Predizborne igre u SANU imaju mnoge nepoznanice; jedna od njih je i pitanje “blagovremenog povlačenja” sa javne scene

      Predizborna kombinatorika je, izgleda, za srpske akademike neka vrsta eliksira mladosti. Kad dođe njena sezona, u zdanju “besmrtnika”, čije je prosečno životno doba blizu sredine osme decenije, nikada nije življe i nikada se više nego tada ne ignorišu biološki zakoni. Najstariji među njima, oni koji već zakoračuju u devetu deceniju, prepoznaju se kao ljudi nove nade, ličnosti čija vitalnost i lucidnost obećavaju da će biti kadri da otvore novu stranicu u radu najviše ustanove nacionalne nauke i kulture. Takvo odsustvo orijentacije u vremenu i prostoru karakteristično je ne samo za grupacije koje predlažu kandidate za čelnu funkciju SANU već i za same pretendente.
       Kad je ovih dana (20. mart) na izbornoj konferenciji dosadašnji predsednik Dejan Medaković (samo)kandidovan da ponovo bude prvi čovek SANU, nekolicina akademika je, kažu nam, jedva odolela da ga njegovim sopstvenim rečima podseti i upozori da je ušao u starosnu zonu potencijalno opasnu za “obnašanje” javnih dužnosti. Imali su na umu jedan nemilosrdni opominjući zapis iz njegovog dnevnika “Dani-sećanja” koji se upravo objavljuje u “Politici”. Dnevnička zabeleška je od 15. aprila 1976. i, u celini, glasi:
       “Predizborna konferencija u SANU. Umesto obolelog Čubrilovića, Georgije Ostrogorski predstavlja skupu kandidate Odeljenja istorijskih nauka. On zamenjuje sekretara. Govori sa naporom, dugo, preopširno. Izgubio je pojam o vremenu. Opominju ga i prekidaju. Tužno je bilo posmatrati tog velikog naučnika kako mu upadaju u reč, jer ta njegova reč nekontrolisano traje. Svima je jasno da je uložio ogroman napor da odsluži tu svoju neželjenu ulogu. Pred našim očima se ruši jedan gorostas, a taj pad je propraćen nepoštovanjem zdravijih. Pouka o blagovremenom povlačenju me stalno progoni. Ovaj primer deluje upravo zastrašujuće. Niko neće imati srca da to čoveku kaže i on će, verovatno, opet doći u položaj koji ga ponižava. Kako se ljudi grčevito hvataju za slamku koja se zove govorenje, vlast, utisak. Čak i onda kada im to izmiče, kada kod prisutnih izaziva sažaljenje ili dosadu. Danas sam taj slučaj doživeo kao zastrašujući primer i pouku koju želim da upamtim.”
       Medaković (Zagreb, 1922) ovu “pouku” želeo je da upamti kada je imao tek 54 godine. Dvadeset i sedam godina kasnije, pošto je šest godina bio generalni sekretar i četiri godine predsednik SANU, takvo sećanje je izbledelo ili svesno zaboravljeno. “Blagovremeno povlačenje” ne preporučuje ni godinu dana stariji akademik Dobrica Ćosić (Drenova, 1921). Naprotiv, tobože zamerajući rukovodstvu Akademije što nije dovoljno radilo na njenom podmlađivanju. Ćosić je sa grupom najstarijih kolega akademika Dejana Medakovića predložio za kandidata za novog predsednika. Tako bi Medaković, ako 3. aprila bude dobio više glasova od Nikole Hajdina, mogao da postane neka vrsta doživotnog predsednika SANU.
       U dugoj istoriji SANU to je pošlo za rukom još samo Aleksandru Beliću koji je ostao na dužnosti predsednika sve do smrti 26. februara 1966. A prvi put je biran za predsednika još daleke 1936. u Kraljevini Jugoslaviji. Umeo je da se adaptira i udobno se osećao na toj dužnosti i u komunističkoj Jugoslaviji, čijeg je lidera uveo u Akademiju kao počasnog člana. Medaković je sličan Beliću takođe po tome što je uspeo da se održi u više režima: postao je član SANU u Titovo vreme, bio njen predsednik za vreme Slobodana Miloševića, iz čijih je ruku primio Sedmojulsku nagradu, i dovršio mandat u vreme dosovske vlasti koja je Miloševića oterala kao najvećeg srpskog satrapa. I, ako je verovati “Politici Ekspres”, vrh srpske vlasti opet želi “da vidi” Medakovića na najvišoj dužnosti u SANU. Kada se to, i kako (taj vrh) o tome izjašnjavao, zaista je teško dokučiti?!
       Evidentiranje kandidata za predsednika SANU ne prate, međutim, samo starosni već i semantički i mnogi drugi paradoksi. Medakovićev protivkandidat Nikola Hajdin (Vrbovsko, 1923) takođe je, po mišljenju nekih akademika, (pre)star za ovu funkciju. Ne može mu, ipak, niko osporiti da je mostograditelj svetskog glasa i da bi, kao nov čovek na čelu SANU, možda mogao da bude stožer novog okupljanja i drugačijeg delovanja. Ali, Nikša Stipčević, predlagač Dejana Medakovića, reći će, između ostalog, kako je upravo ovaj istoričar umetnosti “čovek koji je kadar da uspostavlja nove mostove saradnje”. Dobrica Ćosić, koji podržava kandidaturu Dejana Medakovića, primetiće isto tako da je za predsednika SANU bolji “neideološki čovek”, iako bi se takvim mogao smatrati pre svega Nikola Hajdin koji se ne može vezivati ni za prethodni ni za aktuelni režim.
       Smatra se takođe da je Nikoli Hajdinu naneta velika nepravda što na Izbornoj skupštini 27. februara, kada su mu u prvom krugu za pobedu nedostajala samo tri glasa, nije bilo ponovnog glasanja. Ako je tačno da je u međuvremenu izgubljen kvorum, jer su neki akademici za vreme prebrojavanja glasova napustili sednicu, postavlja se pitanje zašto nije zakazan njen nastavak. I zašto se, umesto toga, krenulo u novu predizbornu proceduru.
       Poznavaoci prilika u SANU i pravila njenog funkcionisanja iščuđavaju se i nad uvođenjem v.d. stanja što se tiče predsedničke funkcije. Kažu, naime, da tako nešto nije predviđeno Statutom Akademije i da je njome, kao i (pred)izbornom aktivnošću - sve do izbora novog predsednika - trebalo da rukovodi jedan od dvojice novoizabranih potpredsednika. U tom slučaju, dosadašnji predsednik ne bi bio u prilici da priprema i otvara predizbornu konferenciju na kojoj grupa akademika upravo njega kandiduje za ponovno obavljanje iste funkcije. I ne bi, dodaju, smeo ni da se predstavlja kao v.d. predsednika SANU.
       U svakom slučaju, deo javnosti zainteresovan za praćenje izbornih igara u SANU najviše intrigiraju kriterijumi po kojima su se akademici-predlagači podelili u dva protivnička tabora. U opticaju su svakojaka objašnjenja. Na jednoj strani su, tako, nacionalci i patriote, a na drugoj anacionalni, mondijalisti. Ili, pak, s jedne su sve sami republikanci, a s druge pristalice monarhije. Zato je, kažu dalje ovi analitičari, i moguće da se pojedini akademici koji su inače povezani nekim zajedničkim poslom, drugarstvom ili prijateljstvom, kao predlagači predsedničkog kandidata razvrstavaju na različite strane. Potpisnik ovog teksta takođe nije mogao dokučiti šta je tu koga odvelo na jednu ili drugu stranu. Onima koji su za rešavanje te enigme strasno zainteresovani, može samo da ponudi potpune spiskove akademika koji su svojim potpisima stali iza kandidature Nikole Hajdina i Dejana Medakovića.
      
       SAVA DAUTOVIĆ
      

Podrška Medakoviću Radoslav Anđus, Dragomir Vitorović, Zoran Maksimović, Ljubomir Simović, Aleksandar Marinčić, Dragoš Cvetković, Đorđe Zloković, Ivan Antić, Sima Ćirković, Ivan Gutman, Milosav Marjanović, Milorad Pavić, Đorđe Đukić, Božidar Vujanović, Miroslav Gašić, Milutin Stefanović, Zvonko Marić, Predrag Palavestra, Dragutin Dražić, Nikola Janković, Olga Jevrić, Teodor Atanacković, Matija Bećković, Vladan Đorđević, Dušan Radić, Bogdan Brukner, Radomir Reljić, Mladen Srbinović, Stevan Koički, Nikola Tasić.

      

Podrška Hajdinu Veselinka Šušić, Vladimir Kanjuh, Jovan Surutka, Stevan Karamata, Zlatibor Petrović, Vojislav Korać, Pantelija Nikolić, Momčilo Ristić, Ljubomir Tadić, Dušan Kanazir, Ivan Spužić, Dobrica Ćosić, Vasilije Krestić, Milan Blagojević, Kosta Mihailović, Mihailo Marković, Milorad Ekmečić, Ljubiša Rakić, Nikša Stipčević, Ivan Maksimović, Nikola Milošević, Mihailo Đurić, Ilija Stojanović, Mileva Prvanović, Paula Putanov, Erih Koš, Zoran Konstantinović, Desanka Kovačević-Kojić.