija
       Zvanična linija iračkog rukovodstva jeste da se svaki građanin odupre nameravanoj američkoj invaziji. Vlada priređuje redovne vojne parade u gradovima po celom Iraku. Sadam Husein, koji je nekada bivao počasni gost na takvim događanjima, nije se u javnosti pokazao već godinama. Umesto njega, na balkonima iznad paradnog prostora sedi sa svojim riđim brkovima Izat Ibrahim, predsednik Revolucionarnog komandnog saveta, i pozdravlja vojnike dok marširaju u prolazu.
       Neki nose nenapunjene kalašnjikove, drugi su obučeni u bele kao-hezbolah odore s lažnim štapinima dinamita privezanim oko grudi. Članovi dobrovoljačke Al Ljuids (Jerusalim) vojske, formirani s početnom idejom da oslobode Jerusalim, drže slike Sadama prilepljene na grudi. Žene u crnoj hijab odeći marširaju složno, neke bacaju na zemlju ušećerene slatkiše. Povremeno, marš se učini kao dečja parada o pokladama. Uistinu, one su dečje divizije.
       Ali, lica običnih vojnika na ovim paradama govore neku tužnu priču. Izgledaju umorno, nervozno, smlaćeno. Komandujući ofici oficpočetku napada pretvore u buktinje, da bi iznad Bagdada stvorili crn oblak kojim će zbunjivati laserski navođeno oružje. Dakle, mnogi Iračani govore kako su čuli da će vojska izručiti naftu i u reku Tigar, koja teče duž glavne predsedničke palate i duž nekih ključnih vladinih zgrada. Kao i s jendecima oko Bagdada, plan je da Tigar bude zahvaćen vatrom kako bi se velikim crnim dimom zaštitio centar moći.
       Tokom proteklih nekoliko nedelja, ulice Bagdada malo su opustele. Mnogi Iračani krenuli su iz glavnog grada prema kućama u seoskim delovima zemlje, ili prema Siriji i Jordanu. Putem kratkotalasnih radio-stanica, ili preko rođaka iz inostranstva, oni su čuli za 3 000 raketa koje će pogoditi Bagdad u prvim danima rata. Neki govore kako bi želeli da izmaknu onome što misle da će biti bombardovanje “tepisima bombi”; drugi pričaju kako odlaze da bi tamo sačekali šta će biti. “Mnogi od nas skladište naftu da bismo mogli otići iz Bagdada. Iran je sasvim blizu i čujemo da će tamo biti logora i svega drugog. Ako nam Amerika poručuje da napustimo Bagdad, onda ćemo ga napustiti i čekati”, kaže Ali, stariji Iračanin.
       Ali ljudi ne napuštaju glavni grad samo zbog očekivanog američkog napada. U sasvim zasebnim razgovorima, nekoliko Iračana poverilo je takođe svoja strahovanja da će Sadam Husein upotrebiti hemijska i biološka oružja ako se njegova vlada brzo raspadne. Neki su to navodili kao prevashodni razlog za napuštanje urbanih sredina. “Čuli smo ga kako govori da će, ako on bude morao da ode, ceo Bagdad pretvoriti u prah, u pustinju”, kaže stanovnik Bagdada mrdajući prstima kao da prosejava pesak. Nekoliko Iračana, u raznim prilikama, ponovilo je njegovu priču. “Videli smo to i ranije”, kaže sunitski musliman koji se u iračkoj armiji borio protiv Irana. “Mi ne znamo šta on ima, ali znamo ko je on.” Njegov prijatelj ga prekida: “Ne bi ti to ni govorio da nije američkih pretnji. Čak i ako Sadam pusti gas na nas, biće to Bušova krivica. Biće to zbog Amerike. Ne bi on to radio da nije rata. Možda Buš to želi.”
      
       Grabi pušku i dolazi kući
       Oni Iračani koji su izrazili strahovanje zbog hemijskog ili biološkog oružja kažu da se oni ne boje da bi bili upotrebljeni protiv američkih snaga, već protiv buntovnih Iračana. Neki u Bagdadu predviđaju, u slučaju rata, rasprostranjene nemire u prostranom i pretrpanom sirotinjskom susedstvu Sadamovog sitija. “Tu je 90 odsto šiita. Tu će definitivno biti problema”, kaže jedan irački šiitski musliman. “Sadam ne voli šiite. On ne voli ni irački narod. On voli sebe, svoje prijatelje, svoju porodicu. Nas ne voli.” Posle Zalivskog rata, Bagdad nije pao kao žrtva ustanka protiv vlade koji se širio južnim i severnim Irakom. Nekako u ovo vreme moglo bi se desiti ono obrnuto, sa Iračanima iz seoskih krajeva koji u većini ostaju u svojim kućama dok stanovnici Bagdada dižu bunu. Mnogi Iračani govore o svojevrsnim baasistima za kojima će krenuti kad jednom dobiju priliku.
       U južnom Iraku, ljudi predskazuju da će redovna vojska ostati u svojim barakama kad izbije rat, ili da će jednostavno dezertirati. Kamil je šiitski musliman iz Bagdada. On uživa da govori o ‘70. i ‘80. godinama kada je radio kao vozač za strane kompanije. “Čak sam radio i za jednu američku kompaniju koja je prodavala rakete Iraku u vreme iransko-iračkog rata”, hvali se on. “Imam dva sina u vojsci. I govorim im da se ne bore ako dođe do rata. Kad ti se ukaže prilika, grabi pušku i dolazi kući.”
      
       Borba močugama
       Možda su u pitanju 20 godina neprekidnog rata i sankcija; možda je u pitanju užasna represija; po svoj prilici, sve je to zajedno u pitanju, ali Iračani bi hteli da se to već jednom završi. Iscrpljeni su i, većina njih, u bedi. U ranom stadijumu nametanja sankcija Iraku, američki zvaničnici jasno su stavili do znanja da će Iračani imati da se pate sve dok Sadam više ne bude na vlasti. Poslednja decenija predstavlja jednu od najsurovijih kampanja na čijem su nišanu nevini civili, da bi se postigli politički ciljevi Vašingtona. Stalna bombardovanja, masovne nestašice lekova, brzo rastakanje srednje klase, na desetine hiljada nevine dece koja kopne u prljavim bolničkim krevetima, zagađena pijaća voda, potpuna zavisnost o vladi kad je reč o hrani, sve je to učinilo da običan Iračanin plaća neverovatnu cenu za vladu nad kojom više nema kontrolu.
       Ipak, tekuća kriza iznela je na površinu vibrantnu političku raspravu sa onim Iračanima koji govore da će se protiv Amerikanaca boriti “makar i močugama”, sa onima koji se nadaju državnom udaru, ili onim trećim koji će sve vreme krize ostati u svojim kućama i gledati na kojoj će strani biti aduti, i svima ostalim koji bi pozdravili promene po svaku cenu.
       Ponekad se komentari samo šapuću, ali ponekad se izgovaraju sasvim javno. Jednog taksi vozača koji glanca svoja kola, pita stranac: “Jesu li kola nova?” “Nisu”, odgovara vozač na dobrom engleskom. “Nova kola ću dobiti posle rata. Uzeću mercedes iz palate Sadama Huseina.” Na prepunoj bagdadskoj ulici, jedan stari Iračanin osvrće se pre nego što će reći: “Reći ću vam nešto što vam verovatno nije dozvoljeno da čujete: mi hoćemo da on ode.” Čovek kaže da je pre 13 godina trgovao i poslovao s Kuvajtom. “Invazija me je upropastila. Nije me briga ko će ovde doći. Svako će biti bolji od ovog kopilana.”
       Prisutno je i osećanje da su ljudi zasićeni psihološkim pritiscima i pretnjama pod kojima su živeli decenijama. Neki su pričali i o nezgodama u koje su ih uvukla rođena deca. Jedan je ispričao priču o osmogodišnjem sinu koji je rekao svom učitelju: “Moj tata je pametniji od predsednika.”
       “Ko ti je to rekao?”, uzvratio je učitelj pitanjem.
       “Moja mama.”
       Iste večeri učitelj je pozvao roditelje da ih “opomene” da decu ne uče “pogrešnim” stvarima.
       “Svi mi živimo svoje živote sa sečivom brijača pod grlom”, govorio je stariji Iračanin, dok je njegov sin pokušavao da ga zaustavi u takvim izjavama. “Još možemo da dišemo, ali ako povučemo brijač, gotovi smo. Ako skliznemo s njim niz grlo, gotovi smo. To ti je naš život.”
       “Sadam nas je sve načinio lažovima”, kaže veteran iz iransko-iračkog rata. “Znate, kad odlazimo u džamiju i molimo se, ne smemo čak da verujemo ni čoveku koji kleči kraj nas.” Iračani govore o širokoj mreži doušnika Baas partije u svačijem komšiluku. Neki Iračani pridružuju se partiji da bi ublažili svoju bedu. Drugi istrajavaju, govore kako ne bi mogli da žive u saglasnosti sa sobom kad bi ušli u partiju. “Lična nezavisnost je sve što mi je ostalo”, kaže jedan stanovnik Bagdada.
       Ne postavlja se pitanje da li je mržnja prema američkoj vladi jaka u Iraku, bez obzira na ono što ljudi misle o Sadamu. I malo ih je koji prihvataju da Amerika ima sva prava da zbaci iračku vladu. Iračani su videli na šta liči okupacija, koliko na primeru britanske kolonizacije Iraka, toliko i kroz optiku Palestinaca. “Mi nećemo Sadama, ali to ne znači da hoćemo Ameriku”, kaže Mazen, nezaposleni inženjer. On priča da mu se otac zove Džihad (Sveti rat), a takvo ime dato mu je zato što se još njegov deda borio protiv britanskih kolonijalista dvadesetih godina prošlog veka. “Mojoj porodici je to u krvi. Mi nećemo prihvatiti stranog osvajača ili okupatora, čak i ako nas to osuđuje na još godina pod iračkim diktatorom. On je bar jedan od naših.”
      
       Supersila i tiranin
       No, čak i oni koji bi pozdravili pobedu SAD nad Sadamom, zabrinuti su zbog onoga što bi moglo doći posle. Svi odreda govore kako se boje građanskog rata koji bi preživele baasiste i lojalističke snage režima naterao na mase gnevnih civila i nezadovoljne vojne dezertere. Neki hrišćani se pribojavaju da ih mogu napasti i islamski fundamentalisti. U proteklih 12 godina, Irak je prolazio kroz brzu desekularizaciju društva, a islamske grupacije nadaju se da će na mesto istorijski sekularne baasovske partije doći islamska država. “Znate zašto mi hrišćani želimo da Sadam ostane na vlasti?”, pita jedan vlasnik restorana u Bagdadu. “Zato što nas on štiti od radikalnih muslimana. Uvek je to činio, a ako on ode, bojimo se onoga što bi nam se moglo desiti.”
       Najtužnija priča od svih ovde, to su oni koji veruju da će rat sa SAD doneti brze i kvantitativne promene u pogledu uslova u kojima su sada primorani da žive. Za mnoge, nada je jedino što im je ostalo. Bez toga, ne bi imalo nikakvog smisla ići dalje. Njima je rečeno da ako “On” ode, sve će se promeniti. I, ma koliko to bilo ponižavajuće, neki su izabrali da veruju u to.
       Malo Iračana je čak i svesno namera koje su javno izrekli zvaničnici u Vašingtonu. To jest, da Džordž Buš ne želi promenu režima u Iraku, već da želi smenu predsednika. Malo ih je koji su svesni objave Ujedinjenih nacija u internim dokumentima da će “novi” režim zadržati većinu sadašnjih činilaca represije; da će mnogi od sadašnjih aparatčika ostati na svojim mestima.
       U protekloj deceniji, dobro plaćen stavljanje tačke na užasavajuće poglavlje u obimnoj knjizi Iraka. To će biti plodovi nemilosrdnog ekonomskog i vojnog rata koji je tokom 12 godina vođen protiv nevinih. Bez obzira na to šta će se desiti, hvaljeni treba da budu obični Iračani - lekari, inženjeri koji su postali taksi-vozači, dečaci, ulični čistači obuće, majke i očevi - hvaljeni zbog toga što su smogli snagu da žive i snagu da prežive bezdušni rat koji protiv njih vode supersila i tiranin.
      
       DŽEREMI SKEJHIL
       (Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu