Krećući u rat protiv Sadama Huseina, američki predsednik Buš se našao u nezavidnoj poziciji u kojoj može mnogo više da izgubi nego da dobije. Zašto je Vašington sada tražio blagoslov Saveta bezbednosti UN za napad na Irak i rizikovao da doživi diplomatski neuspeh i poniženje, dok su njegov prethodnik Klinton i NATO odluku o bombardovanju SR Jugoslavije odmah doneli na svoju ruku

      “Dajte da to već jednom završimo pa da idemo kući. Pitam se - hoće li neko konačno izdati naređenje da krenemo?”, vapio je još pre neki dan narednik Kurtis Koleman iz Treće čete armijskog vazduhoplovnog korpusa pred TV kamerama.
       Čovek u koga su u tom trenutku bile uprte oči nekoliko milijardi ljudi u svetu, američki predsednik Džordž Buš Junior, verovatno je već i pre konačne odluke da naredi napad na Irak shvatio šta mu se dogodilo: upao je u gadnu diplomatsku klopku i svoju prvu, možda najvažniju bitku, u ovom ratu je unapred izgubio! A sve ostalo, počev od njegovog ličnog ugleda i političke budućnosti, prestiža Amerike i budućnosti postojećeg međunarodnog poretka u svetu, bilo je stavljeno na kocku. I, zavisilo je - na kraju krajeva - od Sadama Huseina i ishoda nekih nepredvidljivih bitaka u peščanim pustinjama Bliskog istoka i prašnjavim ulicama Bagdada...!?
       Sada je, naime, već svima jasno da je - sa američke tačke gledišta - predsednik Buš načinio veliku grešku kada je još jesenas poslušao neke od svojih saradnika (Kolina Pauela i Kondolizu Rajs), kao i svog najvernijeg saveznika u Evropi, britanskog premijera Tonija Blera i pristao da se postupak razoružavanja Sadama Huseina preda u nadležnost i sprovodi kroz Ujedinjene nacije. A da se pre konačne odluke o eventualnom početku rata - kako to nalažu važeće odredbe međunarodnog prava - zvanično zatraži blagoslov Saveta bezbednosti UN.
       Moguća prednost takvog postupka sastojala bi se samo u činjenici što bi odgovornost za rat u tom slučaju, makar formalno, bila - kao vruć krompir - prebačena na Ujedinjene nacije. Dovoljno je, međutim, podsetiti se da prethodnoj, Klintonovoj, administraciji u Vašingtonu nije padalo ni na kraj pameti da zatraži dozvolu Saveta bezbednosti UN za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Znajući da to ne može dobiti, da bi barem jedna od stalnih članica Saveta stavila veto na takvu odluku, ona blagoslov nije ni tražila, već je samo pokušala da se “pokrije” odlukama NATO-a... Ali, izgleda da se nešto u međuvremenu od bombardovanja Srbije i Crne Gore do danas, ipak, promenilo. Da li je u pitanju strah od naknadno formiranog Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, koji bi jednog dana možda i mogao da sudi svim krivcima za zločine nad civilnim stanovništvom, ili već nešto drugo, teško je reći. No, činjenica je da se mnogi evropski (nemački, francuski...) i ostali političari danas ponašaju i govore mnogo drugačije. Uostalom, pre neki dan je čak i bivši britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk, svojevremeno jedan od vrlo aktivnih učesnika u donošenju odluka o napadu NATO snaga na Jugoslaviju, demonstrativno saopštio da se povlači iz vlade britanskog premijera Tonija Blera, jer ne želi da snosi odgovornost za bombardovanje Bagdada bez mandata Saveta bezbednosti UN.
       Karakteristično je, takođe, da su Amerikanci unapred upozorili iračkog predsednika, njegove sinove i još nekoliko najviših funkcionera režima u Bagdadu da bi im posle rata verovatno moglo biti suđeno pred nekim specijalnim sudom za zločine protiv čovečnosti. Naravno, Amerika i dalje negira univerzalnu nadležnost novoformiranog Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, verujući da svoje vojnike koji su se zaputili u Irak i zvaničnike, koji su ih tamo poslali, može da zaštiti od te vrste neugodnosti. Ali, svest o postojanju toga suda izgleda, ipak, počinje da se širi... Čak i u samoj Americi. Recimo, Dejvid Olbrajt, analitičar američkog instituta za međunarodnu bezbednost (u jednoj emisiji Si-En-Ena) predviđa da će širom sveta i dalje jačati otpor teoriji “preventivnih ratova” koje je na ovom primeru demonstrirala Bušova administracija. Jer, bilo kakav “preventivni rat” u postojećem sistemu međunarodnog prava, jednostavno, nije dozvoljen...
      
       Klopka za Buša
       Prihvatajući ponudu da se u Irak uputi tim inspektora koji će ispitati da li Sadam poseduje zabranjeno oružje, zvanični Vašington je - po svemu sudeći neoprezno - pristao da sebi još na samom početku ove priče veže ruke, budući da je svaki ishod tog postupka, ozvaničenog od Saveta bezbednosti, samo išao naruku iračkom vođi. Naime, da su inspektori, eventualno, pronašli takvo oružje, to bi moralo biti shvaćeno kao potvrda da je Sadam kooperativan, i da je zato rat protiv njegove zemlje nepotreban. A ako inspektori ne pronađu ništa sumnjivo, to bi opet značilo da je američka pretnja ratom - motivisana navodnom željom da se Sadam razoruža - neosnovana... U svakom slučaju, nakon upućivanja inspektora u Irak svi protivnici jednostrane američke vojne akcije su unapred dobili odličan izgovor. Oni su uvek mogli da kažu da inspektorima treba ostaviti još vremena da dovrše posao. A znali su, naravno, da se Amerikancima žuri, da je odluka o ratu već bila doneta i da stoga nije preostalo mnogo vremena za čekanje, jer je velika i skupa ratna mašinerija već uveliko bila stavljena u pogon... Time se, zapravo, samo otkriva druga katastrofalna diplomatska greška koju je načinio Vašington, zbog koje je sada suočen sa nekom vrstom osvete dojučerašnjih vernih saveznika: odluku o prinudnom razoružavanju Sadama Huseina i napadu na Irak predsednik Buš je doneo samostalno, ne konsultujući se ni sa kim, jer je iz nekih razloga verovao da će ne samo London, nego i Pariz i Berlin i Moskva i svi ostali američki stari i novi prijatelji morati da progutaju ono što im je on priredio. Međutim, prevario se.
       Drugim rečima, bilo je jasno da protivljenje američkom zahtevu da se u Savetu bezbednosti UN naknadno skroji kakvo-takvo pokriće za odluku koju je predsednik Buš još davno doneo, i na taj način na svetsku organizaciju prebaci kolektivna odgovornost za nešto što je odlučio sam američki predsednik, nema nikakve veze sa Sadamom Huseinom. To je, jednostavno, bilo upozorenje Americi...
       Dovoljno je, zato, vratiti “film” samo nekoliko dana unazad da bi se videlo kako je predsednik Buš - praveći grešku za greškom - sebe doveo u poziciju da ratuje na dva fronta istovremeno: na diplomatskom, pre svega u Savetu bezbednosti UN, protiv onih zemalja koje nisu bile spremne da bespogovorno aminuju sve njegove već donete odluke, i na onom stvarnom, na Bliskom istoku, protiv Sadama Huseina, peščanih oluja i drugih nepogoda... Kada se proteklog vikenda na trusnom (vulkanskom) tlu portugalskih Azorskih ostrva u Atlantskom okeanu sreo sa svojim najvernijim evropskim saveznicima, premijerima Britanije i Španije, Blerom i Aznarom, američki predsednik nije više ni pokušavao da skrije nervozu. Sa tog samita upućen je jedinstven ultimatum na dve različite adrese istovremeno: Savetu bezbednosti UN i Sadamu Huseinu. Od prvih je zatraženo da prestanu da se opiru i pomognu Bušu da spase obraz, tim pre što je on sam - za razliku od svog prethodnika - velikodušno ukazao čast i poverenje Savetu bezbednosti UN zatraživši blagoslov tog tela za upotrebu sile u zavođenju reda u svetskim poslovima, dok je Sadamu i njegovim sinovima naloženo da se odmah predaju, ili barem što pre izgube kako bi se izbeglo nepotrebno prolivanje krvi nevinih ljudi...
       Mustafa Alani, diplomatski ekspert jednog britanskog Kraljevskog instituta koga je samo nekoliko trenutaka po upućivanju ultimatuma sa Azora citirala agencija Rojters, rekao je da se već na prvi pogled iz tog teksta vidi da su njegovi autori svesni da će naići na odbijanje i u Iraku i u Savetu bezbednosti. Naravno, na odbijanje Sadama Huseina su zaista i računali, jer je on već unapred bio odabran za metu na kojoj će se demonstrirati ubojitost američkog i britanskog oružja. Ali, odbijanje Francuske, Nemačke i novih prijatelja iz Rusije da se (u ovom odsudnom času kada je predsednik Buš sve stavio na kocku) svrstaju uz Ameriku, predstavljalo je zaista neugodno iznenađenje.
      
       Očajnički potez
       I, kada je već shvatio da mu nikako neće poći za rukom da tri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti (Rusiju, Francusku i Kinu), koje imaju pravo veta, privoli da se saglase sa njegovim planovima za rat protiv Iraka, zvanični Vašington se odlučio na gotovo očajnički diplomatski potez: želeo je da ubedi barem većinu preostalih malih zemalja članica Saveta bezbednosti UN da stanu na njegovu stranu. Iako takva većina, formalno, nema nikakvu pravnu snagu ona bi - verovali su u Vašingtonu - možda ipak mogla da posluži kao kakvo-takvo pokriće i argument za spasavanje ozbiljno narušenog ugleda najmoćnije sile sveta... Međutim, ispostavilo se da ni to nije bilo moguće obezbediti. Svim pritiscima i pretnjama Amerike (i štapom i šargarepom) oduprli su se i malena Gvineja (trenutno predsedavajuća u Savetu bezbednosti), i neki od tradicionalnih američkih saveznika poput Meksika, Čilea ili Pakistana.
       Kad je u ponedeljak počela poslednja runda “konsultacija” u Savetu bezbednosti UN, ispostavilo se da ultimatum upućen sa Azora nikoga u diplomatskim kuloarima nije preterano fascinirao i da je zvanična Amerika i tu poslednju diplomatsku bitku jednostavno - izgubila!
       Vašington nakon svega čini i poslednji potez, koji naravno može da zavredi još samo podsmeh: državni sekretar Kolin Pauel saopštava domaćoj i svetskoj javnosti da blagoslov Saveta bezbednosti UN koji je on zatražio i koji nije dobio, nije zapravo ni bio potreban... Istini za volju, predsednik Buš više nikako nije mogao da se povuče, jer bi to bilo ravno njegovoj totalnoj kapitulaciji, i odbrojavanje je počelo. Sad sve zavisi od ishoda na bojištu.
       Ako, kojim slučajem, Americi i njenim ratnim saveznicima sada pođe za rukom da na Bliskom istoku postignu ono što bi možda moglo da se kvalifikuje kao “velika pobeda”, ako se to postigne brzo, bez mnogo žrtava, i ako to dovede do stvaranja novog “demokratskog Iraka”, Džordž Buš će na sledećim izborima imati šansu da obezbedi još jedan predsednički mandat. Britanski premijer Bler će biti spasen. A Francuska će biti posramljena. NATO će u tom slučaju, možda, uspeti da se ponovo podigne iz pepela, i da se učvrsti u “novoj Evropi”, koju će činiti Amerika, Britanija, Španija i bivše komunističke zemlje istočne Evrope. Celokupan mehanizam UN će morati da se menja, a Savet bezbednosti će, verovatno, izgubiti svoju sadašnju ulogu i nadležnost da Americi daje blagoslov za njene buduće preventivne intervencije i ratove. Konačno, pojedine evropske zemlje, poput Britanije ili Španije, moći će još slobodnije i samostalnije da vode neku svoju spoljnu politiku, izvan Evropske unije...
       Ali, ako rat krene drugačijim tokom, mnogo šta bi moglo i drugačije da se završi. Recimo, ako se američke trupe zaglave u živom pesku i rat se otegne unedogled, ako se on pretvori u svojevrsni građanski rat među samim Iračanima, saveznicima i protivnicima Amerike, ako se na ulicama milionskog Bagdada rasplamsaju krvave i haotične ulične borbe u kojima ginu i američki vojnici, i posledice će biti bitno drugačije. U tom slučaju, politička i državnička karijera predsednika Buša bila bi definitivno zapečaćena. Kao i karijera britanskog premijera Blera i sudbina NATO-a. Francuska i Nemačka bi ponovo postale kičma ojačane i mnogo čvršće ujedinjene Evrope. Svaki sledeći američki predsednik morao bi da bude mnogo obazriviji u ophođenju sa Ujedinjenim nacijama i da dobro razmisli pre nego što mu eventualno padne na pamet da na svoju ruku, ne konsultujući se sa evropskim saveznicima, planira neku novu ratnu avanturu...
       Dakle, ulozi u ovoj ratnoj operaciji su sada suviše veliki, neuporedivo veći od ličnih sudbina njenih glavnih protagonista. I, prosto je neverovatno kako je američki predsednik Buš svojim postupcima u ovom slučaju toliko toga uspeo da stavi na kocku i dovede do same ivice ambisa pred kojim, ovakav ili onakav, ishod sada u najvećoj meri zavisi samo od jednog takvog čoveka kao što je - Sadam Husein!
      
       STEVAN NIKŠIĆ