Senka Amerikanci i Evropljani ne kriju da im je do konsolidacije vlasti u Beogradu stalo barem koliko i ovde vladajućoj koaliciji

       Otkako je ubijen premijer Đinđić nekolicina funkcionera srpske vlade pružila je javnosti uveravanja da bi “svaka demokratska država na svetu” u sličnim okolnostima postupila istovetno kao i srpska (zavela vanredno stanje i uvela kontrolu medija). Takve tvrdnje nemaju uporišta u novijoj zapadnoj istoriji, ali se zato može verovati srpskoj vladi kada tvrdi da u ovom trenutku uživa nepodeljenu podršku Zapada za sve mere koje je do sada preduzela u borbi protiv organizovanog kriminala. Zapadne prestonice se utrkuju da vladi Zorana Živkovića, odnosno nastavku reformskog kursa Zorana Đinđića, iskažu nedvosmislenu naklonost, i ne kriju da im je do konsolidacije vlasti u Beogradu stalo barem toliko koliko i vladajućoj koaliciji. Sve govori da će sredstva finansijske pomoći Srbiji, čija je isplata zimus pod različitim izgovorima blokirana, sada početi ubrzano da stižu, i da će pride biti odobreno još novca za Srbiju iz hitnih fondova.
      
       Savest
       Ima u tome možda i trun loše savesti. Samo dan ili dva posle atentata, u zapadnoj je javnosti na površinu isplivalo uverenje da je žestok zapadni pritisak na premijera Đinđića u vezi sa izručenjima Hagu imao neke veze sa njegovom nasilnom smrću. Prvo je premijerova prijateljica novinarka Lora Silber u “Njujork tajmsu” evocirala uspomenu na njihov poslednji susret, prepričavajući kako joj je Đinđić pre samo nekoliko nedelja poverio da će pustiti da se zaraćeni mafijaški klanovi u Srbiji međusobno istrebe, da bi one koji preteknu zatim poslao u Hag. Beogradski novinar Bratislav Grubačić ispričao je istom listu (u članku pod naslovom “Je li srpski lider bio suviše popustljiv prema Zapadu?”) da se po njegovom mišljenju ubistvo da objasniti time što su se ljudi poput Legije i Frenkija, koji su Đinđiću pomogli da porazi Miloševića, osetili prevarenim kad su poverovali da će ih premijer pod pritiskom Zapada isporučiti Hagu. Britanski novinar Miša Gleni obavestio je javnost o svojoj sumnji da je Đinđić ubijen jer je hteo da do juna isporuči Ratka Mladića Hagu, što je bio američki uslov za nastavak finansijske pomoći Srbiji.
       Tako je pisala zapadna štampa, ali je od zapadnih zvaničnika jedino francuski ambasador Gabrijel Keler izričito rekao da su “određeni pritisci bili svakako suviše jaki. Uostalom, najjači nisu došli iz Evropske unije. Francuska nikada nije smatrala da je politika uslovljavanja najefikasnije sredstvo za podršku demokratskim snagama. Nadam se da će se sada naš stav više čuti.” Bila je to, dabome, diplomatska aluzija na politiku uslovljavanja (conditionalitdž) koju je američki Kongres nepopustljivo zadržao prema Beogradu i posle svrgavanja Slobodana Miloševića. Tu politiku, bez obzira na to što se Srbija trenutno kupa u lepim rečima i dobrim namerama međunarodne zajednice, ni sada nije moguće promeniti: ona je sastavni deo američkog zakona. Ono što jeste moguće je da se ta politika na delu provodi nešto popustljivije.
       Rok za ispunjavanje američkih uslova vezanih za Hag ostaje isti (15. juni), to je nepromenjivo, ali retorika iz Vašingtona neće biti ista, a ni američka pomoć nije u apsolutnom iznosu naročito velika ili bitna. Sa Amerikancima je ionako glavna stvar njihova blagonaklonost u međunarodnim institucijama, a to će vlada u Beogradu dobiti. Ni Francuzi ni Amerikanci neće javno reći da su se njihovi zahtevi za jotu promenili, ali još neko vreme će u prvom planu biti osiguranje mirnog prenosa vlasti u Beogradu u, Zapad se nada, sigurne ruke Zorana Živkovića. To u praksi znači da kada Goran Svilanović bude opet putovao u Brisel, Mladić neće više biti najčešća reč koju će u jednom danu čuti.
      
       “Gurij”
       Srpske vlasti će dobiti nešto predaha, a u međuvremenu će biti dovoljno da ritualno ponavljaju da ostaju pri svojim međunarodnim obavezama i obećanjima. Neće biti bitno ni ako povremeno zabrane ili kazne poneki medij, pod uslovom da to bude list poput “Nacionala”, za koji Amerikanci veruju da je u vlasništvu Momčila Mandića, kontroverznog srpskog biznismena čija je imovina u Republici Srpskoj blokirana pod sumnjom da je jedan od finansijera Radovana Karadžića. Za nas važe druga merila, pa se ono što bi kod kuće predstavljalo grubo kršenje ljudskih prava ovde prećutno opravdava potrebom odbrane krhkih tekovina demokratije - pod uslovom, naravno, da odbrambene radnje vrši prozapadno nastrojena vlast.
       Da je senka Haga nad ubistvom u Beogradu priznalo se, međutim, posrednim putem. Namera Karle del Ponte da dođe na sahranu “svom prijatelju” Zoranu Đinđiću proizvela je upravo frenetičnu diplomatsku aktivnost: pored Gorana Svilanovića, nekoliko moćnih zapadnih zemalja uključilo se u akciju odvraćanja Karle del Ponte od nauma da se pojavi u Beogradu. Zapad nije hteo da odmogne Zoranu Živkoviću u očima srpske javnosti. Del Ponte se posle priključila pozadinskoj akciji osporavanja haškog udela u tragediji, tvrdnjama da joj je Đinđić “u četiri oka” rekao da opasnost po njega u stvari predstavljaju reforme u vojsci i policiji.
       Nema, ipak, nekog žešćeg preispitivanja politike prema Beogradu. Prema tumačenju zapadnih diplomata, Đinđića je ubila mafija, ali to ne stoji ni u kakvoj vezi sa Hagom, jer je ta mafija branila pre svega svoje finansijske interese u koje je Đinđićeva vlada, pod pritiskom i na nagovor Zapada, bila spremna da krene. Zapadnim političarima izvesnu nadu u budućnost Srbije daje to što novi lideri koji su došli posle Đinđića ne samo što ne duguju ništa mafiji, već su prinuđeni da se sa njom bore na život i smrt. Nije im mrsko ni to što sada, po njihovom mišljenju, Srbija ima priliku da jasnije sagleda prirodu zločinačkog režima Slobodana Miloševića, koja se ogleda u tome što su Miloševićeve patriote ipak bile samo ubice i razbojnici.
       No i relativno labavljenje pritiska na Beograd kao da je zabrinulo Međunarodnu kriznu grupu, poznatu po jastrebovskom pristupu ovdašnjim prilikama. Ove srede se pojavio najnoviji izveštaj ove nevladine organizacije u kom se strahuje da bi Srbija možda mogla da dobije popust i da joj se otvori lakši prolaz u međunarodne institucije, i u kom se brani stara politika uslovljavanja. Tu ima i već viđene taktike: u situaciji kada žandarmerija Gorana Radosavljevića Gurija predstavlja važan oslonac vlasti u obračunu sa organizovanim kriminalom, Međunarodna krizna grupa nagoveštava da je i “Gurij”, kako ga naziva, po mišljenju mnogih već, na jednoj od haških optužnica.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ