Prirodno je da budemo naklonjeni onom Zapadu - ili bilo kom drugom delu sveta - koji poštuje Povelju Ujedinjenih nacija, međunarodno pravo i princip da se krize i sporovi među državama rešavaju političkim i diplomatskim sredstvima, a ne ratom

      Rat u Iraku nas je suočio sa dilemom koju već duže vreme osećamo, bez mogućnosti da nađemo lako i po nacionalne interese najkorisnije rešenje. Izbio je politički sukob između Sjedinjenih Država i Evrope, koja se i sama podvojila, i mi se sada pitamo koji je to Zapad koji je “naš”, kome smo mi najnaklonjeniji.
       Da situacija bude komplikovanija, do podele na Zapadu došlo je u vreme koje je za nas prekretnica. Posle rata na prostoru bivše Jugoslavije, na Balkanu su, prvi put u istoriji, prestale da deluju strane centrifugalne sile. Nestali su oni časovnici Ive Andrića koji, okrenuti na razne strane sveta, pokazuju različito vreme, a uočljivija je postala težnja svih zemalja regiona da se, makar među sobom još živele pod teretom prošlosti, ratova i mržnje, uvrste u veliku i prosperitetnu Evropu, koja je saveznik Amerike. I sad je odjednom došlo do potresa: jedni su se priklonili Americi, a drugi Evropi. Javila se sumnja da li će ubuduće SAD i Evropska unija imati zajedničku i komplementarnu strategiju na Balkanu ili dve različite strategije.
       Ako bi se sudilo po istorijskim korenima, mi od Ćirila i Metodija pripadamo Evropi. Ni sada nemamo drugi izbor nego da čitav svoj društveno-politički i ekonomski sistem saobrazimo sistemu Evropske unije, makar u tome bili neuki, spori i trapavi. Naš nacionalni interes trebalo bi da bude usklađen sa zajedničkim interesima Evrope.
       Ako bi se, međutim, sudilo po aktuelnim tokovima politike, mi smo se, sticajem okolnosti i mimo svoje volje, našli u procepu, između “stare” i “nove” Evrope, kako je novonastalu evropsku političku geometriju nazvao Donald Ramsfeld, američki ministar odbrane. “Staru” Evropu, po njegovom mišljenju, čine Francuska i Nemačka, sa saveznicima u koaliciji koja se protivi američkom ratu u Iraku, dok “novu” čine, uz Britaniju, Španiju i Italiju, nekadašnje članice Varšavskog ugovora, koje su od skoro u NATO-u ili će dogodine ući u alijansu.
       Do ovakve podele došlo je, pored ostalog, i zato što su Amerikanci spretno izjednačili kriterijume za ulazak u NATO sa kriterijumima za ulazak u Evropsku uniju, a potom ubrzali širenje NATO-a, objektivno stavivši nove članice u položaj da, bez mogućnosti izbora, pitanju bezbednosti u evroatlantskoj integraciji daju prednost nad evropskim ekonomskim i političkim integracijama. Podele su postale izraženije sa američkim ratnim pohodom na Irak. Nove ili buduće članice su u solidarisanju sa Amerikom videle i šansu za veću američku ekonomsku pomoć.
       Tako se desilo da su, iz našeg okruženja, uz Ameriku stale Bugarska, Rumunija, Makedonija, Albanija, Italija i Mađarska, da se protiv rešavanja iračke krize silom oružja izjasnila, posle izvesnog teturanja i sukobljavanja stavova predsednika Mesića i premijera Račana, Hrvatska, dok je Bosna i Hercegovina ostala zatečena i zbunjena. Srbija i Crna Gora je jedinstvena u Evropi po tome što ostavlja utisak da nema jasnog stava, iako zapravo ima dva. Posle izjave pokojnog premijera Đinđića da će Srbija, koja je bila u svim ratovima u poslednja dva veka, u ovom ratu ostati po strani, jasno je bilo da Beograd nije stao uz Ameriku i da je, iako to nije bilo rečeno, bliži evropskoj antiratnoj koaliciji, dok je Podgorica otvoreno podržala američki napad na Irak.
       U stvari, “naš” bi Zapad - ili bilo koji drugi deo sveta - trebalo prirodno da bude onaj koji poštuje Povelju Ujedinjenih nacija, međunarodno pravo i princip da se krize i sporovi među državama rešavaju političkim i diplomatskim sredstvima, a ne ratom. Spadamo među one koji su ne tako davno, pre samo četiri godine, iskusili strahote agresivnih razaranja i bilo bi logično da među prvima budemo protiv rata, osobito onog koji se vodi bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.
       Izgleda da od jasnijeg izjašnjavanja i opredeljenja naša diplomatija zazire iz dva razloga. Jedan je verovanje da će nam Sjedinjene Države, sa kojima i inače nemamo normalizovane odnose, udariti debelu recku i da će nam se teško svetiti posle rata iz kojeg će - u šta malo ko sumnja - izaći kao pobednik. Drugi razlog je sumnja u održivost koherentnije i samostalnije posleratne Evropske unije u koju mi želimo da uđemo. Pretpostavka je da o tome neće odlučivati samo Evropljani i da će se Amerikanci, posle pobede u Iraku, najpre teško okomiti na svoje buntovne saveznike, u prvom redu na Francusku i Nemačku, i tako prinuditi Evropsku uniju na veću pokornost. Kod nas se valjda kalkuliše da je bolje da trpimo udarce za ono što smo sami činili, a ne i za ono što su činili drugi, veći i moćniji od nas.
       Glavni problem je u tome što mi ne znamo kako će se rat u Iraku okončati i kakve će posledice ostaviti na međunarodne odnose. Sada je sve uzdrmano: Ujedinjene nacije, NATO, Evropska unija, odnosi između Amerike i Evrope, odnosi među velikim silama uopšte. Ideja o uspostavljanju novog svetskog poretka preobratila se u praksi u nastanak novog svetskog nereda. Hoće li se vlade u Britaniji, Španiji ili Italiji održati uprkos sve žešćim antiratnim protestima? Jedno je, ipak izvesno: Amerikanci su sposobni da sami dobiju rat, ali neće moći sami da obnove Irak posle Sadama. Tražiće saveznike, a oni su pre svega u Evropi.
       Verovatno bi po nas bilo najbolje da delimo sudbinu Evrope, i u dobru i u zlu, iz nekoliko razloga. Prvo, zasigurno delimo evropsko antiratno raspoloženje. Drugo, Amerikance još pamtimo više po zlu, nego po dobru i manje im verujemo nego Evropljanima. Treće, u Evropi za svoje nevolje nailazimo na veće razumevanje nego u Americi. Najzad, ako se i kad se poboljšaju odnosi između Amerike i Evrope, imaćemo - u sučeljavanju sa američkom moći - više koristi od zajedničkih evropskih napora, nego od usamljeničkih sopstvenih.
       DRAGOSLAV RANČIĆ