Uteha: srpska privreda je slabo integrisana u svetsku, pa zasad mora da strepi samo od cena nafte

      Pošto je prvi rat u Zalivu koštao 80 milijardi dolara, SAD su petog dana novog rata, koji ne ide kako se očekivalo, saopštile da će za ovaj drugi biti dovoljno 74 milijarde. Troškovi okupacije Iraka i zatim troškovi desetogodišnje obnove zemlje, čije je rušenje u toku i pored vickastih napomena lucidnih novinara kako Bagdad svetli u noći što znači da vitalni infrastrukturni sistemi važni za građane nisu gađani, koštaće, procenjuje se, oko 900 milijardi dolara.
       Dakle, nafta. U predratnoj analizi za dnevni list “Politika” ekonomista Davor Savin ocenio je da će nafta postati ključni ekonomski faktor u svetu ukoliko rat u Iraku potraje duže od nekoliko nedelja. “MMF ocenjuje da povećanje cene nafte za 15 dolara po barelu u toku jedne godine oduzima rastu svetskog bruto domaćeg proizvoda jedan procenat ili oko 300 milijardi dolara.” U slučaju kratkotrajnog rata, razloga za brigu, po mišljenju Savina, nema, jer rezerve Međunarodne agencije za energiju iznose četiri milijarde barela, a OPEK ima dnevni višak raspoloživih kapaciteta od pet miliona barela. Što važi za svet, rekao je na samom početku rata i guverner Narodne banke Srbije Mlađan Dinkić, važi i za Srbiju: ukoliko ne dođe do skoka cene nafte, planirana inflacija za ovu godinu od devet odsto biće još realan cilj i pored drugih događaja koji su potresli Beograd. Ali ozbiljan skok cene nafte mogao bi da podigne domaću inflaciju za 2-3 procentna poena.
       Još se nije znalo kako će se ratne operacije u Iraku odvijati, a generalni direktor Naftne industrije Srbije Dimitrije Vukčević je saopštio da su tokom januara obezbeđene tromesečne zalihe nafte po jevtinoj ceni i da potrošači u Srbiji, koji dnevno potroše 1 841 tonu motornog benzina i 2 671 tonu dizela, nemaju razloga ni da prave rezerve ni da strahuju od rasta cena.
       “Stvaranje većih zaliha od tromesečnih bilo bi neracionalno, a i Srbija ima ograničene kapacitete za držanje zaliha sirove nafte”, rekao je Vukčević, a “ako se sukob završi tokom sledećih nekoliko sedmica, nema bojazni od nestašica na svetskom tržištu nafte i cena će se stabilizovati na nivou od 22 do 26 dolara po barelu”. Prošlog četvrtka cena barela nafte iznosila je 25,90 dolara po barelu.
       U ponedeljak, kad je bilo jasno da će američko-britanske trupe morati malo da se pomuče, a da je ponuda nafte na svetskom tržištu kritična, akcije na svetskim berzama doživele su najveći dnevni pad za poslednjih pet meseci, a zabeležen je i prvi rast cene nafte za poslednje tri nedelje. Domaći ekonomisti su ocenili da tromesečne zalihe nafte koje je stvorila Srbija nisu dovoljne da se eliminiše svaki rizik.
       Početkom ratnih operacija došlo je i do porasta vrednosti američke valute - oko 4-5 odsto - ali ocenjeno je sa vrha srpske monetarne vlasti, to neće bitno uticati na domaće devizne rezerve jer se njihov najveći deo, što je stalna politika NBS, drži u evrima.
       Izgleda da nikad dovoljno nevolja za svetske avio-kompanije. Posle udara zvanog “11. septembar”, one su ovih dana jedna od prvih kolateralnih žrtvi rata u Iraku.
       Što važi za ostale kompanije u svetu, delimično važi i za naš Jugoslovenski aerotransport. JAT ne leti preko Atlantika, pa ga novi rizici od terorističkih napada neće pogoditi. Ali naša kompanija je morala da suspenduje svoje letove za četiri destinacije - Damask, Bejrut, Tel Aviv i Dubai zbog čega će, prema računici svog novoformiranog kriznog štaba, imati velike gubitke.
       “U slučaju da rat ne traje duže od tri meseca i da se ne proširi van Iraka, najmanja šteta za JAT biće pet miliona dolara. Očekuje se da cena goriva bude udvostručena, a broj putnika na relacijama ka Bliskom istoku smanjen. Po tom osnovu imaćemo štetu u visini od 16 do 20 miliona dolara”, rekao je generalni direktor JAT-a Predrag Vujović.
       Mada ovdašnje firme “ i sad uživaju, a uživaće i u svakom budućem Iraku ugled koji potiče iz doba zlatne saradnje”, poslovi koje su u Iraku poslednjih godina obavljale, nisu bili veliki jer je iračko tržište i pored sankcija bilo vrlo primamljivo za firme iz celog sveta, sa kojima naše firme nisu mogle da se nose, kaže za NIN prvi sekretar Ministarstva inostranih poslova Srbije i Crne Gore i poznavalac Iraka Željko Gajić. Preduzeće “Janko Lisjak” bilo je dobilo posao vredan 50 miliona dolara na izgradnji bolničkog kompleksa u Bagdadu, firma GVS imala je lep projekat na rekonstrukciji i modernizaciji telefonskih centrala u glavnom gradu Iraka, nekoliko projekata je tokom poslednje dve godine tamo realizovala i “Goša” iz Smederevske Palanke, ali svi ti poslovi ili pregovori o poslovima zamrznuti su tokom poslednjih šest meseci.
       U iračkim prodavnicama se, prema rečima Gajića, mogla videti i naša roba, ali što se prehrambene robe široke potrošnje tiče, najviše je toga tokom poslednje dve-tri godine dolazilo iz Turske koja je u tom periodu imala veoma značajno mesto u ekonomskoj saradnji sa Irakom i ne samo u oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije. “U prodavnicama je upadalo u oči u kojoj meri je turska roba zastupljena”, kaže on. “Naša roba je bila nekonkurentna: zemljama sa Bliskog istoka nismo mogli da pariramo niskom cenom, a zemljama iz zapadne Evrope kvalitetom.”
       Iračani, kojih ima više od 23 miliona od čega oko pet miliona živi u Bagdadu, nisu, prema rečima Gajića, gadljivi ni na američku robu, “ima je ali malo”. “Međutim, koka-kola se pije, ‘malrboro’ se puši, američka muzika se sluša, a televizija Sadamovog sina Udaja TV Šebab posle 10 sati uveče emitovala je komercijalne američke filmove.”
       On kaže da je Irak u vreme sankcija napustio dobar deo srednje klase, pri čemu je oko dva miliona tamošnjih hrišćana bez teškoća dobijalo vize za iseljenje, pored arapskih, za neku od skandinavskih zemalja, Kanadu, Novi Zeland. Kupovna moć većine stanovništva bila je, međutim, veoma niska o čemu svedoči prosečna plata koja je u avgustu prošle godine iznosila 12,5 dolara - jedna pakla cigareta staje pola dolara, a paket od pet arapskih hlebova, jevtin, ali nedovoljan za obično šestočlanu iračku porodicu, oko 10 centi. Od uvođenja programa “nafta za hranu” 1996. godine položaj stanovništva je poboljšan besplatnom podelom sledovanja pirinča, šećera, brašna, ulja.
       Irak ima dugogodišnji dug firmama iz Srbije i Crne Gore od oko 1,450 milijardu dolara i nema nade da će taj dug u skorije vreme biti naplaćen, pogotovo kad se uzme u obzir činjenica da naša zemlja nije ni jedini ni najveći poverilac Bagdada. Iračko rukovodstvo je, prema rečima Gajića, zauzelo stav da će svim zemljama poveriocima dug vratiti po okončanju sankcija, ali je dodeljivanjem povoljnih poslova i naročito naftnih koncesija rado izlazilo u susret svojim velikim poveriocima. Po tom je osnovu ruska firma “Lukoil” dobila koncesiju za istraživanje i eksploataciju nafte u polju Rumejla.
       Irak je poslednjih godina, nastojeći da ruinira sankcije i stekne političke prijatelje, dodelio oko 30 velikih koncesija za istraživanje i eksploataciju naftnih polja firmama iz Rusije, Kine, Francuske, Španije, Indije. Sa iračkim partnerima je pregovarao i NIS-Naftagas, pa su čak vršene i neke sondaže terena, ali do konačne saradnje nije došlo.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ
      

Firma dobitnik Najviše koristi u postsadamovskom Iranu, imaće “Halibarton”, bivša firma potpredsednika Čejnija        To je bila neizbežna teorija zavere za taj dan: ako rat bude išao kako treba, pravi će pobednici biti “Halibarton”, bivša firma američkog potpredsednika Dika Čejnija i drugi stari prijatelji Bušove administracije. Novine su izvestile da je “Halibarton” tajno dobio gigantske ugovore za rad u posleratnom Iraku i da će, kad Amerika bude upravljala Irakom, još poslova tek slediti. Bušova administracija je o toj temi ostala bez komentara.        Rasprava o pobedničkim planovima pre nego što je napad bio i počeo, bila bi stvarno neoprostiv greh. Istovremeno, bilo bi od administracije i neodgovorno da ignoriše potrebe obnove zemlje koju namerava da razruši. Ako bi, kako sugerišu glasine, poslove rekonstrukcije na licitacijama dobijale samo američke kompanije, to ne bi bilo ni nezakonito ni neobično, naročito kod ugovora u vezi sa odbranom, ali ne bi bilo politički dobro. Isključivanje Francuza bi moglo da bude razumljivo u sadašnjim okolnostima ali ne i britanskih firmi o čijim žalbama se naširoko izveštava u štampi.        U stvari, sumnja da su američke firme prigrabile unosne ugovore kako bi došle u Irak, verovatno je neosnovana. Administracija tvrdi da će ugovarači iz drugih zemalja, uključujući i Irak, biti uključeni kao članovi konzorcijuma (i tako profitirati) kad obnova počne. Ugovori o kojima se zasad govori - oko 900 miliona dolara - sitnica su u poređenju sa milijardama dolara koje će naposletku biti u opticaju. Gajeći određenu osetljivost prema firmi “Halibarton”, šta može da učini Bušova administracija kako bi otklonila sumnje oko starih prijateljstava? Bela kuća je već bila pod vatrom prošle godine kad je izgledalo da brani diskutabilnu računovodstvenu praksu firme “Halibarton” iz vremena kad je gospodin Čejni bio na njenom čelu, a što je sada predmet formalne istrage.        Teško ugledu američke administracije, jer za mnoge poslove , koji se moraju obaviti, verovatno neće biti kvalifikovanije firme. “Halibarton” ima jednog većeg konkurenta za titulu svetskog lidera među serviserima naftnih firmi: firmu “Šumberger”, koja je, hm, poreklom francuska. Ali kada je reč o vezama s vojskom, Kellog Bronjn & Root, ogranak firme “Halibarton”, ima impresivnije rezultate od bilo kog rivala. Tokom Drugog svetskog rata, Bronjn & Root je izgradila Corpus christi mornaričku avio-bazu. Kasnije, firma je izgradila kazneni centar u zalivu Gvantanamo (Kuba) za držanje osumnjičenih terorista, a ima svoje ljude i na teritoriji Avganistana i u Kuvajtu. Ako je suviše aluzija na stare veze, setimo se da je firma cvetala pod demokratskim predsednicima kao što je bio Bil Klinton. Ona poseduje i upravlja nekim britanskim vojnim postrojenjima, uključujući mornaričku bazu Devenport, obezbeđuje logističku podršku i održava podmornice Kraljevske mornarice.        Ukratko, teško je dokazivati da je “Halibarton” nekvalifikovana firma koja je dobila posao samo zahvaljujući svojim političkim vezama        (Ekonomist)