Zašto je iračka televizija, u trenucima kada su padale prve američke bombe, prikazivala jugoslovenski film o ratnom lukavstvu partizanskog komandanta. U kakvoj su vezi rat na peskovitom tlu Iraka, ispod kojeg leže ogromne rezerve nafte, i globalni rat na satelitskim TV frekvencijma, u kojem za sada ubedljivo vodi katarska TV mreža “Al Džazira”

      Odmah nakon ispaljivanja prvih krstarećih raketa na Bagdad i pokretanja ogromne ratne mašine zadužene da “oslobodi Irak” počeo je i jedan novi rat. Onaj kojeg su se predsednikovi savetnici u Beloj kući u Vašingtonu i vojni stratezi u Pentagonu najviše plašili. Pošto je diplomatsku bitku u Ujedinjenim nacijama (u želji da pribavi kakvo-takvo pravno pokriće za svoje namere na Bliskom istoku) već izgubila, zvanična Amerika potpomognuta britanskom vladom sada ponovo vodi rat na dva fronta istovremeno. Prvi na peskovitom tlu Iraka, ispod čije površine leže ogromne rezerve nafte, drugi na satelitskim TV frekvencijama u “realnom vremenu”.
       “To je odvratno. To je kršenje Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima”, odbrusio je - vidno uznemiren - američki ministar odbrane Donald Ramsfeld kada su prve slike mrtvih i zarobljenih američkih vojnika u Iraku, posredstvom arapske satelitske TV stanice Al Džazira registrovane u Kataru, počele da kruže svetom...
       “Predsednik Buš nije video te snimke. On ne želi to da gleda”, saopštila je Bela kuća.
       “Gle, ko se sada poziva na međunarodno pravo!? To što se vidi na ovim snimcima nismo mi učinili. To su činjenice. Mi samo izvršavamo svoje profesionalne obaveze i obaveštavamo svetsku javnost o činjenicama ovog rata”, odgovorio je mirno zvanični predstavnik katarske TV stanice, Džihad Balut. A jedan od producenata Al Džazire akreditovanih u samom Vašingtonu, Imad Musa, požalio se američkim kolegama da nije čuo da se Ramsfeld bunio kada su sve TV mreže, uključujući i njihovu, samo nekoliko dana ranije emitovale snimke mrtvih i zarobljenih iračkih vojnika. Ili, kada su svojevremeno u Avganistanu američki oficiri pozivali sve TV ekipe, uključujući i ekipu Al Džazire, da prisustvuju saslušavanju vezanih zarobljenika osumnjičenih da su bili pripadnici “Al kaide”...
       Naravno, mnoge televizije su se, baš kao i vojske zaraćenih strana, temeljno pripremale za ovaj sukob. Recimo, samo Bi-Bi-Si je za ovaj poduhvat mobilisao čitavu armiju od čak 220 novinara i tehničara i rasporedio ih u 12 okolnih država Bliskog istoka. Isto tako impozantne ekipe angažovali su CNN, SKDž i brojne druge američke i evropske mreže, koje ovih dana na posebnim kanalima 24 sata prikazuju samo rat. Na drugoj strani, iračka državna televizija je, očito, danima sistematski radila na podizanju patriotskog i borbenog elana domaćeg stanovništva. Tome je sve bilo podređeno, uključujući - naravno - i izbor filmova koje će prikazati televizija. Kritične noći, upravo u trenucima kada su zlokobne sirene nad Bagdadom prvi put zaurlale znak za vazdušnu opasnost, na prvom kanalu iračke nacionalne televizije prikazivana je ratna epopeja iz narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji (“Četvrta ofanziva”) sa mitskim junakom po imenu Josip Broz Tito u glavnoj ulozi. Reč je, zapravo, o “Neretvi” Veljka Bulajića i priči o lukavom partizanskom komandantu koji je veštim manevrom (rušeći most, da bi odmah izgradio drugi) nadmudrio nadmoćnijeg neprijatelja...
       Inače, čini se da je odluka o prikazivanju filma o jugoslovenskim partizanima na bagdadskoj televiziji, i to baš u trenucima kada se ova zemlja psihološki spremala za rat, mogla da ima i neki dublji smisao, mada je taj detalj - po svemu sudeći - promakao američkim vojnim analitičarima i stratezima. Ali, zato nije promakao Kinezima. Naime, samo dan-dva nakon početka rata kineski vojni analitičar Džang Tianping, kojeg je angažovala kineska satelitska TV mreža CCTV, ocenio je da su obe sukobljene strane ovoga puta razvile bitno izmenjene strategije u odnosu na prvi Zalivski rat od pre 12 godina. Amerikanci su se, očito, usredsredili na razvoj novih preciznih oružja, baziranih na novim informacionim i komunikacionim tehnologijama. Dok su Iračani, čiji je nekada moćni arsenal relativno savremenog oružja uglavnom uništen u prvom zalivskom ratu, odlučili da se ovoga puta Amerikancima suprotstave taktikom gerilskog ratovanja, zasnovanom na konceptu “opštenarodne odbrane”. To bi - zaključuje kineski stručnjak - moglo da rezultira neuporedivo dužim i krvavijim ratom nego što su se Amerikanci nadali...
       Uzgred, i kineska državna televizija se, izgleda, ozbiljno spremala da iscrpno prati rat u Iraku. Bilo je najavljeno da će uputiti veliki tim od najmanje sto novinara da pokrije ovaj događaj. Ali, samo nekoliko dana uoči početka rata, kinesko Ministarstvo inostranih poslova je naredilo da se hitno zatvore dopisništva kineskih medija u Bagdadu i da svi kineski novinari napuste ovaj region...
       Televizija je i do sada bitno uticala na ratove, odlučujući katkada i njihov konačni ishod. To je, recimo, bio slučaj sa Vijetnamskim ratom, koji su Amerikanci izgubili onog trenutka kada domaće javno mnjenje više nije bilo u stanju da svakodnevno na televiziji gleda krv i patnje svojih vojnika. Ili, u Somaliji, odakle su bili prinuđeni da se glavom bez obzira evakuišu čim je svet video slike čerečenja i brutalnog ponižavanja zarobljenih američkih vojnika.... Danas, međutim, ratovi više utiču na televiziju, diktirajući pored ostalog i njen tehnološki razvoj, i menjajući na taj način samu njenu prirodu. Uz pomoć satelitskih komunikacija, satelitskih video-telefona i malih lako pokretnih kamera koje snimaju i danju i noću, televizija je prvi put u stanju da svetu predstavi rat u svoj svojoj brutalnosti, “uživo”, u “realnom vremenu”... Tako su se najednom brojni vojni “spin doktori” i manipulanti (poput već legendarnog Džemija Šeja), kreatori tradicionalne ratne propagande, našli na vrlo klizavom terenu. Jer, svaka njihova lagarija se, za čas posla, vraća kao bumerang. Kažu, Sadam je ubijen još prvog dana rata, preciznim bombama, a Sadam se sutra pojavi na iračkoj televiziji. Kažu, potpredsednik iračke vlade Tarik Aziz je mrtav, a Tarik Aziz sutra pred TV kamerama u Bagdadu drži konferenciju za štampu...
       Procvat brojnih novih globalnih satelitskih TV mreža, kao što je Al Džazira, osnovana 1966. godine, koja predstavlja arapski odgovor na izazov zvani Si-En-En je, verovatno, najbolji primer za to. Istovetni recept su odmah primenile i neke druge arapske TV mreže, poput televizija iz Abu Dabija i ostalih bogatih emirata u Persijskom zalivu, čiji reporteri sada - uspešnije od svojih američkih ili britanskih kolega - izveštavaju sa obe strane fronta. Njihovi izveštači su, zajedno sa stotinama drugih novinara iz čitavog sveta, akreditovani kod američke i britanske vojske i sa savezničkim jedinicama napreduju prema Bagdadu. Ali, oni sve vreme punom parom izveštavaju i iz samog Bagdada i drugih opkoljenih iračkih gradova, gde se - očito - odlično snalaze (znaju jezik) i imaju daleko bolji tretman i veću slobodu kretanja od malobrojnih zapadnih novinara. Trenutno, samo Al Džazira ima sedam novinara i 20 snimatelja raspoređenih na iračkoj strani fronta, a njeni materijali koji dolaze otuda se širom sveta prodaju kao alva... Računa se da samo u arapskom svetu, gde je daleko najpopularnija i najgledanija, programe ove mreže redovno prati više od 50 miliona gledalaca. Ali, kako se Al Džazira može - preko više satelita - pratiti u čitavom svetu, ona brzo počinje da osvaja i ostala tržišta: samo u Americi, gde se emituje na više komercijalnih kablovskih mreža, Al Džazira sada ima preko 140 000 pretplatnika...
       Drugim rečima, uprkos svem trudu američkih i britanskih generala i vojnika, svoj silini, ubojitosti i preciznosti oružja kojim su krenuli na Irak, ono što se sada zaista dešava na bojištu postaje sve manje važno u odnosu na ono što se dešava na TV ekranima. Ili, na Internetu. Jedna od najslikovitijih ilustracija tog fenomena je “slučaj Basra” iz početne faze rata u Iraku, kojim će se medijski analitičari sigurno još dugo baviti, a vojnici verovatno imati - kao važnu lekciju - u svojim budućim udžbenicima. Priča je počela tako što su američki i britanski novinari, pozivajući se na zvanične američke i britanske vojne izvore, javili da je Basra (drugi po veličini grad u Iraku) “pala”. I to im, izgleda, nije bilo dovoljno, nego su još dodali kako se “nad Basrom vije američka zastava”, dok se irački general, komandant 51. združene mehanizovane divizije koja je branila ovaj grad, “predao savezničkim snagama”... Ali, samo malo potom specijalni izveštač satelitske mreže Al Džazira javio se sa lica mesta, iz Basre, intervjuišući pred kamerama glavom i bradom pomenutog iračkog generala. “Evo me ovde, ja sam živi dokaz da Basra nije pala”, rekao je general. Dodao je da Amerikanci, istina, tuku grad sa različitih strana, ali da im njegove snage “žestoko uzvraćaju”... Na ekranima su, zatim, prikazani i snimci pijace u Basri, pune sveta, sa tezgama punim zeleniša, kao i ljudi koji žurno - poput građana opkoljenog Sarajeva svojevremeno - ulicama grada vuku kanistere s vodom, osvrćući se pri tom u strahu da ih ne stigne kakav neprijateljski kuršum ili šrapnel. A sve je još bilo dodatno “začinjeno” snimkom (u krupnom planu) mrtvog dvanaestogodišnjeg iračkog dečaka iz tog grada, kome je saveznički kuršum razneo pola glave. Isti snimak je, odmah, postavljen i na sajt TV mreže Al Džazira na Internetu i za tren oka je, naravno, obišao čitav svet...
       U mnogim nanovo rasplamsalim raspravama o izveštavanju iz rata postavljeno je, po ko zna koji put i pitanje: da li je u skladu sa profesionalnom etikom i važećim novinarskim kodeksima opravdano na TV ekranima prikazivati ljudske leševe? Odgovori su, očito, različiti i svaki se pravda argumentima koji nekome mogu da zvuče osnovano. To samo potvrđuje da se i u ovoj temi, verovatno, sučeljavaju različite kulture i civilizacije, i njihov donekle različiti odnos prema samom pojmu smrti. Međutim, dobro je znana i činjenica da američka armija (kao i mnoge druge armije, uostalom) ima specijalna pravila kojih su dužni da se pridržavaju novinari akreditovani pri njihovim jedinicama. Jedno od tih pravila glasi - nikad ne pominjati i ne prikazivati žrtve, mrtve i ranjene vojnike, bez posebne dozvole... U vreme “Pustinjske oluje”, zbog izuzetno rigidne vojne politike prema medijima i želje da se javnosti servira samo “čista” i “beskrvna” slika rata, novinari su sve vreme držani daleko od bojišta, a na TV ekranima su emitovani samo satelitski i avionski snimci koji su sugerirali da je rat nešto poput video-igre... Shvativši, međutim, da više ne mogu sami u potpunosti da kontrolišu baš sve medije, a pogotovo njihove izveštaje koji dolaze sa druge strane fronta, američki generali su ovoga puta bili prinuđeni da popuste i da dozvole novinarima da krenu zajedno sa njihovim vojnicima u akciju...
       Rizikujući katkada i svoje živote, novinari mnogih svetskih medija su se tako ovoga puta u velikom broju našli na samim bojištima i odmah su se, dabome, upustili u bespoštednu borbu za prestiž, za gledaoce, slušaoce i čitaoce... I, ma koliko to sada, možda, zvučalo neverovatno, činjenica je da su CNN, SKDž, BBC i ostali vodeći mediji ratujuće koalicije u Iraku, pod uticajem oštre konkurencije u alternativnim globalnim TV mrežama, pre svega francuskim, nemačkim, arapskim, ali i nekim drugim, počeli o tom ratu da izveštavaju korektnije i objektivnije.
       Ipak, dodatna specifičnost glavne medijske “zvezde” na bojištima, najpopularnije arapske televizije Al Džazire, leži u činjenici da je ova mreža, zvanično, u vlasništvu vlade emirata Katar, koji je - zvanično - američki saveznik u ratu protiv Iraka. Zapravo, jedan od glavnih i najlojalnijih saveznika, budući da se i štab glavnokomandujućeg savezničkih operacija, američkog generala Toma Henksa, nalazi u glavnom gradu ovog emirata, Dohi. Tako se, sticajem okolnosti i glavni studio Al Džazire nalazi nedaleko (na samo nekoliko minuta vožnje automobilom) od američke komande. Ali, novinari i tehničari ove televizije se uporno pozivaju na princip slobode štampe, i pravo da realizuju nezavisnu uređivačku politiku u svojim programima, kao jednu od temeljnih vrednosti zapadne demokratije. Tim pre što i sami američki generali stalno ističu kako je glavni cilj njihovog sadašnjeg angažmana u Iraku da se u toj zemlji uspostavi - sloboda i demokratija... Služeći se, vrlo inteligentno, tipično američkim medijskim obrascima, novinari Al Džazire su u proteklih nekoliko dana demonstrirali i zavidnu veštinu u oblasti istraživačkog novinarstva: pedantno su istražili i svojim gledaocima predočili sve činjenice o vezi predsednika Buša sa moćnim američkim naftnim kompanijama...
       Naravno, svojevrsni rat nerava između spretnih novinara Al Džazire i američkih generala nije od juče. Ta televizija je svojevrmeno, kada je počinjao rat u Avganistanu, bila i jedina TV mreža sa stalnim dopisništvom i najmodernijim satelitskim komunikacijama u Kabulu. Stoga je čitav svet u to vreme, praktično, mogao da vidi samo sliku rata koju su otuda emitovali njeni ljudi, jer su se sve ostale svetske TV stanice prosto utrkivale da od Al Džazire kupe video-materijale... Amerikanci su se najpre samo žalili, tvrdeći da se Al Džazira ponaša krajnje neodgovorno jer objavljuje snimljene poruke Osame bin Ladena, omogućavajući mu tako svetski publicitet. Ali, kad prigovori nisu urodili plodom, jedna od “pametnih” američkih bombi je - kažu “slučajno”, “greškom” - zviznula tačno u dopisništvo te katarske TV mreže u Kabulu i tako ga, makar privremeno, ućutkala... Zato je, valjda, uredništvo Al Džazire, još uoči početka bombardovanja Bagdada (i pre nego što su to učinili kineski diplomati) Amerikancima dostavilo tačnu adresu svog dopisništva u glavnom gradu Iraka, kao i frekvencije za satelitsku komunikaciju preko kojih ona otuda šalje svoje izveštaje, da se kojim slučajem greška ne bi ponovila...
       Kada se pokazalo da Iračani još ne žure da se predaju oslobodiocima, barem ne masovno, i da su mnogi od njih - iz ovih ili onih razloga - očito još namerni da pucaju na američke i britanske vojnike (Sadam je svojim sunarodnicima, civilima, uoči rata podelio sedam miliona kalašnjikova i pištolja...), stvari su se, sa stanovišta američkog vođstva u ratujućoj koaliciji, prilično iskomplikovale. Tim pre što će se u međuvremenu ispostaviti da Iračani možda više i nemaju hemijsko i bakteriološko oružje, ali da su zato odnekud naučili da sa dosta uspeha ometaju američke satelitske komunikacije i GPS signale za satelitsko navođenje raketa i aviona... Američki predsednik Buš je stoga već više puta upozoravao nestrpljive sunarodnike i ostali svet da će oslobađanje Iraka, verovatno, ići nešto teže i nešto sporije nego što se u početku mislilo... Koliko bi to stvarno moglo da traje, i koliko bi moglo da košta, što u ljudskim životima, što u novcu, za sada, izgleda, niko ne zna.
       Inače, nema sumnje da se u tom ratu više uopšte ne radi o sudbini Sadama Huseina, već o političkoj budućnosti i sudbini Džordža Buša i britanskog premijera Tonija Blera, kao i svega onoga što su njih dvojica, svojom odlukom da napadnu Irak, stavili na kocku. Pri tome, naravno, nije dovoljno konstatovati da lideri SAD i Velike Britanije, ako žele da politički prežive ovaj rat, moraju - po svaku cenu - da pobede. I, još da to ostvare u nekom razumnom roku. Jer, ključna dilema se i dalje svodi na pitanje: šta bi trebalo smatrati savezničkom pobedom a šta porazom u ovom ratu? Kojim bi to kriterijumima ili merilima trebalo vrednovati jedno ili drugo? Konačno, ko će to da proglasi?!
       U svakom slučaju, jasno je unapred da čak i samo skidanje Sadamove glave ne bi ličilo na ubedljivu pobedu ako darodavac, koji je obećao slobodu i sreću Iračanima, prethodno razori petomilionski glavni grad ove zemlje, pobije veliki broj njegovih stanovnika i svojom nepromišljenom vojnom akcijom, zasnovanom na katastrofalno pogrešnim političkim, vojnim i obaveštajnim procenama, dovede u opasnost kolevku ljudske civilizacije u dolini reka Tigar i Eufrat.
      
       STEVAN NIKŠIĆ