Prošle godine vlasti u Srbiji su se borile da se privatizacija na Kosovu obavi po srpskom zakonu, sad se bore da taj posao radi Unmik, a ne albanske vlasti

      To je borba protiv vetrenjača, kaže za NIN direktor za plan i razvoj u beogradskoj PKB korporaciji Mirko Martinović, a kao što je poznato borba protiv vetrenjača zna da bude smešna, a često mnogo i košta, ali “najviše košta ako uopšte ne intervenišete”, kaže Rade Borojević novoizabrani predsednik Udruženja poverilaca iz Srbije koji polažu pravo na imovinu i potraživanja na Kosovu. Koje klizi ka nezavisnosti, kako je neki dan priznao i savetnik srpskog premijera Ivan Vejvoda.
       Pregovori koje će voditi u prvoj fazi ministarka za socijalna pitanja Gordana Matković (tiha voda breg roni i preko preče naokolo bliže) uskoro će započeti.
       Tokom poslednjih godinu dana gotovo ništa nismo saznali o rezultatima obećanih obraćanja Savetu bezbednosti i drugim međunarodnim faktorima, ali možemo naslutiti kako se sve to završilo. Udruženje poverilaca i vlasnika pogona i celih firmi na Kosovu i Metohiji, a koje imaju sedište u centralnoj Srbiji, formirano je u nepresušnoj nadi da će donatori, koji srpske vlasničke pretenzije na Kosovu očigledno nisu podržali na međunarodnoj sceni, odrešiti kese i finansirati nastojanja da se ti isti vlasnički interesi ostvare sudskim putem i angažovanjem skupih advokatskih kancelarija. “Finansiranje će svakako biti ograničavajući faktor”, priznaje Borojević. “Formalno pokriće za ostvarivanje vlasničkih i poverilačkih prava sudskim putem u zakonima postoji, ali u praksi nema nikakvih rezultata”, kaže za NIN Milena Vasić, šef Sektora za rekonstrukciju i ekonomski razvoj u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju. Ona optužuje Unmik da to namerno radi i navodi primer da je Mihael Štajner doneo Uredbu o formiranju specijalnog veća pri Vrhovnom sudu Kosova, koje bi se bavilo pritužbama i žalbama na proces privatizacije, ali to veće nikad nije i formirano.”Mehanizmi i procedura za zaštitu vlasnika i poverilaca ne postoji”, kaže Vasićeva.
       Preduzeća iz centralne Srbije na Kosovu i Metohiji pretenduju na
       1 218 delova preduzeća, a firme iz Vojvodine na 140. Unmik je prošle godine osnovao Kosovsku agenciju za privatizaciju i doneo propis prema kome je sva društvena i državna imovina trebalo da bude privatizovana. Vlast u Srbiji se u početku borila da ta privatizacija bude obavljena po srpskom zakonu o privatizaciji što bi bio simboličan znak suvereniteta na toj teritoriji. Sad se u pokrajini koja klizi ka nezavisnosti bori da privatizaciju, koja “zahvaljujući pritiscima iz Srbije” (Vasić) nije krenula ubrzanim tempom, obavi Unmik, a ne albanski organi vlasti.
       Prema saznanjima Borojevića, Kosovska agencija za privatizaciju je krajem februara donela odluku da se tokom marta raspiše tender za prodaju šest preduzeća. To su: dve ciglane “Perperini” i “Ringo” iz Peći, kamenolom “Lepenac” iz Gnjilana, proizvođač prenosnih stubova i visokonaponskih izolatora “Energoinvest” iz Prištine, proizvođača klimatizacionih uređaja “Termosistem” iz Prizrena. Direktor beogradskog “Termoventa” Nikola Vujović za NIN tvrdi da su na spisku i obe fabrike koje je ova beogradska firma izgradila (a ne pripojila odlukom radničkog saveta) na Kosovu: Fabrika razmenjivača toplote u Orahovcu i Pogon za proizvodnju krovnih i celastih ventilatora u Lipljanu.
       Martinović, čiji PKB na Kosovu pretenduje na imovinu 13 preduzeća, ima saznanja da je Unmik na spisak za brzu privatizaciju stavio 25 firmi za koje postoji vlasnički interes u Srbiji, a među njima su i dve na koje prava polaže PKB: mlekara “Kosmlek” iz Kosova Polja i pogon za proizvodnju švepsa u okviru Metohijavina iz Suve Reke.
       PKB je do svih 13 pogona, koje sada potražuje došao pripajanjem na osnovu “odluka legalnih organa upravljanja tih kosovskih firmi”, a Mihael Štajner je privatizacionim propisom koji je doneo nevažećim proglasio sva pripajanja i ostale statusne promene koje su se odigrale posle 29. marta 1990. godine. Ima ih u Srbiji koji ovu operaciju smatraju za “još jednu izmotanciju SPS-a”, ali Martinović se sa takvima nikako ne slaže, jer tačno je da “PKB u ove firme nije ulagao sredstva iz svoje akumulacije, pošto je pri kontrolisano niskim cenama svojih proizvoda nije imao, ali je i te kako ulagao sredstva iz svog tekućeg poslovanja, slao radnike, seme, traktore...”.
       “Uostalom, na Kosovu niko ništa nije ulagao iz sopstvene akumulacije nego iz onih tri odsto koliko je privreda cele zemlje izdvajala za nerazvijena područja. Samo što je jedino Srbija svojih tri odsto uplaćivala u budžet Kosova kao žive pare, dok su ostali radili pametnije: isporuče, recimo, opremu za farmu, tri miliona vam je onih tri odsto, a oprema košta još šest miliona i tako uzmu više para nego što su dali”, kaže Martinović.
       “Mi smo prva firma iz Srbije koja je investirala na Kosovu po novim principima: iz Fonda za razvoj nama je dato u vidu kredita 50 odsto sredstava za pomenuta dva pogona koji nisu bili pravna lica i mi smo te fabrike otplatili, ostalo nam je još milion evra”, kaže direktor “Termoventa” Nikola Vujović. On dodaje da su dva pogona imala prolazne račune, i tokom svog funkcionisanja se zaduživala, a sve obaveze su pale na račun “Termoventa” koji ih i sada otplaćuje i čiji je “račun delom i zbog toga u blokadi”.
       Za razliku od PKB-a , “Lola korporacija” na Kosovu ima četiri pogona od kojih je tri sama osnovala, nalaze se u Zubinom Potoku, Lešaku i Štrpcu, dakle delovima Kosova koje drže Srbi, u njima je 100 posto vlasnik i ponaša se kao da je sve normalno, mada nije: pogoni jedva preživljavaju, po srpskim propisima, ali se od njih traže da plate porez i Kosovu.
       Mada je lider Nove Srbije Velimir Ilić svojevremeno izazvao malu javnu buru tvrdnjom da je objavljen tender za prodaju Ineks hotela (“Molika” i “Narcis”) na Brezovici, što je po njegovoj katastrofičnoj viziji trebalo bez posla da ostavi i ono malo tamošnjih Srba, Ineks hoteli iz Beograda još su vlasnici ta dva hotela. “Oni imaju svoje posebne finansije, ali kad pravimo završni račun pravi se objedinjen račun za celu našu firmu”, kažu u beogradskim Ineks hotelima.Njima nije poznato da bilo ko priprema bilo kakvu privatizaciju hotela na Brezovici.“Ove zime smo odavde iz Beograda poslali nekoliko porodica na zimovanje, mada su gosti u tim hotelima uglavnom tamošnji”, kažu u Ineks hotelima.
       Sem što pretenduju na vlasništvo proizvodnih pogona, hotela i opreme, preduzeća iz centralne Srbije i Vojvodine imaju i novčanih i robnih potraživanja od partnera sa Kosova. Prema računici iz maja prošle godine, novčana potraživanja su iznosila više od 1,1 milijardu dinara, a robna potraživanja više od 1,2 milijardu dinara.
       Predstavnici SRJ su takođe osporavali i svoju obavezu da Svetskoj banci otplate 450 miliona dolara kredita koliko su koristila preduzeća sa Kosova.
       Ministar za privredu i privatizaciju Srbije Aleksandar Vlahović prošle godine je insistirao da se pri privatizaciji kosovskih preduzeća ne uzima u obzir samo njihova imovina nego i obaveze po uzetim kreditima, kao i garancije koje je za te kredite dao, recimo, budžet Republike Srbije, kako se sve te obaveze ne bi potraživale od banaka u centralnoj Srbiji i Vojvodini.
       Štajner, koliko je poznato, nije bio raspoložen da o privatizaciji raspravlja na ovaj način, pa je čak i potpredsednik Svetske banke za ovaj deo Evrope Kristijan Portman demantovao mnoge naše pregovarače tvrdnjom da je sad već bivša SRJ pristala da na svoja pleća primi kredite kosovskih dužnika od 450 miliona dolara da bi zauzvrat, po vrlo povoljnim uslovima, dobila novi kredit od 540 miliona.
       Odlučnost vlasti u Beogradu da pregovorima i uz pomoć međunarodne podrške obezbedi direktno učešće i u agenciji koja će voditi privatizaciju na Kosovu (imenovanje šefa kancelarije agencije za privatizaciju na Kosovu) takođe se više ne pominje, pa odluka zainteresovanih preduzeća da sudskim putem zatraže pravdu u borbi protiv vetrenjača znači da je neko izgubio gotovo godinu dana, a sad se možda sprema da izgubi i koji dolar na advokatske apanaže. Uzalud, ili investirajući u neku daleku budućnost.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ