Neverovatan je to profesionalan osećaj biti među tridesetak fotografa iz celog sveta i videti nastupe na koje se posle čekalo godinu dana da stignu u Evropu. A moje slike su obilazile svet!

      Godinama na jednom od mojih objektiva stoji nalepnica koju sam davno dobio na američkoj turneji Rolingstonsa. Jezik i usne! Tako prepoznatljiv znak: Rolling Stones/Established 1962. Tako obično stoji uz firme kao što su Levis ili Koka Kola, a retko za rokenrol bend.
       Ali Rolingstonse zaista možemo gledati i kao veliki bend. Stonsi, u stvari, jesu najveći bend u popularnoj muzici. Ipak, više volimo da kažemo da su “najveći rokenrol bend na svetu”!
       Kada su počeli, šezdesetih godina, samo su Bitlsi mogli da se mere s njima. Kada su Bitlsi krajem šezdesetih prestali da sviraju, dileme više nije bilo.
       Danas, isto. Ako uzmemo U2 za veliki bend, karijera im je duplo kraća.
       Stonsi su bili pobuna u muzici i životu. Zbog njih sam pustio dugu kosu, pratio modu i kupovao ploče. Nije bez razloga prvi “Džuboks” imao Stonse na naslovnoj strani, a prvi flexi disc u istom magazinu je bio Let’s Spend The Night Together.
       U “terazijskom prolazu” kod Branka svake nedelje sam nestrpljivo čekao novi broj Melody Maker ili NME. Ponosno sam pod miškom šetao njihove ploče ulicama grada. Da svi vide! Mik i Kit, pre svih, postali su mi muzički ljubimci.
       Kada sam početkom sedamdesetih otišao napolje, nisam bio svestan da se polako uključujem u svet svojih snova. Odjednom sam mogao da gledam grupe koje sam slušao na pločama. Istina, na Tašmajdanu sam video Blad, svet end tirs, pa Mango Džeri na Novom Beogradu, pa sam pratio Njuport džez festivale i video legende kao recimo Reja Čarlsa, ali ništa nije moglo da se uporedi sa osećajem kada sam u Cirihu 1973. godine kupio kartu za koncert Rolingstonsa u Bernu.
       Imao sam kartu nekoliko meseci pre koncerta. Društvo mi nije verovalo. I kad sam se 25. septembra 1973. našao u Festhalle Bern, desetak hiljada ljudi se okupilo da vidi svoje idole. Bio je to prvi nastup Stonsa u Švajcarskoj posle godina zabrana zbog žestokog stila. Sve je bilo kao san. Obećao sam ortacima da ću ih se setiti kod određenih pesama i zaista sam gledao koncert za sve nas. I verovatno bio najsrećniji Dorćolac na svetu.
       Tako je krenulo. Tri godine kasnije auto-stopom sam se uputio u Zagreb na svoj drugi koncert Stonsa. Bilo je to 21. juna 1976. Imao sam 32. red u parteru, ali kako su se svetla ugasila i oni izašli na binu, završio sam u drugom redu. Ovoga puta je sa mnom bio i fotoaparat. Tokom koncerta ispucao sam dva crno-bela filma.
       To su moji prvi snimci grupe. Sreći nije bilo kraja kada sam video rezultate. Bila je to velika radost i za moje prijatelje koji su se već navikli da na koncertima Ajka i Tine Tarner, Dip parpl, Džetro Tal, Suzi Kvatro - napravim fotose koji su završavali na zidovima naših soba. A sada Stonsi!
       Krajem sedamdesetih sam se našao u Londonu gladan koncerata i željan da se još više približim svemu što sam privatno voleo. Ubrzo sam uspostavio kontakt sa našim i stranim magazinima i počeo da snimam koncerte kao pres-fotograf.
       Na sledeći koncert Rolingstonsa otišao sam kao akreditovani fotograf.
       To je bilo 25. juna 1982. godine. Za razliku od prva dva iskustva gde su Stonsi nastupali u halama, osamdesete su značile “stadionski rok”. Na Vembliju je bilo 75 hiljada ljudi iz celog sveta. Svoje tri pesme za slikanje kao zvaničan fotograf skoro sam prokockao. Jedva da sam i video Mika i društvo. Bina je bila visoka, a o fotografima se slabo brinulo. Ipak, bilo je to vatreno krštenje i poneka dobra slika!
       Sledeću turneju Urban Jungle 1989/90. pokušao sam da slikam u Americi, ali bezuspešno, pošto mi nije odobrena viza. Propustio sam veliki koncert na čuvenom Sea stadionu u njujorškom Kvinsu. Tu turneju sam “radio” u Londonu 1990.
       Devedesetih je počelo pravo druženje. Pošto sam imao britanski pasoš Amerika nije bila problem. Početak svetske turneje Voodoo Lounge bio je u Vašingtonu na R.F.K. stadionu. Slikao sam i gledao prva dva koncerta, 1. i 3. avgusta 1994. Bio je to početak nečeg novog i još većeg, apsolutnog stadionskog roka! Najveća bina do tada i najveći spektakl. Ujedno je to bilo i moje saznanje da Amerika nekako više uživa u njihovim nastupima, da se ljudi više “otkače”.
       Neverovatan je to profesionalan osećaj biti među tridesetak fotografa iz celog sveta i videti nastupe na koje se posle čekalo godinu dana da stignu u Evropu. A moje slike su unapred obilazile svet!
       Iz Stokholma je leta 1995. krenula Voodoo Lounge evropska turneja.
       Opet smo se družili sa Stonsima na pres-konferenciji i oficijelno ih slikali. Tada su nestale granice između mene i omiljenog benda.
       Sve je bilo u najboljem redu: Američka turneja, pa sledeće godine evropska, uvek prvi koncert i naravno uvek i londonski koji su svirali na Vembliju.
       Samo dve godine Stonsi su bili van akcije. Vratili su se pločom i turnejom Bridges To Babylon. Cirkus je krenuo iz Čikaga 1997. sa Birs stadiona. Koncerti, naravno, rasprodani. Spektakl još veći od prethodnog, most spaja binu sa manjom na sredini gde se svira akustični program. Opet kupujem majice i ponosno ih nosim do sledećeg evropskog nastupa.
       Kada su fotografi u pitanju, stvari su vremenom stigle u potpuni red. Delimo se u grupe. Leva i desna strana bine. Ukupno četiri grupe. Pristup samo za privilegovane. Ja sam već stari. Tu je Čeril Čereti koja nam uvek daje prave brifinge: udaljeni ste od bine toliko, svetla su ove jačine, ako koristite osetljivost filma od 800 ASA a blendu 2.8 biće OK, ne treba vam veći objektiv od 300 mm.
       Podela u grupe znači da sam ja uvek ispred Kita, a drugi koncert ispred Rona Vuda. Susreti su svaki put sve srdačniji. Čeril zna da sam ja tu ne samo radi posla. Stvar je to ljubavi, što bi rekli Englezi.
       Evropa 1998. godine počinje u Nemačkoj. Objava turneje je u Minhenu. U prodavnicama novina na sve strane vidim najveći lokalni muzički list Muzik Exspress sa mojom naslovnom stranom Mika Džegera! Po drugi put uzastopno, kad Stonsi dođu u Evropu ovaj list ima moju naslovnu stranu! Kao i uvek, Stonsi su veseli i plene humorom i spontanošću. Mik mi potpisuje naslovnu stranu! Keep on snaping!
       Sledeći je London - Vembli. Stonsi su tu najbolji!
       No Security turneja 1999. vraća Stonse u sale. U Americi to znači: košarkaške dvorane sa kapacitetom od oko 20 hiljada ljudi. Za početak turneje letim u San Francisko i na aerodromu saznajem da je koncert odložen jer je Mik prehlađen. Zovem Čeril koja mi potvrđuje vest. Sledeći koncert u Denveru. Daleko, troškovi su previsoki. Nekoliko dana u San Francisku i San Dijegu i letim nazad bez obavljenog zadatka, ali ne odustajem.
       U martu iste 1999. godine stižem Stonse u sunčanom Majamiju. Nekoliko dana na plažama i dva koncerta.
       Proteklih nekoliko godina viđam ih često. A glasine o poslednjoj turneji ne prestaju. Svaka je i poslednja! Osim za same Stonse, naravno.
       No Security nema veliku produkciju i više se svodi na svirku. Kao da se grupa zaželela manjih prostora i odmora od najvećeg cirkusa na svetu. Repertoar se svodi na klasične pesme. Tek poneka nova.
       Prošle godine je počela i 14. svetska turneja najveće muzičke atrakcije na planeti. Najavljena je početkom maja u Njujorku gde su Stonsi doleteli cepelinom. Još jedna slika grupe. Prvi Liks koncerti su krenuli iz Bostona u septembru. Stadion, hala, klub - sada nastupaju naizmenično u prostorima raznih veličina. Od hiljadu do 50 hiljada ljudi!
       Ponovo sa starim poznanicima i opet privilegovane pozicije. Sada radim digitalno i slike odmah nakon prvih pesama šaljem u moju agenciju Rex koja ih distribuira u 35 država širom sveta. Osim ličnog zadovoljstva, Rolingstonsi su mi i veliki posao. Na prvom koncertu ovoga puta samo 20 fotografa iz celog sveta. Još dva koncerta i jedan novi grad u mom životu.
       Stonsi su me vodili na toliko lepih mesta. Razmišljam da zbog njih možda odem u Kinu ove godine. Priča se da će se 40 godina benda proslavljati nedelju dana na koncertima u Pragu kada stignu u Evropu. U junu će biti i prvi koncert na evropskoj turneji na koji neizostavno idem.
       Kamenje se kotrlja. I ja s njim. Nismo daleko od trenutka kada ćemo ih videti i u našem glavnom gradu Beogradu. Koje će to zadovoljstvo biti! Posle 30 godina i preko 20 koncerata veselim se da ih vidim i u rodnom gradu.
       Poslednja turneja? Neka se priča o tome i dalje. Mi koji verujemo bićemo i na sledećoj! Istina je da Stonsi stare, ali stari i publika. Zajedno starimo. Neka traje što duže.
       Izložba mojih 40 fotografija 40 PIX u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu (otvara se 27. marta) mali je doprinos slavlju isto toliko godina postojanja mog najomiljenijeg benda. Nadam se da će oni koji je vide makar malo osetiti i “čuti” ono što sam ja osećao slikajući najveći rokenrol bend na svetu.
      
       BRANISLAV RAŠIĆ
      

Ko je Rašić Brajan Branislav Rašić rođen je 21. marta 1954. na Dorćolu u Beogradu.        Rok muziku snima od sredine sedamdesetih. Prve radove objavio u “Džuboksu” 1977. godine. Od 1979. živi u Londonu. Radi kao ekskluzivac foto-agencije Rex Features.        Njegove fotografije se štampaju u najtiražnijim novinama, knjigama, katalozima, na posterima, majicama, razglednicama i u enciklopedijama.        Objavljivao po najvažnijim profesionalnim časopisima i listovima - Times, Rolling Stone, Daily Mirror, Star, Sun, Evening Standard, NME, Melody Maker, Q, Select, Big, Hello, OK, FHM, Uncut, Mojo, Muzik Express, Bravo, Playboy, Vogue, Paris Match, Stern...        Od 1993. je britanski državljanin. Sa ženom Branislavom i ćerkama Jovanom i Milenom živi na severozapadu Londona.        Navija za Mančester junajted.