Sve osim potpisa ispod skulpture Janike Balaža, koju je ovaj virtuoz na tamburici, svi se slažu, zaslužio, čini se da je sporno. I izgled i lokacija i način odlučivanja

      Novi Sad nije poznanik na prvi pogled. Sremske Karlovce ćete na svakoj razglednici odmah prepoznati po zgradama i baroknoj česmi na pijaci, Mostar po izvijenom luku nad brzom zelenom rekom, Ohrid po doksatima amfiteatarski nadnesenim nad gradić i jezero.
       Novi Sad, bez uzvišice da na njoj postavi čvrsto gradsko jezgro, neštedljiv u prostoru i brzorast, razlio se u širinu i ostao bez ličnog znaka i izrazite fizionomije. Njegova javna zdanja, tipična za ravničarske gradove od južne Panonije do Bratislave, reći će vam nešto tek ako im znate namenu i prošlost.
       Nešto više od deceniju nakon što je Mihiz zabeležio ove redove, mostarski izvijeni luk rastavljen u paramparčad odnela je Neretva, a 1. februara ove godine, valjda u nameri da bar one koje u vojvođansku prestonicu stižu iz pravca Beograda upute na duh grada, na Trgu Neznanog junaka podno Varadinske duge, postavljena je skulptura od belog kamena čuvenog tamburaša Janike Balaža, rad vajara Lasla Silađija.
       Spomenik je platio Radio Novi Sad, Savet za kulturu Skupštine grada je izglasao a Nenad Čanak je presekao vrpcu. Stotinak okupljenih građana je aplaudiralo, ali aplauzi od stručne javnosti su izostali.
       “Kič sliku svako od nas ima pravo da kupi, sam da je gleda i to je njegova stvar ali kič arhitektura je stvar svih nas. To će građani da gledaju narednih 300 godina. Novi Sad nema dovoljno adekvatnih prostora i ovakvi promašaji, a to je stav i struke i građanstva - svi smo skandalizovani, više ne smeju da nam se događaju” - kaže Donka Stančić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika Novoga Sada. Zavod je organizovao okrugli sto na kome su vajari, likovni umetnici i urbanisti izneli svoje neslaganje sa postavljanjem Janikinog spomenika.
      
       Kao Koraks
       Janika, kao simbol boemskog Novog Sada i čovek koga su svi voleli, nije sporan ali jeste izgled skulpture i lokacija na kojoj se nalazi. Kao istoričar umetnosti, Donka Stančić kaže da proporcije skulpture ne odgovaraju tom prostoru a kao nedopustivo, posebno naglašava, to da se u belom kamenu radi figura sa pozadinom bele zgrade. Ona kaže: “To niko stručan ne bi uradio. Figuru ličnosti kakva je bio Balaž trebalo je raditi u bronzi, jer ona daje mogućnost igre svetla i senke, drugačiji su i odnosi, drugačije je patinirano. A ne ovako da izgleda kao karikatura, kao da je radio Koraks.”
       Postavljanje Janikine skulpture u prirodnoj veličini na Trgu Neznanog junaka takođe je vrlo problematično. Kompozitor i dugogodišnji Balažov prijatelj i saradnik Jovan Adamov smatra da je neophodno poznavati čoveka, njegovu dušu i karakter da bi se radio njegov spomenik. “Revolucionarima, galamdžijama i ljudima takvog karaktera se daju prostori na trgovima, a Janika je bio čovek skromnog života i suptilnog osećanja i njemu prirodno pripada neki intimniji, kamerniji prostor.”
       Adamov je siguran da Janika ne bi bio srećan da zna gde mu je postavljen spomenik. Idealan prostor je ispred Studija M Radio Novog Sada.
       “To je još uvek jedan od naših najkoncertnijih prostora, a i Janika je tu praktično proveo ceo radni vek. Ako već nije moglo tu, onda je Janika trebalo da bude smešten na samoj Tvrđavi, gde je godinama svirao, da posetioce podseća na vreme kada su ljudi iz celog sveta dolazili u Novi Sad samo da njega čuju” kaže Adamov.
       I Donka Stančić smatra da bi Tvrđava bila prikladnije mesto za umetnika kakav je bio Balaž a ona kao pogodno mesto navodi i Dunavski park, gde se već nalaze biste mnogih umetnika. Ona navodi još jedan razlog zašto Janiki nije mesto podno Varadinskog mosta: “Trg nosi ime Neznanog junaka, pedesetak metara odatle je spomenik Olegu Vidovu, momku koji je poginuo 1999. kada je srušen most a nešto više od sto metara dalje je i čuveni spomenik ‘Porodica’, posvećen žrtvama racije iz 1942. godine, kada su brojni Srbi i Jevreji bačeni u Dunav. Tamburaš na jednom takvom mestu je, priznaćete, neprikladan.”
       Predsednik Skupštine grada Novog Sada Borislav Novaković smatra da se preteruje sa zamerkama. “Svaka lokacija ima svojih prednosti i mana i gde god da je spomenik postavljen, neko bi imao nešto protiv. Balaž je bio metafora grada i zaslužio je da mu se Novi Sad oduži spomenikom. Sad gde se on nalazi to nije toliko bitno.”
      
       (Ne)upućenost
       Kao profesor sociologije, Novaković kaže da nije kompetentan da procenjuje estetsku vrednost, ne želi da komentariše ni lokaciju, a kaže da nije upućen ni u formalno - pravna pitanja.
       Tako smo ostali bez odgovora na pitanja zašto u Savetu za kulturu Novog Sada ne sede stručna lica, zašto je uprkos protivljenju Zavoda za zaštitu spomenika i Urbanističkog zavoda (koji su konsultovani ali čija mišljanja nisu uvažena) spomenik ipak postavljen, zašto nije raspisan konkurs i samim tim nije birano između više mogućnosti već je apriorno odabrano ovo rešenje?
       I kao i obično u ovakvim prilikama kad političari nisu upućeni, čaršija jeste. Ona veli da je Janika morao biti postavljen jer je svirao Čanku na svadbi, da je Silađi morao da radi jer je vajar po ukusu vladajućih vojvođanskih struktura i da je postavljen tu gde jeste jer je to bila volja direktora propagande Radio Novog Sada.
       Sve to je, bruji čaršija, kod nas dozvoljeno. Ono što ipak nije smelo biti dozvoljeno jeste to da Janika Balaž, ni kriv ni dužan, post mortem postane predmet ovakvih razgovora. On to nije zaslužio.
      
       GORISLAV PAPIĆ
      

Biografija maestra Janika Balaž rođen je 1925. godine u Lukinom Selu, kao Janika Rac (na mađarskom podrugljiv izraz za Srbina, zbog čega je i uzeo majčino prezime Balaž). Odrastao je u Bečeju, gde je već sa 10 godina počeo da svira u kafani: “Društvo malih bogataša”. Prvobitno je svirao violinu, ali kad je shvatio da nikad ne može biti najbolji violinista, preorijentisao se na tamburicu. Sedam godina je svirao sa grupom “Braća kozaci” na području Subotice i Horgoša. Od 1948. godine radio je u tadašnjem Radio Titogradu. Boravak u glavnom gradu Crne Gore iskoristio je da potpuno ispeče zanat. “Maćika Petrović bio je tada naš najbolji primaš i vežbao je svaki bogovetni dan. Bio je malo pakostan čovek i nije voleo drugima da pokazuje svoje znanje. Titograd je tada bio u izgradnji te je pokraj vrata njegove kuće nedostajala jedna cigla. Ustajao sam rano ujutro, oko četiri, i kroz rupu ne samo slušao već i gledao kako Maćika svira”, pričao je Janika 1985. za zagrebački “Start”. Od 1951. kada je osnovan pa do kraja svog radnog veka bio je u Radio Novom Sadu. Danju. A noću po kafanama. Najčešće na Petrovaradinskoj tvrđavi, čiji je postao zaštitni znak ali i na Akropolju, širom Evrope, po Americi, Africi, Australiji. Nastupao je 36 puta u pariskoj “Olimpiji”. Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana Adamova, jeste to što je on suvo napisane note oživljavao. “Uvek je bio, džezerskim rečnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža.” Imao je mnogo ponuda iz Amerike, iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza, iz nekih evropskih zemalja da se preseli tamo i da mlade uči sviranju ovog instrumenta, ali ni po koju cenu nije želeo da napusti Novi Sad. Tu je i umro 1988. godine.