Nema boljeg dokaza da sam špijun od moje izjave da sam stariji od crnogorske nacije a pogotovo one da je Kosovo najskuplja srpska reč. Davno je uočeno da bi Crna Gora odavno bila nezavisna, a crnogorska nacija nesporna, da nema mene kao nepremostive prepreke na putu Crne Gore u “evropske integracije i evroatlantske asocijacije”

      Prošlo je gotovo četiri decenije otkako sam izjavio da je moj otac pravio sve vrtoglaviju karijeru u četnicima što sam ja imao više uspeha u književnosti. Tako će, ako ja nekim slučajem dobijem Nobelovu nagradu, on sigurno postati Hitler.
       Kazao sam to 1968. godine mladom Momi Kaporu u prvom intervjuu koji sam dao u životu i koji je objavljen u “Književnim novinama”.
       U međuvremenu, u takvoj karijeri, za ocem nisam zaostajao ni ja. Istina, ono što je on postizao posthumno, ja sam uspevao da ostvarim za života. Ako ne u javnom, a ono u tajnom, i javnosti i meni nepoznatom životu. Počeo sam kao strani špijun, a vidim da završavam kao domaći, Udbin doušnik. Poslednjih godina sam najbrže napredovao. Naime, što sam se više zalagao za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, i glasnije izjašnjavao protiv crnogorske antisrpske histerije i dukljanskog separatizma, to je bio uočljiviji moj minuli rad u tajnoj policiji. I bez obzira na to hoće li Crna Gora postati nezavisna ili neće, već se zna da ću ja, u svakom slučaju, na kraju postati Berija. Ranković i Krcun su već prevaziđeni, a u ulici ovog drugog je i naša Palata pravde. Nema boljeg dokaza da sam špijun od moje izjave da sam stariji od crnogorske nacije a pogotovo one da je Kosovo najskuplja srpska reč. Davno je uočeno da bi Crna Gora odavno bila nezavisna, a crnogorska nacija nesporna, da nema mene kao nepremostive prepreke na putu Crne Gore u “evropske integracije i evroatlantske asocijacije”.
       Hajka je počela čim sam se uspravio i progovorio. I ova aktuelna pokrenuta je odakle su pokretane i one ranije. Kada bih se sada čudio ili im odgovarao, moglo bi se razumeti da sam se razočarao u svoje progonitelje. Odavno sam izabrao ćutanje kao najbolji odgovor i nikad nisam znao da li mi je neprijatnije kad me neko napada ili kad me brani od ovakvih optužbi. Teško mi je i da se podsećam te duge i mučne istorije. Čim je objavljen jedan od mojih prvih tekstova, u Kolašinu je napredna omladina napravila zasedu u nameri da me linčuje. Učesnici tog poduhvata su i danas živi i zdravi i nisam čuo da ijedan sebi nešto zbog toga prebacuje. Najmanje im zameram ja koji koristim i ovu priliku da ih bratski pozdravim i na svemu iskreno zahvalim.
       Kad sam došao u NOLIT da potpišem ugovor za već prihvaćenu i prehvaljenu prvu zbirku pesama “Metak lutalica”, ondašnji direktor NOLIT-a me je dočekao rečima kako nije znao da je moj otac bio četnički komandant i da su mi četiri strica poginula u četnicima. I odmah dodao da to nije razlog što zbirku neće objaviti, nego iznenadno iskrsle ekonomske teškoće.
       Od stupanja na javnu scenu verujem da nema nijedne crne liste bez mog imena. Ako je ko pronađe, izvinjavam se, to nije moja greška. U analizama ideoloških komisija o idejnim skretanjima u kulturi, u policijskim feljtonima o nosiocima specijalnog rata protiv Jugoslavije, uvek sam imao nezasluženo visoko mesto. Autore tih feljtona i urednike listova koji su ih objavljivali ne spominjem, jer su danas neki od njih glavni korifeji demokratije i ovlašćeni zastupnici zapadnih vrednosti.
       Do pada Berlinskog zida, u Crnoj Gori nisam objavio nijednu knjigu niti sam na kakvom javnom skupu izgovorio ijednu reč. U Crnoj Gori nisam ni rođen, niti sam živeo sem dok se nisam dokopao nogu, niti sam od nje nešto tražio. Svejedno, neumorno su slali za mnom poternice i provokatore, mada me ni ovi u Srbiji nisu pazili i tetošili. Pisao sam pod pseudonimom dok nisu saznali ko se iza pseudonima krije. Jedino zaposlenje koje sam imao i funkcija koju sam zauzimao, bila je ona u redakciji “Čik-a”, gde sam radio i kad sam izabran za člana Srpske akademije nauka. To je možda lep primer za istoriju naše žute štampe. I to mora biti sumnjivo, a najsumnjivije je kako sam ostao živ i pri zdravoj pameti. To ni sam ne umem da objasnim. Bog zna.
       I posle svega bi me i danas lakše mogli ubediti da UDBA uopšte ne postoji i da nema ljudi koji se takvim poslom bave. Ali najnovija otkrića govore kako sam baš ja javno izigravao opozicionara a tajno bio doušnik policije. I da nisam stradao ja i moja porodica, nego su drugi stradali zbog mene. Ali ni ti nisu najgori. Gori su oni koji to veruju.
       Kad je u Kolašinu sahranjivana moja majka, stigli su na sahranu i agenti bezbednosti Crne Gore. Meštani su ih prepoznali i videli kako fotografišu prisutne. Bila je to prva sahrana sa sveštenikom posle rata u Kolašinu, i prvo opelo koje je služio tadašnji novoizabrani episkop banatski, a sadašnji mitropolit crnogorski Amfilohije. Jedan od tih agenata sada je urednik slobodnog i nezavisnog crnogorskog nedeljnika, koji objavljuje ovakve tekstove o meni. Ja mu ništa ne zameram, ali bih voleo da mi pošalje one fotografije.
       Razume se da nikad nisam izjednačavao sve članove Komunističke partije, ali sam jedno siguran - da me niko nije tako optuživao ko nije bio član partije. Čast izuzecima! Nekad su to činili pod crvenom a sada pod raznobojnim zastavama. Od početka sam bio načisto da me nikada ne bi gonili da nisu bili sigurni u moju nevinost. Nikad se ne bi usudili da tvrde ono što tvrde da nisu uvereni da to nije istina. I sad kao i na početku, citiraju moje stihove i rečenice iz književnih tekstova kao dokaze za najteža krivična dela. Ne znam kako se to može završiti, sem osnivanjem suda za pesnike i monahe.
       Još nešto. Ako se nekad budu prikupili primeri jezika mržnje protiv srpskog naroda, počasno mesto u toj biblioteci zauzimaće neki od listova koji poslednjih godina izlaze u Crnoj Gori, a neki se čak nazivaju i književni. Samo će se morati držati u švajsovanim olovnim sanducima, jer taj zadah normalan čovek ne bi mogao podneti. Kad bi Gutenberg video čemu služi i kome je u XXI veku dopao u ruke njegov izum, verujem da bi izvršio samoubistvo.
       Ili se, možda, nismo razumeli. Možda me oni ne napadaju i ne klevetaju nego hvale. Teško je zamisliti da bi meni prebacivali saradnju sa službom koja je predstavljala savest revolucije, kojoj su oni posvetili čitav život i u njoj za predan rad stekli najviše činove. Nije moguće da su se razočarali u UDBU i da bi hteli da je kompromituju i mojim imenom. Nije isključeno da sam ih na ovo otkriće neoprezno naveo i sam. Odnedavno neoprezno nosim kačket ŕ la Šerlok Holms.
       Bilo kako bilo, da na kraju kažem i ovo. I kad bih mogao, ne bih promenio svoju sudbinu. Ako je to cena za sve ono što sam dobio od svojih čitalaca na drugoj strani, meni se čini da sam jeftino prošao. Znam da sam bio spreman da platim mnogo više.
      
       MATIJA BEĆKOVIĆ