NIN / Prezir za jug

Prezir za jug

Zašto Poljsku nazivaju “američkim trojanskim konjem” a Bugarsku NATO “pudlicom”, i kakve to veze ima sa nama

      Slučaj je hteo da Amerikanci i Britanci napadnu Irak tačno četiri dana uoči četvorogodišnjice bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a. Niz drugih sličnosti između bombardovanja Beograda i Bagdada, međutim, nisu proizvod slučaja. I jedna i druga zemlja napadnute su bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, dakle protivno međunarodnom pravu; obema je na čelu bio režim koji je u zapadnoj štampi prethodno godinama poređen sa Hitlerovim. I Slobodan Milošević i Sadam Husein godinama su prkosili volji međunarodne zajednice, kršeći rezolucije Ujedinjenih nacija i gazeći međudržavne norme. I jedan i drugi lider ostali su bez saveznika, na čelu “odmetničkih” država.
       I razlike su upadljive koliko i sličnosti. Kad je posredi opasnost po međunarodni mir, Slobodan Milošević nije bio ni džepno izdanje Sadama Huseina (što je i bio razlog da su povici “Slobo, Sadame” bili tako dobra provokacija). Vojna intervencija protiv Srbije nazivana je humanitarnom intervencijom, dok je u slučaju Iraka “smena režima” otvoreno istaknuta kao opravdanje za oružani napad. Jugoslaviju je bombardovala alijansa 19 severnoatlantskih zemalja, a protiv Iraka nastupa američko-britansko-australijska koalicija kojoj su vojnu pomoć ponudile još i Poljska i Albanija. Sadam je, sarađujući u odsudnom trenutku sa Ujedinjenim nacijama, uspeo da podeli zapadne saveznike na način o kom je Milošević mogao samo da sanja. Dok je rat za Kosovo vođen pod parolom očuvanja kredibiliteta i snaženja NATO-a, rat za Bagdad otpočeo je na ruševinama severnoatlantske osovine.
       To ne znači, međutim, da Srbi sebi mogu laskati da je bombardovanje Jugoslavije slomilo kičmu Atlantskom savezu. Otkako nema hladnog rata ni Sovjetskog Saveza, Amerikancima sve teže pada da se povinuju starom svetskom poretku koji oličava sadašnji sastav Saveta bezbednosti. Kada ne mogu da steknu podršku tog tela, oni ga zaobilaze, što je pre četiri godine obavljeno relativno bezbolno, dok se sada odvija uz veliku buku i potrese. Oštrica američkog gneva trenutno je uperena protiv Francuza (promet u otmenim francuskim restoranima u Njujorku opao je za 20 procenata, a otkako je u Kongresu SAD pomfritu - francuski pommes frites - promenjeno ime, u Kanzas Sitiju su gosti počeli da traže da se isto učini sa “francuskom supom od luka”), ali u Sjedinjenim Državama u celini raste netrpeljivost prema Evropi, što stari kontinent uzvraća rastućim antiamerikanizmom. Razlike između evroatlantskih saveznika strahovito su se produbile u poslednje četiri godine.
       Sudeći po tome kako je Beograd dočekao bombardovanja Iraka, međutim, još su dublje promene do kojih je u međuvremenu došlo kod nas.
       Nekoliko dana pre napada na Irak, Vašington je javno zatražio od 60 zemalja da proteraju jedan broj iračkih diplomatskih službenika (na spisku je 300 imena), a na dan napada, u četvrtak 20.marta, objavio je da proteruje trojicu Iračana sa sedištem u američkoj prestonici i istovremeno zatražio da druge države zatvore iračke ambasade i tako “delegitimizuju” Sadamov režim. Slučaj je (ili nešto drugo) hteo da istog dana, prošlog četvrtka, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i Crne Gore dvojicu iračkih diplomata proglasi nepoželjnim (“personae non gratae”) i naredi im da u roku od 72 sata napuste Beograd zajedno sa svojim porodicama. Nije pri tom obelodanjeno da li je beogradska dvojka preuzeta sa liste od 300 imena koje je Vašington dostavio.
       Već u petak Francuska, Nemačka i Holandija javno su odbile da se povinuju američkom zahtevu. Berlin je još ranije proterao četvoricu iračkih diplomata ali je odbio da potom zatvori i iračku ambasadu, a Pariz je reagovao kao da ne može da se načudi zahtevu: “Od nas je zatraženo da proteramo iračke diplomate u Parizu. Takva odluka zadire u naš suverenitet. Ne postoji razlog da tako nešto učinimo.” Predstavnik holandskog Ministarstva spoljnih poslova Bert Johems rekao je Rojtersu da “zasad nemamo nameru da proterujemo diplomate ili zatvaramo ambasadu,nemamo razloga za to”.
       Vlastima u Srbiji je svakako teže da rade suprotno američkim željama nego što je slučaj sa državama Zapadne Evrope, a u situaciji vanrednog stanja posle ubistva premijera teško da je ko i primetio šta se zbilo sa iračkim diplomatama (nije nam, u svakom slučaju, saopšteno ništa o njihovoj destinaciji posle proterivanja iz Beograda). Ambasada, koliko je poznato, nije zatvorena. No, u ovo prolećno doba pre četiri godine sadašnji scenarij izgledao je gotovo nezamisliv, pa makar i sa postmiloševićevskim Ministarstvom spoljnih poslova. U delikatnom trenutku izuzetno zategnutih odnosa između Amerike (čija je blagonaklonost ovde neophodna, barem dok traje tranzicija) i Evrope (u čije integracije želi da uđe), razumljivo je da Beograd ne želi da se zameri ni jednoj ni drugoj strani, to jest da želi da u transatlantskoj svađi ostane neutralan. To je trka u kojoj mi konja nemamo, što bi rekli Amerikanci. Zato je Beograd još jesenas proglasio neku nedefinisanu “neutralnost” u odnosu na taj spor.
       No, otkako bombe padaju po Bagdadu, Beograd valjda ima nešto veće obaveze prema svojim iračkim sugrađanima. Ili smo prihvatili gledište koje je Zapadu poslužilo i kao izgovor za bombardovanje Beograda: da u ljudima treba videti samo njihov režim? Većina nas žestoko se potkraj marta 1999.godine protivila tom tumačenju države i nacije, no Goran Svilanović je ovih dana otišao i korak dalje. Svetske agencije su prenele da je, uz žaljenje što su bombaški napadi preduzeti bez prethodne saglasnosti Saveta bezbednosti, Svilanović oštro kritikovao irački režim jer je “svoje građane načinio žrtvama neodgovorne politike”. Time što se nije potpuno i proverljivo razoružao, Bagdad je “ugrozio međunarodnu stabilnost i mir u regionu”. “Zbog toga je”, zaključuje Svilanović, “irački režim odgovoran za sve posledice koje proisteknu”. Logika je naizgled ubedljiva ,ali pre četiri godine ovde je i u opozicionim krugovima mahom vladalo uverenje da je za razorni učinak NATO bombi odgovoran, u prvom redu NATO.
       Vlast u Beogradu zasad još ne mora da se plaši posledica vođenja politike koja nije u dosluhu sa raspoloženjem birača, a rat u Iraku ionako neće biti ono po čemu će se glasači jednog dana ravnati. Ipak, treba znati da je u Evropi trenutno glavna podela između zemalja u kojim vlast sledi javno mnjenje, i onih u kojim radi suprotno javnom mnjenju. Za Beograd je ionako kasno da se nađe na pobedničkoj strani. A ne bi bilo ni otmeno da u taj tabor ovako dockan pretrčava, kad se već nije našao među 10 država (nazvanih “Bušovim Varšavskim paktom”) koje su na vreme pružile podršku Americi.
       Tim pre što male zemlje poput nas imaju i te kako veliki interes da se svet ravna, ne po goloj sili već po međunarodnom pravu i na osnovu dogovora u ustanovama unutar sistema međunarodnih odnosa. Idealno stanje vladavine prava možda nije dostižno, ali je principijelno držanje samo po sebi neka vrsta zaštite, možda i bolje od one kojoj se nada, na primer Bugarska, koja odskora opet simbolizuje oportunističko i neprincipijelno držanje na svetskoj sceni. U “Njujork tajmsu” je nedavno na stranici komentara pisalo: “Ovih dana čovek ne zna da li da plače ili da se smeje kad pročita novine.Naš najjači saveznik u ratu protiv Iraka je Bugarska. Zemlja koja je bila na gubitničkoj strani u svakom ratu u poslednjih sto godina.”
       Slovenija je prošlog vikenda velikom većinom glasova na referendumu odlučila da stupi u NATO: protivnički tabor u javnosti je predstavljao rektor Ljubljanskog univerziteta Jože Mencinger, koji je “Njujork tajmsu” rekao da ga nervira stav slovenačkih vlasti “da moramo negde da imamo gazdu”. “Mi s prezirom gledamo na jug, a ponizno na sever”, objasnio je slovenačku ulogu u sendviču između Balkana i Zapadne Evrope. A zbog Iraka je i Poljska, koju zbog mitološke odanosti Americi nazivaju njenim trojanskim konjem, počela da misli da Vašington nije u svemu u pravu: 62 posto Poljaka u anketi je bilo mišljenja da se ne treba vojnički pridružiti SAD u invaziji na Irak. Londonski “Gardijan” se ovih dana setio da je Ernest Gelner, vodeći evropski mislilac o nacionalizmu, godine 1992. pisao da komunizam nisu srušili ni civilno društvo ni intelektualno poštenje Istočne Evrope, već potrošačka filozofija i zapadna vojna prevlast, uz malu pomoć iznenadne “pristojnosti i naivnosti Kremlja”. Oni su, drugim rečima, uvek povlađivali sili, objašnjava “Gardijan” činjenicu da se bivši vazali Sovjetskog Saveza spremaju da postanu vazali SAD. Uostalom, Vojćeh Jaruzelski ovih dana, suprotno većini sunarodnika, kaže da treba učestvovati u invaziji Iraka “kad smo već ušli u NATO”.
       Beograd ima lakši izbor, delom zato što nema razloga da gaji iluzije u pogledu lepote motiva i čistote namera bilo kog od dva pola u međunarodnim odnosima. A članica Varšavskog pakta nismo bili ni u vreme Staljina.

       LJILJANA SMAJLOVIĆ

Hasan i Hamed non grata
Dvojica iračkih diplomata proterani su iz Beograda bez objašnjenja ali iz razloga koje nije teško naslutiti
       Dok je Ministarstvo inostranih poslova Srbije i Crne Gore, prošlog četvrtka 20. marta, izražavalo “duboko žaljenje” što iračka kriza nije rešena u Ujedinjenim nacijama, i objašnjavalo Iračanima da su za američko-britanski napad sami krivi, u prostorijama tog ministarstva Dušan Simeonović, direktor u MIP-u za Afriku i Bliski istok, uručivao je iračkom ambasadoru u Beogradu Sami Sadunu el Kinaniju diplomatsku notu kojom se dvojica službenika ambasade proglašavaju personama non grata. Hasan Ibrahim Obejd, vojni ataše, i Hamed S. Muhamed, drugi sekretar ambasade, dobili su 72 sata da napuste Srbiju i Crnu Goru sa svojim porodicama. Zvanično, “zbog delovanja suprotnog Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima”.
       Istog četvrtka 20. marta, u Vašingtonu, portparol Stejt departmenta Ričard Baučer kazao je novinarima da Amerika “oseća da je došlo vreme za ostale vlade da suspenduju (diplomatske) odnose sa sadašnjim iračkim režimom”, te da im je, “ostalim vladama”, to jasno stavljeno do znanja. Sjedinjene Države su od ostatka sveta zatražile da isprazni iračke ambasade i sačuva ih za predstavnike novih vlasti u Bagdadu, kada takve budu postavljene.
       Da li su se zahtev Vašingtona i nota MIP-a, samo, slučajno vremenski podudarili, Dušan Simeonović u izjavi za NIN nije mogao da precizira pošto je “uzus u ovoj službi da se ne daju razlozi za proterivanje”. “To je diskreciono pravo države - domaćina”, kazao je Simeonović. i dodao: “Razlog može da bude shvatljiv, ali ne mora da bude eksplicitno saopšten.”
       Ako već i ovo objašnjenje nije dovoljno eksplicitno samo po sebi, potpuno jasno bilo je tumačenje odluke o proterivanju koje je NIN dobio u iračkoj ambasadi u Beogradu: “Povod za proterivanje dvojice diplomata bio je nalog Sjedinjenih Američkih Država.”
       Iako se sa svojih 30 godina radnog staža u Ministarstvu inostranih poslova Dušan Simeonović ne seća kada je još neki strani diplomata proteran iz Beograda, on kaže da je, u principu, uobičajena praksa u ovakvim situacijama da je, “zbog prirode posla”, “najpre ‘na udaru’ vojni ataše, a zatim slede prvi ili drugi sekretar ambasade”.
       Opet, Ričard Baučer i Stejt department posebno su se založili, baš, za proterivanja iračkih “obaveštajnih oficira”.
       Pre nego što je istekao rok od 72 sata Hasan Ibrahim Obejd i Hamed S. Muhamed otputovali su, kako kaže Simeonović, “u pravcu Iraka”. Naravno, o svom trošku i aranžmanu, no, kako reče i portparol Stejt departmenta, “Sjedinjene Države nisu zadužene za planiranje putovanja iračkih diplomata”. “Kuda oni treba da odu?”, zapitao se zatim, i sam odmah odgovorio: “To je njihov problem.”

       NIKOLA VRZIĆ