Uvrede, laži i neproverene informacije do 12. marta - niko nije sankcionisao. Da li treba da potpuno zaćutimo da bismo ponovo progovorili

      Kada smo pre nekoliko nedelja počeli da se bavimo našim novinarstvom - analizom identiteta “Nacionalove” kolumnistkinje Rubi - niko nije mogao ni da pretpostavi da će nastavak te priče uslediti za vanrednog stanja u Srbiji, posle atentata na Zorana Đinđića. U trećoj smo nedelji vanrednog stanja. Zapečaćene su, 16. marta, prostorije nedeljnika “Identitet” u Maksima Gorkog 103. U utorak, 18. marta, zabranjen je “Nacional”. Privremeno je zabranjena i valjevska RTV “Marš”. Zabranjena je i prodaja crnogorskog dnevnika “Dan” u Srbiji, opomenute “Večernje novosti” zbog teksta “Malo selo veliki pacov”. “Tri stotine tekstova je u prošloj godini napisano, u kojima se Zoran Đinđić opisuje na ružniji način nego što se danas opisuju pripadnici zemunske bande”, rekao je potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović u emisiji “Nije srpski ćutati” (23. mart). Jovanović kaže da je postojao sistem koji je ubio Đinđića pre nego što je na njega ispaljen metak, čitav krug novinara, koji je, bez obzira na redakcije, radio na tom poslu u kontinuitetu.
       U zemlji u kojoj je zamenik republičkog tužioca na platnom spisku osumnjičenih za ubistvo premijera te zemlje, a bivši komandant Jedinice za specijalne operacije DB MUP-a Srbije - glavni osumnjičeni za atentat, u kojoj “mafijaš ide na slavu sa sudijom” (Zoran Đinđić, marta 2002)... nije čudno da i novinari, pa i čitave redakcije budu na platnom spisku mafije. A iz zvaničnih saopštenja MUP-a bar kada je reč o nedeljniku “Identitet”, jasno se vidi da je finansiran novcem zemunskog klana, kaže Čeda Jovanović za TV BK.
       Kao što se 6. oktobra 2000. nije raskrstilo sa srpskom mafijom, nije se raskrstilo ni sa šundom u novinarstvu. Uvrede, laži i neproverene informacije u sve prljavijim medijima niko nije sankcionisao. Ko je kriv za nemoral u srpskim medijima? Kuda je krenulo naše novinarstvo kada se dvoipogodišnja sloboda medija koju smo imali završava pečaćenjem redakcija, privođenjem novinara (koji god da su - sramota je za profesiju), novčanim kaznama i opomenama u vanrednom stanju? Da li je medijsko kreiranje stvarnosti, i dalje, moguće? Šta je rak-rana srpskog novinarstva?
       Slugeranjstvo, kratko kaže Milica Lučić-Čavić, predsednica NUNS-a. Zatim dodaje: “Spremnost novinara da budu nečije sluge. Bilo režima i ratne Miloševićeve politike u prošloj deceniji, bilo ljudi iz sveta kriminala, poslednje dve godine, ili ljudi kojima je cilj destabilizacija političkog stanja u Srbiji.” I nije samo reč o pogrešno shvaćenoj slobodi štampe, kaže gospođa Lučić-Čavić, bilo je očigledne namere, neki štampani mediji imali su zadatak da diskredituju neke ljude.
       Gradiša Katić, glavni i odgovorni urednik “Identiteta”, dan po atentatu na Zorana Đinđića, bio je na informativnom razgovoru i jedan dan proveo u pritvoru. Za NIN je, na dan zatvaranja redakcije, rekao da je sve u “Identitetu” pisano zbog tiraža, da je on želeo da “Identitet” bude bolji od “Svedoka” u kriminalu, da politički prestigne “Nedeljni telegraf”, a da bude “žut” bar kao “Svet”. Jer, šta danas prodaje novine? “Ceca, Nataša Bekvalac i Legija”, uveren je Gradiša. Ne misli Katić da je tekstovima u “Identitetu” pripremao ubistvo Zorana Đinđića, čak ni naslovom “Zoran Đinđić meta slobodnog strelca, haški Srbi naručili atentat”. Ne priznaje da ga je finansirao zemunski klan: “Da je to tačno, ne bismo bili u ovolikim dugovima.” I ne veruje da “deset, dvanaest hiljada primeraka “Identiteta” može da formira javno mnjenje u Srbiji”, niti da je “nekog ubio tekst u novinama”. Gradišu Katića smo uspeli da čujemo i u ponedeljak, 17. marta, posle zabranjivanja “Identiteta”, a od četvrtka, 20. marta, njegov broj mobilnog telefona je nedostupan. Onda je stiglo i zvanično saopštenje MUP-a (24. mart)-spisak 29 “privedenih i zadržanih” članova zemunskog klana, među kojima je i ime Gradiše Katića.
       “U novinarskim krugovima, ‘osnovano se sumnjalo’ već duže vreme da je ‘Identitet’ Legijin”, kaže Aleksandar Timofejev urednik Informativnog programa TV B92. “Listanje tih novina započinjali smo rečenicom: ‘Ajde da vidimo šta danas kaže Legija.’”
       Dragoljub Žarković, glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Vreme”, kaže da tu štampu nije čitao: “Zanimljivo mi je to što je Slobodan Jovanović bio zamenik Gradiše Katića u ‘Identitetu’. Slobodan Jovanović, čovek koji je kao velika nada gradske komunističke organizacije bio uguran u ‘Politikinu’ kuću, završava kao zamenik čoveku koji nikad nije uspeo da napravi profesionalnu karijeru u listu za koji se osnovano sumnja da je pokrenut mafijaškim parama. To je jedan simbolički krug dela srpskog novinarstva.” (Komentator “Identiteta” bio je i Dragan Kojadinović, bivši direktor Studija B, prim. Z.L.)
       “Večernje novosti”, najtiražnije dnevne novine u Srbiji, u utorak 18. marta, opomenute su zbog tog dana objavljenog teksta “Malo selo, veliki pacov” koji je “afirmativno govorio” o pripadniku zemunskog klana. Manojlo Vukotić, glavni i odgovorni urednik “Večernjih novosti”, kaže da je prvo usledila kazna: “Za nas vrlo drastična, neočekivana, za mene šokantna. Prvim rešenjem bilo je zabranjeno rasturanje ‘Večernjih novosti’, kazna preduzeću 100 000, kazna odgovornom uredniku i autoru po 50 hiljada dinara. Na našu sreću, rešenje je kasno stiglo, pa su novine već bile rasturene. Posle podne, posle nekih razgovora - ja nisam intervenisao - Ministarstvo kulture i javnog informisanja je preinačilo tu kaznu u opomenu. To je bezazlen tekst. Bilo je ‘gorih’ i ‘opasnijih’ tekstova za kažnjavanje, u drugim novinama.”
       Manja Vukotić misli da su informacije državnih medija u prošloj deceniji bile mnogo opasnije, ubitačnije, nego ove koje su se pojavile posle 5. oktobra. “Demokratska podloga posle 5. oktobra, doprinela je da mogu da se otvaraju radio i TV stanice, osnivaju listovi, ali i da se zloupotrebi profesija, da se piše sve i svašta, izmišljaju tri afere dnevno, bez neposrednih konsekvenci. Ovde nema jakih redakcija, zrelih redakcija koje bi to zaustavljale. Nema ni autoritativnih zrelih novinarskih udruženja sa autoritativnim sudovima časti koji bi izricali kazne novinarima. Da se tako nešto primenjivalo, desetine novinara bi dosad došle pod taj udar.”
       Da li bi NUNS, na primer, trebalo da ima ingerencije kojima bi mogao da sankcioniše šund u novinarstvu, da kazni laž, uvredu, klevetu izrečenu na bilo kom mediju?
       “NUNS apsolutno ne treba da ima tu vrstu ingerencija i ne bi trebalo da bude udruženje koje bilo šta zabranjuje. Ono treba da informiše javnost kada se dogodi skandal, kada se sazna da je vlasnik sumnjiva osoba iz sveta kriminala, ili da neko ko pere novac kroz izdavanje lista. Ali, mi ne možemo bilo kome da zabranjujemo rad. Nismo policija. Ni po novom zakonu o javnom informisanju koji treba da bude usvojen nemamo te ingerencije i ne bi ni bilo dobro da ih imamo. Naše je osnovno da zaštitimo novinarsku profesiju, da edukujemo kroz seminare, brinemo o časti novinara, a ne da naređujemo”, kaže Milica Lučić-Čavić.
       Za nemoral u novinarstvu lako je utvrditi krivicu, kažu urednici najgledanijih i najčitanijih medija u Srbiji. Sprovede se istraga, personalizuje krivica. Ali, kriva je publika koja takve stvari toleriše, javnost koja toleriše prljavu štampu, lopove na javnoj sceni, opšti javni nemoral... Kriva je i vlast, kaže Grujica Spasović, glavni i odgovorni urednik “Danasa”. “Vlast nije održala predizborna obećanja iz 2000. godine, nije donet zakon o informisanju.”
       A koliko god da se u tom zakonu vidi rešenje u problemima srpskog novinarstva, “on će samo uvesti malo reda, uvešće vrstu odgovornosti za one koji je nemaju, pa se eto, može dogoditi da, po članu tom i tom, zakona o informisanju budu kažnjeni”, kaže Manja Vukotić.
       “Taj prednacrt zakona koji sam pre petnaestak dana čitao mali je krivični zakonik protiv novinara. Kao da je rađen u zatvorenim sobama donatora, sveznalica iz Brisela, uz pomoć tobož zrelih novinarskih grupa koje ne žive i ne rade u velikim redakcijama. Što je najvažnije, taj zakon nigde ne donosi odgovornost državnih institucija, stranaka, pojedinaca, o otvorenosti i garanciji otvorenosti izvora informisanja”, kaže glavni i odgovorni urednik “Novosti”.
       “I danas, iako govorimo o demokratiji u Srbiji, iščekujemo da nam tamo neki portparoli, činovnički miševi određuju koje će redakcije da uđu na pojedine sednice parlamenta, a koje neće. Ako su izvori informisanja zatvoreni, novinari onda pribegavaju ‘izvorima bliskim ovome i onome’.”
       Opasnost je u novinarstvu oduvek bila - neproverenost informacija. Momčilo Đorgović, glavni i odgovorni urednik “Nedeljnog telegrafa”, kaže za NIN da su novinari često skloni da poluinformaciju, bez provere, stave u negativan kontekst. “U Srbiji nema javne ličnosti, političke ili ma koje druge koja nije izvređana u novinama. To je način na koji se zapravo, ne kreira, nego cepa javna svest. Neodgovornost je problem srpskog novinarstva, pomanjkanje osećaja odgovornosti za reč, informaciju, za poruku koju šaljemo čitaocima, kad možemo da se igramo, a kada ne.”
       Đorgović ne misli da mediji nikad nisu bili prljaviji: “U Balzakovim Izgubljenim iluzijama imate portret dubine pokvarenosti novinarstva i kako se naručuju tekstovi. To je oduvek bilo. Naručenih tekstova bilo je i u Titovo i u Slobino vreme. Međutim, došlo je do toga da su pojedini listovi postali revolver, batina. Imate pravo na demanti, ali na Balkanu važi pravilo: ‘važno je ko prvi udari’, a čaršijska dosta pomućena svest spremnija je da prihvati ono što je negativno.”
       Aleksandar Timofejev je protivnik bilo kakvog gušenja slobodnog novinarstva: “Ali, pravilo mora da postoji, zakoni da se poštuju. Bio sam po stranim medijima u Americi, Kanadi, zapadnoj Evropi... U tim redakcijama, pored urednikove kancelarije je advokatska. Znači, stalno se proverava šta se sme, šta ne sme i koliko će to da košta. Nekad redakcija poseduje informaciju koja je tačna, ali tog trenutka ne može da se dokaže na sudu. Advokat vam onda lepo sabere koliko će da vas košta ukoliko je objavite, tj. da li je prihod veći od kazne. Ne znam za druge redakcije, ali B92 ima advokata stalno na vezi.”
       Mi, za početak, treba da pregrmimo vanredno stanje.
      
       ZORA LATINOVIĆ
      

Zvizni pa kidni Siromaštvo - to je moja prva asocijacija na novinarstvo. Beda zjapi u svim redakcijama. Istina, ovaj posao bar kod nas, nikad nije bio dobro plaćen. Ali u poslednjih pet do deset godina nastalo je takvo siromašenje redakcija i suočavanje sa bedom da se taj posao svodi na brigu o parama, golom opstanku. To je dominantna tema u radu mnogih listova, uređivačkoj politici, ponašanju svakog člana redakcije.        Nekad je postojala izreka: “Ma pisalo u novinama!” i to je bila garancija da je to čista istina. Danas, kada u mnogim novinama vlada zakon “zvizni pa kidni”, svako će vam se na to nasmejati. Ali, publika valjda sazreva i doći će vreme kad će biti sramota nositi lažljive novine u ruci.        Različiti su proizvodi na medijskom tržištu, različiti su i vlasnici. Oni imaju odlučujući uticaj na ono što će se prezentovati. Ta situacija vlasništva nije nimalo ružičasta jer su aktuelni vlasnici medija u Srbiji, što se vidi iz aviona, krajnje neemancipovani i apsolutno ne uvažavaju onaj značaj koji bi trebalo da imaju mediji i novinarstvo.               SLAVOLJUB KAČAREVIĆ,        glavni i odgovorni urednik “Glasa javnosti”

      

Prljavi ljudi Ko je kriv za nemoral u novinarstvu koji je zavladao kod nas, jer čini se da nikad više neproverenih informacija i prljavih novina nije bilo?        - Krivi su oni kojima je posao da sprovode zakon koji takve pojave sankcioniše, a oni to ne čine. A krivi su i novinari sami, koji zbog licemerja, zlobe i straha ne dižu svoj glas da takve stvari osude i spreče.        Šta je sa onim što se zove moralni kodeks novinarstva?        - Ovde su 50 godina urušavani, a za Miloševićevih 12 godina i potpuno uništeni svi kriterijumi pa i moralni. Za poslednje dve nisu obnovljeni i zbog nas samih. Licemerje i hipokrizija onih koji bi morali da poštuju neke moralne kodekse i na taj način čine da oni postoje (uostalom razna udruženja navodno i postoje baš zbog toga) dozvolili su onima koji lažu, kradu i ubijaju da to i dalje rade - i to nekažnjeno.        Da li su mediji u Srbiji u proteklih dve i po godine mogli da kreiraju javno mnjenje?        - Jesu i kreirali su, ali u pogrešnom pravcu jer su velikim brojem medija zagospodarili prljav novac i prljavi ljudi.               BOJANA LEKIĆ,        urednik Informativnog programa RTS-a

      

Kakvo društvo... Novinarstvo svuda deli sudbinu društva i razvijeno je onoliko koliko je razvijeno i društvo. Kakva nam je država takvo je i novinarstvo. Ako su institucije razvijene i novinarstvo će biti razvijenije i profesionalnije.        Na tržištu je mnogo medija. Svi se bore za svoju publiku i tiraž. Svako na svoj način. Ali, kako ono kažu, samo neke ljude možete varati neko vreme, ne možete veliki broj ljudi varati sve vreme.        Ne bih govorio o nemoralu u novinarstvu, pre je reč o odsustvu sistema, koji je omogućavao da se neke podlosti i gadosti pojavljuju u        novinama i ne sankcionišu na odgovarajući način. Između ostalog i zbog nepostojanja zakona o informisanju. Samokontrola ne postoji često, jer se novine i izdaju zato da bi se ostvario profit, zarađivalo na njima.               MILAN MIŠIĆ,        odgovorni urednik lista “Politika”