Uz monografiju o Ljubinki Jovanović Mihailović u izdanju ULUS-a i Karić fondacije

      Njene slike sam prvi put video u ULUS-ovoj galeriji, Pariska 14, kasnih šezdesetih godina. Na toj izložbi su bili radovi koji će joj trajno obezbediti prepoznatljivost.
       Cimabue ili Dučo, Mone ili Mane, Pikaso ili Žorž Brak? Mnogima se može desiti da u prvi mah ne raspoznaju čija je slika. Ali niko neće moći da pripiše “Rođenje Hristovo” Geetgena Tit Sint Jansa nekom drugom ili da pobrka poslednja dela Vinsenta van Goga sa nečijim. Isto tako posetioci pomenute izložbe će otada odmah prepoznati Ljubinkine radove gde god ih sreli: u stanovima, galerijama ili u nekom grupnom prikazivanju slikarstva.
       Tom prilikom sam imao snažan utisak da je na njenim slikama utisnuto još nešto osim znakova i boja raspoređenih na tim neobičnim eksponatima. Pomislio sam da je na svakoj slici najpre bilo nešto drugo naslikano, onda je slikarka sve to prekrila onim što je smatrala da treba dozvoliti radoznalim pogledima posetilaca. Ostalo je zadržala za sebe kao ličnu tajnu. Pa ipak, ono ispod bilo je dovoljno snažno da se probije kroz površinu zvaničnog prikazivanja i da svakom pojedinačnom delu obezbedi izvesnu auru. Sve te aure zajedno dale su neko tajanstveno jedinstvo celoj izložbi.
       Usred te gužve na vernisažu, u nekoliko reči saopštio sam joj svoj osnovni utisak. Ništa nije rekla i svakako je zaboravila tu moju izjavu s obzirom na toliko uglednih, iskusnih gostiju te večeri.
       Ja nisam zaboravio.
       A onda, nedavno, objavljena je monografija (ULUS i Karić fondacija) pod nazivom LjUBINKA.
       Iskreno druželjubiva, Ljubinka je istovremeno uhodano povučena od posrednika sa javnošću, nesklona davanju izjava. Otuda je tih nekoliko rečenica štampanih na omotu monografije zakasnela potvrda mojih naslućivanja. Ona kaže: “Da budem iskrena, slikam da bih sebe smestila u određenu situaciju, kao kada se piše dnevnik.” Neupućeni posmatrač nikada neće moći da otkrije koje su to situacije na osnovu njenog likovnog jezika. Da se nismo družili u to vreme, kasnih šezdesetih godina, ne bih mogao ni ja da budem prevodilac njenog slikarskog jezika. Za takav poduhvat trebalo je da znam kroz kakvu je emotivnu obojenost tada teklo njeno vreme i ponešto od onoga što se spolja dešavalo.
       Da sebi predoči “određenu situaciju” Ljubinka bi, na primer, naslikala dvanaest kućica. Jedna takva slika visi na mom zidu i danas. Pretpostavljam da je tako sebi predočila proteklu godinu (1969). Slika je pravljena u januaru kad se svode računi a otvara budućnost. Prva četiri meseca protekla su spokojno, sudeći po kućicama. One su celovite, sa okomitim šiljcima. U prvoj je izlazeći beli krug, u četvrtoj crni noćni mesec, u petoj talasi, beli talasi preko plave podloge koja čini osnovu slike rađene na tankoj iverici velikog formata. I ti talasi su odraz harmoničnosti iako ukazuju na kretanje. Verovatno je tada bila na moru ili je to more bilo u njoj. Ali u sedmoj i osmoj kućici jasni znaci velike drame. Kućice su oblepljene duplim zidovima (vertikalnim linijama) a podno njih iskrsava i uzglavljuje se trinaesta kućica koja kvari uspostavljeni red, nešto strano, neprijateljsko, ubačeno u dotle mirni život. Od tog trenutka kućice nisu samo oznake za vreme, za mesece koji prolaze. U devetoj kućici, u septembru - raspad. Tu kućicu sad obavija visoki tunel, a tu su još dva mala tunela, zapravo ulazi u tunele. Zamišljena nad svojom životnom situacijom, slikarka je postavljala te znakove kao da traži izlaz. Za nas sa strane slika je delovala kao i sve njene slike, to dejstvo se na nekom meni nevidljivom planu poklapalo sa mojim tadašnjim lomovima nešto drugačijeg tipa. Pa ipak, odabrao sam je kao kad se odabira nešto blisko i prisno, uneo je u avion i doneo u Beograd. Sad tek, pomoću spomenute izjave, stižem do svog utiska da na njenim slikama uvek ima ono ispod. Kako i kad Ljubinka svoj intimni dnevnik pretvara u sliku, spada u pitanje realizacije o čemu ovde ne bih govorio. Bitno je da njene kućice sa šiljkovima, tunelski lukovi, krugovi, vodoravni i uspravni pravougaonici, tačke zavesice, putače, kapije i svi ostali oblici predstavljaju likove saobraznosti “događajima” koje svako od nas nosi negde duboko u sebi.
       “Oko ima dušu”, kaže Majstor Ekhart. Ali i obratno: duša ima oko pored sebe. U Ljubinkinom slučaju duša se preko oka izlila na sliku.
       U monografiji ima malo podataka o Ljubinkinom javnom životu. Posle ključa koji nam je najzad dala, to nije nimalo čudno. Razgledajući rane slike, mi vidimo njene roditelje, Batu, pejzaže njene mladosti u Zadru, Kotoru, Beogradu. Mapa pod nazivom “Njujork” ukazuje nam da je u tom gradu bila 1962. godine. Sva ta spoljašnjost je prepoznatljiva svima nama koji smo prošli kroz spomenuta mesta ili upoznali spomenute likove. Odjednom, tih šezdesetih godina, spoljne pejzaže zamenjuju unutarnji, spoljne događaje i likove Ljubinka svodi na grafičke simbole. Neko bi mogao da pomisli: opredelila se za moderni koncept. Ne, Ljubinka nije slikar “pravaca”, “izama”, tržišnih diktata. Kad bi neki bogati galerista od nje tako nešto zahtevao, bilo bi uzaludno. Desilo se nešto drugo.
       Moram opet da se setim onih godina našeg druženja. Stidljiva i u osnovi detinjasta, Ljubinka nigde nije mogla da nađe uporišta osim u samoj sebi. Dinamički izlaz bilo je slikarstvo, otuda izjava - “Beležim intimni događaj.”
       Kad bi se poređale po datumima sve njene slike, dobila bi se duševna biografija naše slikarke. S obzirom na to da se pamćenje duše ne oslanja na vidljive činjenice već na žigove koje je za sobom ostavio doživljaj kao čista emocija, mi uistinu pratimo proces njenog bivstvovanja. Nestale su putače preko kućica, kućice su izrasle u katedrale, nestali su tunelski svodovi, umesto njih zlate se lukovi vizantijskih bazilika - odnosno podsećaju na njih - tamne glavice eksera kojima se zakiva jedno segmentarno vreme ličnog života pretvorene su u zlatne tačke koje ukazuju na Večnost, skučeni dvodimenzionalni svet nekadašnjih vrtloga povukao se da bi ustupio mesto kosmičkoj beskrajnosti.
       Takav preobražaj, bar za mene, ukazuje na iskustvo mističnih doživljaja, koje humanistički autor Abraham Maslov svrstava u vrhunske trenutke ljudskog postojanja. Sreća je za sve nas, a i za Ljubinku, da je ona te teško uhvatljive trenutke uspela ubedljivo da prenese na sliku služeći se svojim višeslojnim simbolima.
       Prateći nekog umetnika, istoričari umetnosti se uglavnom kreću pravolinijskim tragom vremena. Može i tako. U tom slučaju vidljive “etape” u njenim putovanjima mogu se označiti kao kretanje od neposrednih egzistencijalnih problema, do univerzalnih. Upravo ta univerzalnost je ono najvrednije što je Ljubinka postigla. Nju raznim rečima spominju ljudi upoznati sa njenim stvaralaštvom. Tako će Bata Mihajlović da kaže: “Ljubinka nam prenosi iskustva sa svojih imaginarnih putovanja. I odjednom nam taj prostor nije stran. Uđemo u njen prostor i smirujemo se.” Sličnu izjavu će dati i Gabrijel Garsija Markes: “Ljubinkine slike kraj mene usrećuju me dok pišem.”
       Smirivanje i sreća, ključni su pojmovi vezani za deskripciju Ljubinkine umetnosti danas. Očigledno je da začetak tog dugog i plodnog umetničkog puta treba tražiti u onome što Albertus Magnus saopštava u stavu - “Preteranosti deluju na stvarnost.” Drugim rečima iskazano: period izuzetne emotivne obojenosti prinudio je umetnicu da izlaz potraži u sredstvima svoje umetnosti povezane sa tom obojenošću, ta preteranost je izrodila jedno slikarstvo čija autentičnost je neosporna.
       Ali bolje od svih nas, čini mi se, Ljubinka je sama izrekla i svoj umetnički i svoj ljudski kredo:
       “Sve je kuća i svi treba da žive u ravnoteži.”
      
       SVETOZAR VLAJKOVIĆ