Uz ogromne mere obezbeđenja i stroga pravila ceremonije provukla se nekako i ta vesela noć. Šou nisu gledali oni čiji su sinovi tamo daleko, u pustinji

      Svako piše svoju biografiju, pa i Oskar. Dodeljen je u noći kada je Bagdad, zasut bombama, goreo u plamenu. Posebno te osvetničke noći pošto su iz Iraka neposredno pre toga, a četvrtog dana rata, stizale grozne vesti: otpor je mnogo veći nego što se očekivalo, zarobljeni mladi američki vojnici, prestravljeni od straha, govore nonsens u samoodbrani, mladi mrtvi američki vojnici leže u nekoj izbi a svet ih gleda zahvaljujući “Al Džaziri”: čak je i Si-En-En morao da koristi usluge te katarske televizije za koju se saznalo tek posle 11. septembra.
       Međutim, šta? Šou je već bio zakazan i nije se mogao odložiti. Bilo je, doduše, takvih nagoveštaja ali je za Amerikance rat super krenuo i definitivna odluka je pala: fingiraćemo normalnost na domaćem terenu pošto život (uvek) ide dalje, ali uz ipak jake mere obezbeđenja. Kopno, more, vazduh, sve čisto da ni sumnjiva muva ne može da preleti. Oskar je u toj priči bio savršen dokaz da je (gotovo) sve isto kao i pre. Nije se računalo sa snimcima katarske televizije i uplakanim američkim majkama, snimcima koji su zasuli Sjedinjene Države samo nekoliko časova uoči ceremonije u Holivudu. Suviše kasno da se ona naprasno otkaže. Jer, lako je zamisliti koliko je posla i koliko para utrošeno da ona protekne bez većeg incidenta. Danima smo, zar ne, bili bombardovani vestima hoće li ceremonije biti i, ako je bude, koja su onda pravila ponašanja. Bez famoznih fanova, bez crvenog tepiha, ulazak na sporedna vrata, sa ograničenom sekundažom zahvaljivanja u kojoj se reč “Irak” ne sme da izusti. Ipak, neki su blago prekršili to pravilo a Majkl Mor, autor dugometražnog dokumentarnog filma “Kuglanje za Kolumbajn” je baš iskoristio svoje sekunde rekavši doslovno: “Mi živimo u fiktivnom vremenu, imali smo fiktivne izbore i taj čovek nas sada šalje u rat zbog fiktivnih razloga... Mi smo protiv rata, gospodine Buš. Treba da vas je sramota!” S tim protestom se negde i računalo, pa mogućno i iskalkulisalo zarad puste demokratije. Govorilo se da ukoliko Majkl Mor osvoji Oskara, taj će, vala, i reći. Tim pre što njegov film upravo secira problem agresivne Amerike u kojoj svaka kuća ima pušku, pa i arsenal oružja, ali pokazuje i jednu preplašenu Ameriku koja se zgranuto pita zbog čega je svet ne voli. Kuglanje (zabava, sport, šta li, miliona Amerikanaca) u neku ruku je metafora te agresije pošto se tu teškom loptom, loptom nalik bombi, ruše sve figure.
       I, tako, Holivud je pristao na igru zato što je Oskar ne samo previše skup već i beskrajno profitabilan da bi ga se Amerika, čak i u ratnim uslovima, odrekla. Teatar “Kodak” bio je otuda ispunjen do poslednjeg mesta slavnim facama koje su te noći glumile odsustvo straha a ogorčenje zbog politike svoje zemlje ostavile na trenutak u vilama na Beverli Hilsu. Voditelj programa, šarmantni Stiv Martin, bio je zadužen za opuštenu atmosferu. Kako da ne! Na delu su (normalno) bili opet momenti onog slatkog a strašnog iščekivanja čije se ime krije u koverti. Pa radost i suze pobednika, aplauz laureatu, sve već viđeno. Onaj čuveni otpor tih istih slavnih faca prema ratu u Iraku, izrečen, recimo, glasno i jasno na proteklom festivalu u Berlinu, te noći je morao da utihne: bila je to cena ulaznice u teatar “Kodak”. Šon Pen je, vidimo, ispao budala: drznuo se pre nekoliko meseci da ode u Irak i sad je, kažu, na vrhu neke tamo crne liste, može da snima filmove diljem cele Francuske, na primer. U Americi, ne. Izdajnik. Na drugi način ispalio se Bono, razglašeni borac za ljudska prava, koji je ne samo došao (sa Edžom) na ceremoniju dodele Oskara, već su i zapevali nominovanu pesmu “Ruke koje su gradile Ameriku”. Nagradu ipak nije dobio, Oskar je otišao Eminemu koji, opet, protestno nije potegao do Holivuda. Kad već oponašamo Bona, treba reći da je film Martina Skorsezea “Bande Njujorka” (iz kojeg je pomenuta pesma pevača grupe U2), najveći ovogodišnji gubitnik. Od deset nominacija, ostao je bez ijedne nagrade.
       U dugoj istoriji dodele Oskara (prvi put 16. maja 1928) zabeleženo je njegovo odlaganje tri puta. Prvi put zbog velikih poplava u Los Anđelesu 1938. godine, drugi put zbog sahrane Martina Lutera Kinga i, treći put, zbog pokušaja atentata na Ronalda Regana 1981. Nikada zbog rata. Sad je rat buknuo svom žestinom a do odlaganja, svejedno, nije došlo. Da se, ipak, zna šta su stubovi američkog života. I Oskar, i Oskar, kao koncentracija novca, sreće; rečju-uspeha. Pri takvom stanju stvari manje je bilo važno i Holivudu i svetu ko će ovog puta dobiti zlato. Samo da ceremonija počne i, još mnogo više, da se što pre okonča pa da se svi raziđu i vrate u stvarnost pitanjem - šta ima novo na frontu? Tako gledajući, a to je praktično jedini ugao, vest da je “Čikago” Roba Maršala osvojio čak šest Oskara uključujući i onaj glavni, čini se manje važnom. Ukoliko se, jedino, ne zamislimo nad činjenicom da su se članovi akademije opredelili za mjuzikl, za nešto raspevano i veselo, za nešto iz sopstvene kulturne tradicije. Tome su dali prednost u ludilu koje Amerika diktira svetu. No, takav izbor sigurno ne umanjuje vrednosti “Čikaga”, briljantno sklopljenog filma o - ničemu. Dobro, mjuzikl je to. Parada pesme i igre, vrhunska lekcija iz montaže, najbolji čas iz koreografije i tako dalje i tome slično. Ne može se, drugim rečima, ni iz jednog valjanog razloga išta zameriti tom izboru: “Čikago” jeste remek-delo u svom žanru. Zatim, Roman Polanski se domogao Oskara za režiju filma “Pijanista” ali mu, kao u neuspelom vicu, Amerikanci nisu dozvolili da dođe u Los Anđeles zbog davnih nestašluka sa maloletnicama. Kazna se uvek plati: taman kada je osvojio nagradu za film svog života, morao je da ispašta ceh star dvadeset pet godina. Oskara za najbolju mušku ulogu dobio je Adrijan Brodi čija su faca i gluma nepodnošljivi u tom istom “Pijanisti”. Pa, ipak, pošto je reč o filmu u kome gledamo strahote Varšavskog geta, neke Oskare je morao da dobije. Jevrejska je tuga pregolema, baš kao i jevrejski lobi.
       A Nikol Kidmen? Slatka je kao šećer. U “Satima” Stivena Daldrija, ubedljivo najboljem filmu protekle sezone, ona igra Virdžiniju Vulf i tako je našminkana (na staro, na ružno) da vam treba minimum petnaestak minuta da shvatite kako je to - Ona. Zasluženo zlato. Međutim, pri fenomenalnoj konkurenciji za sporedne uloge, Oskari su otišli u pogrešne ruke: Ketrin Ziti - Džons za “Čikago” i Krisu Kuperu za ulogu u “Adaptaciji”. Od njih dvoje su, recimo, neuporedivo bolji Ed Haris i Džulijen Mor (“Sati”). Piter O’Tul, ono čudo od glumca, najzad je dobio Oskara i to Oskara za životno delo. Pun pogodak, možda i najtačniji u noći dodele 75. Oskara. Noći koje se na vreme odrekao Aki Kaurismaki (njegov odličan film “Čovek bez prošlosti” bio je u konkurenciji filmova van engleskog govornog područja) poslavši kratku poruku da neće doći zbog američke agresije na Irak. Jedan je Aki. I nisu njegovi filmovi karakteristični po osobenom rediteljskom rukopisu samo tek tako, iz dara. Ide to dublje, iz karaktera. Čega? U Holivudu se te noći svesno zaboravila ta sitnica.
      
       JASMINA LEKIĆ
      

Pošaljite svoje ćerke u Kuvajt Ovogodišnji oskarovac za dokumentarni film, reditelj Majkl Mor već je poznat kao umetnik koji je javno osuđivao politiku Bila Klintona, a sada i Džordža Buša. Nedavno je, tačnije 17. marta, uputio javno pismo predsedniku Bušu u kome između ostalog, kaže:        Dragi guverneru Buš,        Danas je dan koji vi nazivate “Dan istine”... pa evo imam i ja nekoliko istina za vas:        1. Ne postoji niko u Americi ko je lud od sreće da ide u rat, verujte mi. Izađite iz Bele kuće na bilo koju ulicu u Americi i nađite petoro ljudi koji su ludi od sreće da idu da ubijaju Iračane. Nećete ih naći. Zašto? Zato što nijedan Iračanin nije došao ovde i nije ubio nekog od nas. Nijedan Iračanin nikada nije pretio da će tako nešto uraditi. Tako razmišlja prosečan Amerikanac.        2. Većinu Amerikanaca, onih koji vas nikada nisu izabrali, ne možete obmanuti pričom o oružju za masovno uništenje. Mi znamo šta su stvarni problemi koji utiču na naše svakodnevne živote i nijedan od njih ne počinje sa I i ne završava se sa K. Evo šta nama preti: dva i po miliona izgubljenih poslova od kada ste vi postali predsednik; tržište je postalo surova šala i niko ne zna da li će dočekati penziju; benzin košta dva dolara po galonu... Možemo i dalje da nabrajamo. Bombardovanjem Iraka to sve neće nestati. Jedino vi treba da nestanete da bi se stvari popravile.        3. To što je Bil Maher rekao prošle nedelje: koliko treba da budete odvratni da biste na takmičenju popularnosti izgubili protiv Sadama Huseina?! Ceo svet je protiv vas, gospodine Buš. Ubrojte u to i vaše Amerikance.        4. Papa je rekao da je ovaj rat loš, da je to greh. I što je još gore, Diksi Čiks su sada protiv vas. Koliko loše treba da nam bude pre nego što shvatite da ste u ovom ratu vi armija od jednog čoveka? Naravno, ovo je rat u kome vi lično ne želite da učestvujete.        5. Od 535 članova Kongresa samo jedan (senator Džonson iz Južne Dakote) ima sina koji je u oružanim snagama SAD. Ako želite zaista da se zauzmete za Ameriku, pošaljite svoje ćerke bliznakinje u Kuvajt ovog trenutka. Da vidimo svakog člana Kongresa sa svojim detetom, vojno sposobnim, koji će žrtvovati svoje dete u ovom trenutku?        Ali, razveselite se, ima dobrih vesti. Ako nastavite s ovim ratom, više je nego verovatno da će se on brzo završiti. Pretpostavljam da nema mnogo Iračana spremnih da izginu kako bi sačuvali Sadama Huseina. Pošto “dobijete” rat, uživaćete u tapšanju i popularnosti jer svi vole pobednike. A ko ne voli da vidi dobro isprašenu guzicu, naročito kad je u pitanju neka zemlja “trećeg sveta”?! I baš kao i sa Avganistanom, mi ćemo zaboraviti šta se desilo posle bombardovanja jer je to previše složeno. Zato se potrudite da pobedite pre sledećih izbora. Naravno, imate još dosta vremena do tada i još ćemo se veseliti gledajući kako naša ekonomija tone u WC šolju.        Ali, ko zna, možda ćete pronaći Osamu pre izbora. A u međuvremenu, poubijajte Iračane - oni imaju naftu.        Vaš Majkl Mor               R. S.