NAZIV: Antologija moderne srpske lirike 1920-1995.
AUTOR: Miloslav Šutić
IZDAVAČ: Čigoja štampa, Beograd 2002.

      Antologiju moderne srpske lirike 1920-1995. zamislio je i sastavio svestrano pripremljeni autor. Teme i stanovišta, merila i rezultati Šutićevih književnoteorijskih studija, filozofskoestetičkih rasprava, kritičkoesejističkih knjiga ukazuju nam se (nekad više nekad manje) u konceptu i u realizaciji njegove antologije. Načela na kojima je zasnovana i zadaci koji su joj namenjeni veoma kompetentno su postavljeni i elaborirani u predgovoru “Estetički pristup modernoj srpskoj lirici”. Opredeljenje za antologiju lirike Šutić temelji na uverenju da je reč o “posebnoj, izrazito specifičnoj pesničkoj vrsti”. (Nikako o poeziji u celini!) O žanru koji se u potpunosti može razumeti i, dakako, analizirati samo u najširem kotnekstu odgovarajućih estetičkih pojmova i kategorija... Podrazumeva se da je i termin moderno, ovde upotrebljen “u najbližoj vezi sa terminom novo”, u međuvremenu dobio “status estetičke kategorije”.
       Šutić drži da se, u vremenskom rasponu koji obuhvata njegova antologija (1920-1995), formirao lirski tok sa svojstvima kontinuiteta i organske celine. Antologija, stoga, treba da pokaže - i to joj je “poseban zadatak” - da se srpska lirika između dva rata produžava u lirsko stvaranje posle Drugog svetskog rata. Glavni joj je zadatak da odgovori na pitanje: šta je u srpskoj lirici zadanog perioda novo, ili moderno? Smernice koje upućuju gde novo, ili moderno valja sagledavati takođe nudi instruktivan Šutićev predgovor. “Puteve u prostor moderne srpske lirike” otvara - tako stoji - množina teorijskih i žanrovskih pojmova, odnosno pesničkih pravaca shvaćenih kao estetičke kategorije. Neki od njih su: lepo, dinamično, ekspresionizam, impresionizam, neoromantizam, dadaizam, nadrealizam, etnološko-folklorno-religijsko-mitsko, maternja melodija, lirska transcendencija.
       Šutićeva antologija je, nesumnjivo, jedno novo i specifično, teorijski pouzdano zasnovano i izabranim pesmama ubedljivo argumentovano viđenje srpske lirike pretežnog dela dvadesetog stoleća. Viđenje utoliko vrednije što uspešno izbegava pesme “potrošene” u prethodnim antologijama. Probrane pesme sedamdeset pet autora (od Crnjanskog do D. J. Danilova) obelodanjuju korenite promene lirskog stanja duha i emocija, koliko i promene u nosivosti estetičkih pojmova lirizam i lirsko. Upućuju na inovacije i usložavanja što su ih, u stihovima srpskih pesnika, rečene promene proizvele. Postojanje kontinuiteta u srpskoj lirici dvadesetog veka u izabranim je pesmama dokazivo na nov način. Pri svemu, priroda novih, multipliciranih, razuđenih i neretko racionalno nedokučivih odredaba lirskog otežava doživljavanje ovako viđenog pesništva kao organske celine.
       S razlogom, Šutić insistira na kontinuitetu lirskog toka kojim se bavi. Sva je, međutim, prilika - već i nanizani pojmovi i kategorije na to ukazuju - da je, po sastavljačevim merilima, u današnjoj srpskoj lirici najvrednije ono što na neki način proizlazi iz međunarodnih poetičkih orijentacija. Drugačije bi teško bilo razumeti zašto su učinci poetičkih smerova razgranatih tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, neadekvatno predstavljeni. Misli se, dabome, na one smerove sasvim uklopive u Šutićev koncept lirike... Sa ovom je u posrednoj vezi naredna napomena. Veli, naime, sastavljač da njegova antologija, zato što u liriku ne uključuje racionalno-intelektualnu poeziju, “daje nešto drukčiju sliku savremenog srpskog pesništva”. Bilo bi to realno kad bi se lirika mogla identifikovati sa poezijom u celini - što sam Šutić poriče. Ili, kad bi njegov izbor obezbeđivao dovoljno reprezentativnog “materijala” za prosuđivanje celina(e) - što naprosto nije slučaj. Izabrane pesme su odreda visoke vrednosti, one uspešno funkcionišu u ostvarenju antologičarove zamisli, ali samo po njima ovi pesnici ne bi bili ono što jesu... A ni savremeno srpsko pesništvo ne bi bilo ono što jeste.      
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ