NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srbi kraljeubice

Najgora je to da su nam evropski narodi pripisali epitet kraljeubica, sasvim osnovano

      Ako se izuzme knez Milan, koji je “vladao” 26 dana, nijedan srpski ni jugoslovenski vladar nije rođen u otadžbini, u njoj se školovao, došao na presto i umro na njemu, kaže na početku razgovora istoričar Radoš Ljušić.
      
       Zašto Srbi, češće nego ostali narodi, ubijaju svoje vladare?
       - Od ove boljke boluju i drugi narodi (Englezi, Francuzi), ali kod njih nije bilo toliko ubistava u jednom relativno kratkom periodu. Od 1817. do 1934. godine ubijena su tri srpska i jedan jugoslovenski kralj. Sa prestola su proterani ili abdicirali u skoro isto vreme Karađorđe (1813), knez Miloš (1839), knez Mihailo (1842), knez Aleksandar (1858), kralj Milan (1889) i kralj Petar II (1941). Srpski i jugoslovenski presto podsećao je na užarenu lomaču koja je nemilosrdno odnosila vladarske živote. Karađorđe je ubijen (1817) i jedini je stradalni vladar koji nije bio na prestolu, knez Mihailo (1868), kralj Aleksandar i kraljica Draga (1903), kralj Aleksandar Karađorđević (1934).
       Retki su srpski i jugoslovenski vladari koji su umrli na prestolu, a da nisu ubijeni ili proterani: knez Milan (1839), kralj Petar I (1921) i knez Miloš (1860), ali pošto je jednom već proteran. Ako se izuzme knez Milan, koji je “vladao” 26 dana, nijedan srpski ni jugoslovenski vladar nije rođen u otadžbini, u njoj se školovao, došao na presto i umro na njemu. Ili je ubijen, ili je proteran, ili je abdicirao ili je rođen i živeo izvan otadžbine.
       Ubistvima možemo dodati n nekoliko neostvarenih atentata na naše vladare. Pomenuću samo jedan: Ivanjdanski atentat na kralja Milana, koji je umalo odsekao Pašićevu glavu (1899). Suviše je sumorna slika našeg političkog podneblja 19. i prve polovine 20. veka.
      
       Koje su to okolnosti bile kroz srpsku istoriju u kojima se pribegavalo atentatima?
       - Na vaše pitanje nije jednostavno odgovoriti na relativno kratkom prostoru koji ste mi ponudili. Srpski, a još više jugoslovenski politički život bio je suviše buran, čak i brutalan. Vladari su stradali iz sledećih razloga. Prvo, dve dinastije, Karađorđevići i Obrenovići, iako kumstvom vezane ali netrpeljive, vodile su dug dinastijski rat (1817-1903). Karađorđevići su dobili bratoubilački i kumovski rat, koji je započeo knez Miloš ubistvom vožda Karađorđa, a oni učestvovali, posredno, u smaknuću kneza Mihaila i kralja Aleksandra.
       Drugo, naše zavade koristili su vešto naši neprijatelji, Turska, Austro-Ugarska, Sovjetski Savez. Nijedno ubistvo naših vladara nije izvršeno bez neposredne ili posredne veze naših spoljnih neprijatelja. Rusija nije učestvovala u ubistvu Karađorđa, ali ga je prepustila sudbini. Bosanski vezir je bio u nesumnjivoj vezi sa ubicama kneza Mihaila. Do danas nije raščišćeno, i veliko je pitanje da li će ikada biti razjašnjeno, ko je stajao iza ubica kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao i kralja Aleksandra Karađorđevića. Poslednji slučaj je najkarakterističniji. Zna se ko je izvršilac, ali se ne zna ko je organizator atentata - hrvatska emigracija, Italija, Nemačka ili Sovjetski Savez. Kad je u Nemačkoj objavljen jedan dokument koji je ukazivao da se iza ubica kralja Aleksandra možda krije Sovjetski Savez, sovjetski istoričar Volkov napisao je knjigu o ovom ubistvu, bacajući loptu na drugu stranu. Dakle, i posle toliko godina ovo ubistvo je još prevruć krompir ne samo za nas već i za svet.
       Treći razlog su naše unutrašnje razmirice, pre svega, zatrovan politički život, dinastijska podvojenost, nacionalni temperament, nedostatak političke kulture i nastojanje da probleme rešavamo brzo i pošto-poto, pa je sve to, u velikoj meri, doprinelo skidanju vladarskih glava.
      
       B. MITRINOVIĆ
      
Vožd Đorđe Petrović Karađorđe
       1762-1817.


       Obnovitelj srpske države ubijen je 1817. godine u Radovanjskom lugu u blizini Velike Plane. Neposredni izvršilac bio je Nikola Novaković, a nalog je izdao knez Miloš preko Vujice Vuličevića, Karađorđevog kuma. Vuličević je posle ubistva podigao crkvu pokajnicu koja i dan danas postoji. Pričalo se da je Novaković kasnije poludeo, a Vujica Vuličević je podigao crkvu Pokajnicu.
      
       Aleksandar Karađorđević
       1806-1885.
       Protiv njega je sklopljena Tenkina zavera 1857. godine. U nju su bili umešani pojedini članovi moćnog državnog saveta. Zavera je otkrivena i učesnici su poslati u Grgusovačku kulu u Knjaževcu. Tamo je jedan od njih i umro. Nastalo je nezadovoljstvo koje je na kraju dobilo izraza u znamenitoj Svetoandrejskoj skupštini 1858-1859. godine, kada su Karađorđevići zbačeni, a ponovo uspostavljeni Obrenovići.
      
       Knez Mihailo Obrenović
       1822-1868.
       Ubila su ga četvorica braće Radovanovića u Košutnjaku. Atentat je inspirisala prognana dinastija Karađorđevića, a istraga je pokazala izvesno učešće prognanog kneza Aleksandra Karađorđevića u pripremi atentata. Posle ubistva, pristalice Karađorđevića stavljene su van zakona. Veliki broj učesnika je streljan. To je bila jedna od najvećih odmazdi u borbi između ove dve srpske dinastije. Posle toga započeli su najoštriji sukobi između njih.
      
       Kralj Milan Obrenović
       1855-1901.
       Na kralja Milana Obrenovića pokušano je nekoliko atentata. Pokušala ga je čak i jedna žena, Ilka Marković, snaja Svetozara Markovića, koja je kasnije ubijena u zatvoru. Posle Ivanjdanskog atentata 1899. optužena je čitava Narodna radikalna stranka i stavljena je van zakona. Iako su kraljevi Milan i Aleksandar nameravli da ovu stranku “ugase na gubilištima”, streljani su samo neposredni počinioci, a mnogi radikali su poslati na dugogodišnju robiju.
      
       Kralj Aleksandar Obrenović
       1876-1903.
       Tog 29. maja, odnosno 11. juna 1903. godine po novom kalendaru, ubistvom je kulminirala zavera mladih oficira i određenih pripadnika pojedinih političkih stranaka. Zaverenika je bilo više od stotinu. Neposredno posle masakra kralja Aleksandra i kraljice Drage, nekoliko evropskih zemalja prekinulo je diplomatske odnose sa Srbijom, a Velika Britanija ih je obnovila tek 1906. godine, kada su zaverenici penzionisani i isključeni iz političkog života.
      
       Kralj Aleksandar Karađorđević
       1888-1934.
       Organizacija “Ujedinjenje ili smrt”, takozvana Crna ruka navodno je pokušala atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića 1916. godine. Na solunskom procesu “Crna ruka” potpuno je ugašena. Trojica među njima su streljani, a 20 poslato na dugogodišnje robije. Kao kralj Jugoslavije, Aleksandar je ubijen 1934. godine u Marseju. Ubio ga je makedonski terorista iza kojeg je stajao Ante Pavelić. Makedonskog teroristu iskasapili su kraljevi telohranitelji na licu mesta.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu