(“Obračun sa samim sobom”, NIN br. 2723)

      Ne samo u razgovoru za NIN sa poznatim “austrijskim književnikom srpskog porekla Milom Dorom, upadljivi su izvesni propusti koji za većinu Srba sigurno nisu od zanemarljivog značaja.
       Na pitanje voditelja intervjua Slavka Lebedinskog o mogućem uticaju literata - konkretno Grupe 47 u posleratnoj Nemačkoj, kojoj je pripadao i Milo Dor - na društvene procese, Milo Dor odgovara potvrdno i kao primer navodi “današnji stav Nemačke prema ratu koji preti Iraku”. Zanimljivo je - za izvesne Srbe da Milo Dor ne pominje činjenicu, da su pored ostalih, sa retkim izuzecima i ti isti nemački intelektualci odobravali pa i penetrantno navijali za napad NATO-a na Jugoslaviju odnosno Srbiju 1999. godine, kao npr. Ginter Gras, Jirgen Habermas (kod koga je sadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić, svojevremeno studirao filozofiju), Hans-Magnus Encensberger, kao i mnogi drugi. Isto tako ni Slavko Lebedinski nije postavljao pitanja koja bi se odnosila i na taj tako lako zapostavljani kompleks aktuelne tematike.
       Uostalom, i nažalost, i sam Milo Dor koji je daleke 1943. godine kao dvadesetogodišnji Milutin Doroslovac bio deportovan za Austriju, povodom ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao npr. i Bogdan Bogdanović (bivši disident u Austriji), Bora Ćosić (bivši disident u Nemačkoj), Rajko Đurić (disident u Nemačkoj), isticao se jednostranim i nediferenciranim napadima na Srbe, kao da su ti isti Srbi jedini odgovorni i krivi za sve tragične obračune u bivšoj Jugoslaviji.
       Nisu sporne kardinalne greške i mnogobrojne krivice Srba oličene optuženicima u Hagu na čelu sa bivšim voždom, Slobodanom Miloševićem, i posebnim primercima kao što su bivši predsednik bivše samoproklamovane Republike Srpske Krajine, dr Milan Babić (zubni lekar) i bivši član rukovodstva pobunjenih Srba u Bosni i Hercegovini, profesor dr Biljana Plavšić (biolog). Sporno je ophođenje postmiloševićevske Srbije i sa nekompromitovanim ostacima svoje bliske prošlosti, kao i sa protivnicima koji se u dosadašnjim raspravama vrlo retko adekvatno pozivaju na odgovornost.
       Tako npr. predsednik bošnjačke Stranke demokratske akcije, naslednik Alije Izetbegovića, pravnik Sulejman Tihić, u razgovoru za NIN od 27. 02. 2003. br. 2722. “Nije na nama da se izvinjavamo” (a zašto bi se on čistunac izvinjavao kad to moraju drugi), samouvereno komentariše agresiju, genocid, odgovornost i krivicu Srba, ali da mu se ne ‘omakne’ bilo kakva primedba i o nekim drugim ratnicima koji su se verovatno ‘samo časno i pošteno branili’. Za Sulejmana Tihića je npr. i sam naziv njegove Stranke demokratske akcije, kako on to oštroumno daje Srbima do znanja, garant njenog programa i valjda kvaliteta. Nego komentari intervjuisanih su naravno njihova lična stvar. Problemi nastaju onda kada voditelji intervjua, u slučaju navedenog S. Tihića Lidija Kujundžić, u odgovarajućem kontekstu ne postavljaju ni elementarna pitanja koja se odnose i na ostale učesnike u konfliktu, što je za verodostojno i prihvatljivo tumačenje događaja od nezamenljive važnosti.
      
       ŽIVOJIN DACIĆ,
       Tibingen