NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Drugačiji motivi

Srpsko društvo u prošlom veku nije bilo tako kriminalizovano, nije bilo tih materijalnih interesa koji su zahtevali ovakvo ubistvo

      Doktor Dragoljub Živojinović svakako spada u naše najeminentnije žive istoričare. Kada smo nedavno tražili od Dobrice Ćosića da za našu redakciju kaže nešto o konkordatu, pisac “Vremena i smrti” nas je uputio na gospodina Živojinovića rečima: “Pitajte njega, on sve zna.”
      
       Srbi su u svojoj istoriji imali brojne primere ubistava svojih vladara. Na koju vas situaciju iz srpske istorije podseća ubistvo premijera?
       - Mislite na slučaj Karađorđevog ubistva, ubistva kneza Mihaila 1868. godine i ubistvo kralja Aleksandra Prvog Obrenovića, koji su ubijeni ovde, od svojih ljudi, Srba? Po svojoj širini i posledicama, po okolnostima u kojima se ovo sadašnje ubistvo dogodilo, ja ne bih mogao da nađem paralelu. Ubistvo Karađorđa nije imalo neke velike međunarone reperkusije, kao što je imalo ovo sada. Njegovo ubistvo je više posledica jednog ličnog obračuna između dvojice vođa ustanka, ali i straha od moguće konkurencije. Ubistvo kneza Mihaila, iako se pripisuje Karađorđevićima, odnosno knezu Aleksandru i kneginji Persidi, izvršila je, kako je to na suđenju utvrdio beogradski sud, nekolicina ljudi koji su imali neke lične obračune sa pokojnim knezom. Sud u Budimpešti je, na zahtev srpske vlade, takođe sudio knezu Aleksandru, i oslobodio ga optužbe da je on inicijator. Kod ubistva iz maja 1903. godine, u pitanju je interni obračun između Vojske i vladara, iza koga je stajao pretendent Petar Karađorđević, koji je imao daleko širu podršku nego u oba prethodna slučaja, kako u Vojsci, među političkim strankama, tako i široj javnosti, jer je poslednji Obrenović bio veoma omražena ličnost, njegova politika takođe, a njegova žena još i više.
      
       Možete li da uporedite posledice po Srbiju posle atentata?
       - Što se tiče međunarodnih reperkusija ovo današnje ubistvo možda u nekoj manjoj meri može da podseća na ubistvo iz 1903. godine, zato što je imalo negativne posledice po Srbiju, jer su mnoge zemlje prekinule diplomatske odnose sa Srbijom ili su ih održavale na veoma tankoj liniji. Trebalo je nekoliko godina da se atentatori uklone iz vladareve okoline, sa istaknutih položaja, da bi se ti diplomatski odnosi obnovili. Ovde to nije slučaj, ovde ceo svet priskače u pomoć, ili samo to verbalno čini, što tek treba da vidimo, a što tada nije bio slučaj.
       Na unutrašnjem planu srpsko društvo s početka 20. veka nije bilo ni izdaleka tako kriminalizovano, kao što je danas. Ali danas je i čitav svet kriminalizovan. U ono doba nije bilo puno para i kriminalnih gangova, nije bilo tih materijalnih interesa koji su zahtevali jedno takvo ubistvo, ali su postojali nacionalni i politički razlozi, što je danas u manjoj meri slučaj. Danas je u većoj meri materijalna stvar u pitanju, korupcija je široko rasprostranjena i omogućava takav jedan obračun. Tu su međunarodni plaćenici, tu su određeni svetski interesi krijumčara i proizvođača droge od kojih srpska mafija u velikoj meri živi.
       Ako bi se poredilo sa nekim ranijim ubistvima, najbliže je ono od pre 100 godina, ali srpsko društvo je bilo drugačije, motivi srpskih zaverenika su bili drugačiji, naravno, način na koji je vladar ubijen je takođe drugačiji: njega je tada ubila grupa oficira, a ovde je to obavio jedan klan koji ima interse u novcu i koji ima svoje jatake u različitim institucijama današnjeg društva.
      
       Kako su pre izgledale okolnosti posle atentata na vladare, da li je bilo vanrednih mera i da li je radila “gvozdena metla”?
       - Ukazali ste na još jednu od ključnih razlika između 1903. godine i ovog današnjeg ubistva. Ubistvo iz 1903. godine nije imalo nikakvog prizvuka koji bi podsećao na zavođenje nekakvih vanrednih mera, koje bi mogle da podsećaju na policijski režim. U tom trenutku Vojska je držala celu stvar u svojim rukama, od početka do kraja. Vojska je čak bila toliko moćna da je izglasala kralja u Narodnoj skupštini. Vojska je bila toliko moćna da je za sebe obezbedila da bude nedodirljiva od bilo kakvih sudskih gonjenja. Tadašnji srpski parlament, a sa njime i srpski vladar, koga su oni birali, bio je sa tim saglasan. Ali taj srpski vladar je došao sa obećanjem demokratije, ustavnosti, slobode štampe, sa obećanjem većih prava i svih sloboda koje su u to doba mogle da se zamisle i sprovedu.
       Danas vi ovde imate vanredno stanje, koje se, koliko se meni čini, nije moglo sresti u bližoj i daljoj prošlosti srpskog naroda u toj meri. Ali ovo su specijalne i neobične situacije, gde vlada nije u potpunosti kontrolisala stanje u zemlji, a još manje je bila u stanju da kontroliše zbivanja oko nje. Otuda je jedini način da se pozove na određene odredbe Ustava koji to predviđa, da se zavede vanredno stanje i da se pokuša obračunati sa određenim grupama. Mislim da to nikada do kraja neće biti moguće, ali će sigurno ti najveći gangovi biti za neko vreme neutralisani ili uklonjeni sa scene, barem u smislu da mogu da utiču na zbivanja. Vlada sada uživa podršku celog sveta, što će reći da su te velike zemlje zabrinute zbog istih problema koji muče Srbiju i da u tome vide i borbu koja se njih tiče. Odnisno, ako spreče ovde trgovinu ljudima i drogom, i oni sami će manje biti izloženi. Oni štiteći nas štite sebe.
      
       Ko će obezbediti mehanizam da mere koje su zavedene ne preŢu u drugu krajnost?
       - Mislim da je ova velika poseta stranih delegacija, koja se dogodila povodom ubistva premijera, bila u velikoj meri sračunata ne samo na davanje obećanja za fizičku i materijalnu podpšku nego, verovatno, i davanje saveta kako vlada treba da se ponaša u uslovima vanrednog stanja, tj. do koje mere treba primenjivati tu “čeličnu metlu” da se ne bi prekršile odreŢene norme koje se ovde obećavaju i koje podržava svet. Mislim da bi upravo u tom kontekstu trebalo shvatiti kratkoročnost tih mera, odnosno trajanje te “ čelične metle”.
      
       B. MITRINOVIĆ
      

U nedelji, po ubistvu Zorana Đinđića premijera srpske vlade, nameće se, nekako samo od sebe pitanje: Zašto Srbi ubijaju svoje vladare? Pitanje je političko, istorijsko, sociološko, etnološko, pa i biblijsko. NIN je odgovore potražio od uvaženih srpskih istoričara, socilologa i etnologa.
       Tako dr Dragoljub Živojinović kaže da srpsko društvo u prošlom veku nije bilo tako kriminalizovano, niti je bilo tih materijalnih interesa koji su zahtevali takvo ubistvo, ali su zato postojali izraženiji nacionalni i politički razlozi za atentate nego danas. Teza dr. Radoša Ljušića je da su Srbi kraljoubice. On kaže: Ako se izuzme knez Milan koji je vladao 26 dana, nijedan srpski ni jugoslovenski vladar nije rođen u otadžbini, u njoj se školovao, došao na presto i umro na njemu. Ili je ubijen, ili je proteran, ili je abdicirao ili je rođen i živeo izvan otadžbine.
       Etnolog dr Bojan Jovanović podseća: Dok je u tradiciji stvorio autentičnu priču sa snažnom porukom o zabrani ubijanja starih, srpski narod nije u savremenoj kulturi uspeo da formira kulturni obrazac koji bi ga zaštitio od brutalnog političkog nasilja izraženog u povremenim ubistvima svojih vladara.
       Najzad, nameću se i biblijske poruke.
       Mladi istoričar dr Čedomir Antić na njih i ukazuje: U istorijskoj svesti srpskog naroda biblijski arhetipi bogoubistva i bratoubistva veoma često su našli primenu u razumevanju značajnih događaja ili sećanja na njih. Zar nije i Miloš Obilić oklevetan za izdaju, zar nisu upravo pred Kosovsku bitku velikaši jedan drugom vadili oči žive, sve dok nisu postali predmet izdaje nevernih slugu.
       Da li se nešto, odonda, promenilo pod ovom kapom nebeskom?


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu