Policija već danima moli sve one koji nešto više znaju o... da jave na telefon... ili najbližoj stanici... I zahvaljuju im javno. A niko ne zna kome

      Građanska je dužnost (i obaveza) u svakom društvenom sistemu, u svakoj zemlji da se pomogne policiji u pronalaženju izvršilaca krivičnih dela i da im se javi ako građanin nešto slučajno sazna. Jureći kriminalne bande koje su se u ovoj zemlji namnožile, to sada moli i naša policija. I da vidite, ima u tome uspeha, barem oni tako kažu.
       Policija im javno zahvaljuje i neprestano podstiče. Kao da nas treba podsticati na tako što. Pa mi smo na to navikli, to najviše volimo i time se rado bavimo. A to je policiji, do nedavno, bio najbolji, da ne kažem jedini, izvor podataka. Javljali smo još i Turcima gde su hajduci - ako nam se zamere ili ako Turci ponude nagradu.
       U istoriji naše drame (komedije), jedan od glavnih likova je bio “Sreja - sreski špijun”. Možda je takvo zanimanje stvarno postojalo. Možda je bilo potrebno da takvo zanimanje postoji - jer, znate, ponekad je ljudima neprijatno. Nije da ne vole da jave, nije da ne javljaju, ali im neprijatno. Naročito ako se pročuje, pa onda njih neko prijavi tek da im vrati. Onda oni moraju da vrate, a nije da su ljudi takvi i nije da ima toliko stvari, pa onda nije ni čudo što nešto mora da se “nakiti”. Nakićeno bolje zvuči.
       Javljanje policiji nazvano je, “posle pobede socijalističke revolucije” javljanjem Tamo-gde-treba. Juuu, što je to bilo popularno! Oni o kojima je nešto “javljeno”, išli su na letovanje na Goli otok. Odlazak na Goli otok morao je, ponekad, da se čeka mesecima - najčešće u Sremskoj Mitrovici.
       Posle se o tome ćutalo.
       Pedesetih godina prošlog veka književnik Novak Simić piše roman “Znakovi i ognjevi”. U njemu stoji rečenica (prema Rečniku srpskohrvatskoga jezika): “S razgranatom mrežom uhoda i dostavljača...ni najbliži njegovi suradnici nisu pred njim sigurni.” Tako je reč “dostavljač” zvanično ušla u naš jezik (Novak Simić je bio srpski pisac iz Hrvatske) menjajući sve ostale, slične.
       Istovremeno, isti rečnik citira “Politiku”, iz istog vremena, u istoj odrednici reči “dostavljač”: “Ubica je ... dostavljač pošte u Baničini.” Bilo je pitanja, nije da nije, koliko je dostavljača bilo među dostavljačima ili dostavljača među ubicama, ali to nije bilo toliko važno, tako da je brzo zaboravljeno.
       Mnogo godina kasnije jedan srpski pesnik piše “Molba beogradskih poštara” u kome kaže: “Molimo da nas više ne zovete dostavljačima. Dostavljači su drugi.” Tako je i ta istorijska nepravda razrešena. Ali reč “dostavljač” je “zaživela” (lele) u srpskom jeziku. Verovatno i u crnogorskom dok su Hrvati smislili sebi drugu, bolju, a trude se i Bošnjaci. Postupak je, inače, isti.
       Nekako u to vreme (pesnikovo) gradonačelnik Beograda prvi put je postao čovek koji nije iz politike. Profesor, doktor, arhitekta, pisac, vajar, akademik u žutim čarapama... Jednom rečju - humanista. Imao je inicijale kao Brižit Bardo, ali ne živi u Parizu.
       Tada je u Beogradu “vladala nestašica struje” (a kad nije?). On (akademik i humanista) pojavi se na našim “plavičastim ekranima” i zatraži od Beograđana, ne da štede struju, već da “prijave” svakog komšiju koji ne štedi, koji ima “dve sijalice upaljene” a dosta mu je jedna.
       Tako dostavljanje ozvaniči kao društveni sistem i način ponašanja. Srećom, dođe struja, dođoše i druga vremena, pa se ova sramota zaboravi.
       Onda dođoše vremena koja, pod hitno, valja zaboraviti.
       Onda, tj. sada, policija ponovo ohrabruje dostavljače (kao da je to potrebno). Pa, ko ne bi prijavio kriminalca ili dilera drogom, ali , ‘ajde radite i vi vaš posao. Ostavite moj “jugo”. Nema u njemu droge, ni oružja, nema ni benzina.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ