NASLOV: Ledina
SCENARIO: Nikola Pejaković
REŽIJA: Ljubiša Samardžić
PRODUKCIJA: Sinema dizajn, Beograd

      U novoj sredini, neprihvaćen od vršnjaka, jedan dečak se sprijateljio sa mačkom. Odmerenost i povučenost njegove porodice, podozire radoznali, na stalno zajedništvo navikli komšiluk. Jednog jutra dečak izlazi iz stana da bi našao svoju mačku i tada ga - zamenivši ga sa huliganima koji noću unište ono što on danju napravi - ustreli komšija.
       Ovo je priča o sukobu dva načina života. S jedne strane, vidimo ljude koji ozbiljno shvataju i svoju i tuđu privatnost, to su dečakovi roditelji, a s druge, ljude koji sebe mogu uočiti jedino unutar grupnog portreta, to su “starosedeoci” zgrade. Na jednoj strani slobodne, na drugoj, strahom zarobljene ljude. Na jednoj strani - samosvest individue; na drugoj - stanje svesti pripadnika čopora.
       Međutim, da bi nam predočili ovakav sukob, nije bilo potrebno da ga autori dodatno obremenjuju nebitnim okolnostima, informacijama koje se nikada ne pretvaraju u činjenice filma. Na primer, nije potrebno da dečakova majka bude Hrvatica iz Dubrovnika, niti da dečakov otac bude Beograđanin sa Senjaka, poreklom Čeh, kako bi gledaoci poverovali u njihovo građansko samopouzdanje. To ne produbljuje sižeom zadat problem, a otvara nove probleme kojima se film, zapravo, ne bavi.
       Naime, ako se radi o izbeglicama iz Dubrovnika, i ako je reč o početku rata na teritoriji Hrvatske, onda moramo da postavimo sledeće pitanje: Zašto tokom filma nismo videli, barem, dečakovu majku zabrinutu zbog bombardovanja Dubrovnika? Još važnije pitanje koje moramo da postavimo glasi: Šta je to što je uslovilo da stanari zgrade budu obuzeti strahom? Svakako, nije to stvar mentaliteta, kako nas uveravaju autori. Takav strah od svega iole drugačijeg izazivaju specifične društvene okolnosti koje se javljaju u svakoj državi pretvorenoj u privatnu prćiju jedne političke klike; državi, u kojoj biti kriminalac znači imati legalno i čak uvaženo zanimanje. O tome, u filmu, ni traga ni glasa. Imali smo priliku da razumemo strah ljudi koji čine nepravdu (odnosno: nepravdu ljudi koju čini njihov strah), da ga se gadimo, ali i da ga sažaljevamo; umesto toga, dobili smo, po dubokoj nesreći njihovog rođenja, nakazne ljude; dobili smo lažnu sliku o mentalitetu, umesto slike o nametnutom stilu života.
       Uloga čoveka koji je ubio dečaka delimično iskače iz ovog mentalitetskog okvira. Taj se čovek sve vreme trudi da jednu ledinu ispred zgrade oplemeni biljkama. On je uplašen, nesiguran, nervno napet do krajnjih granica, ali, za razliku od drugih, ima izvesnu želju koja drugima nedostaje, koja, najzad, njemu obezbeđuje, a drugima uskraćuje ulogu. Zijah Sokolović, sigurno je jedan od najbistrijih i najtemperamentnijih glumaca bivše SFRJ, čovek čija je glumačka partitura neponovljiva. Kada bi neki drugi vrstan glumac činio upravo to što on čini tako fascinantno prirodno, rekli bismo da je to izveštačeno. Lik koji on tumači prisutan je totalno, od početka do kraja. Kada se izvrši transformacija unutar lika, mi se tek tada setimo da smo nešto od tog novog oblika već videli u starom, ali i da to tada nismo uočavali.
       Ksenija Pajić, Dragan Bjelogrlić, Ivan Jevtović izvršili su svoj glumački zadatak pametno i ozbiljno, zadatak koji im nije omogućio da budu upečatljivi, onakvi kakvi umeju da budu i kakvi su filmu najpotrebniji.
       Tri glumačke dive: Radmila Živković, Jelisaveta Sablić, Milena Dravić, umesto uloga, nažalost, imale su jednu tačku, grupnu, čiji su usiljeni komični efekti više izazivali stid, nego što izazivaju smeh.
      
       ZLATKO PAKOVIĆ