(“Strategija škorpije”, NIN br. 2723)

      Tekst prednacrta osnovnog zakona Autonomne pokrajine Vojvodine pokazuje da osnovni zakon nije moguće usvojiti pre usvajanja novog ustava Srbije, jer bi se odvojenim regulisanjem brojnih pitanja stvarali neprestani konflikti sa ustavom, ali i sa međunarodnim aktima kao što je Evropska povelja o lokalnoj samoupravi (videti deo VII prednacrta). Međutim, čak i u oblastima koje bi se mogle regulisati samostalno nude se loša rešenja, što je najuočljivije kod predloga rešenja za Skupštinu AP Vojvodine.
       Predlog dvodomne skupštine, sa Većem građana i Većem nacionalnih zajednica, ostavlja utisak želje da se održi višedecenijski kontinuitet davanja prednosti nacionalnom u odnosu na građansko, štaviše namere da se to i pojača pretvaranjem Vojvodine u svojevrsnu federaciju nacionalnih zajednica, što teško da može da predstavlja faktor integracije društva, kao što ni u prošlosti nije bio slučaj. Što je još gore, ravnopravnost nacionalnih zajednica se narušava tako što se samo onim zajednicama koje su izričito navedene u članu 78. osnovnog zakona garantuju predstavnici u Veću, dok ostale nacionalne zajednice moraju da se na izborima bore za dva poslanička mesta, ali samo ako im to pravo dodeli pokrajinski zakon na osnovu još uvek nepoznatog kriterijuma. Ni nacionalne zajednice nabrojane u članu 78. nisu međusobno ravnopravne, jer niti sve imaju jednak broj poslanika, niti se on određuje na osnovu rezultata popisa stanovništva, dakle na način jednak za sve. Tako se građani Vojvodine dele u brojne kategorije sa nejednakim pravima. Najzad, ni način izbora poslanika nacionalnih zajednica ne određuje se Osnovnim zakonom, niti je do sada uopšte bilo reči o tome, što je takođe zabrinjavajuće.
       Ni predlog rešenja za Veće građana nije bolji. S jedne strane, uvodi se proporcionalni izborni sistem “na osnovu jedinstvene kandidatske liste za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine” (član 77. Osnovnog zakona) - nesrećno odabran izraz, koji suviše podseća na izbore iz vremena socijalizma, sa jednom jedinom oktroisanom listom, koja čak i ne mora da sadrži više kandidata od broja koji se bira. Ako se želelo reći da je cela Vojvodina jedna izborna jedinica, onda je to trebalo tako i napisati. Međutim, takvi izbori su praktično nespojivi sa zahtevom iz istog člana da “svaka jedinica lokalne samoupravne mora biti zastupljena sa najmanje jednim poslanikom”. Taj zahtev se može ostvariti ili većinskim izbornim sistemom, ili proporcionalnim izbornim sistemom sa velikim brojem izbornih jediica, a oba takva rešenja su se već loše pokazala proteklih godina. Takođe, broj poslanika Veća je unapred utvrđen, a još se ne zna koliko će biti jedinica lokalne samouprave - Osnovni zakon predviđa da ih bude mnogo više nego sada (videti deo VII). Što je najgore, ovako se Veće građana praktično pretvara u Veće jedinica lokalne samouprave, čime se Skupština od predstavništva građana pretvara u predstavništvo kolektiviteta, etničkih i teritorijalnih.
       Bolje rešenje bilo bi da se umesto Veća nacionalnih zajednica uvede Veće jedinica lokalne samouprave, a da se svim nacionalnim zajednicama garantuje pravo na jedno obavezno mesto u Veću građana, koje bi se tada moglo birati sa celom Vojvodinom kao jednom izbornom jedinicom. Ili, zašto drugi dom, pored Veća građana, ne bi bilo Veće regiona? Potreba za regionalizacijom unutar Vojvodine je evidentna, a prednacrt Osnovnog zakona je praktično ignoriše; naravno, ovo bi zahtevalo značajnu doradu prednacrta. I jednodomna skupština je bolja od rešenja koje prednacrt favorizuje; ona bi se mogla birati proporcionalnim sistemom, sa malim brojem izbornih jedinica (od jedne do sedam) i garantovanim jednim mestom za svaku nacionalnu zajednicu. Sigurno postoje i druga rešenja, možda i bolja od napred navedenih, a svakako bolja od rešenja koje prednacrt Osnovnog zakona favorizuje i koje u svakom slučaju treba odbaciti.
      
       TOMISLAV TODOROVIĆ,
       Zrenjanin