Krug se, možda, uz veliku molbu bogu, zatvorio. Zoran je pristao da svoj život pretvori u tačku. Stotine i stotine hiljada građana ga je ispratilo u tišini koja se nije čula od ubistva Kralja Aleksandra

      Kada je drug Tito upao u Beograd, osmuđen sagorelom naftom tenkova Crvene armije, odmah je likvidirao “između 9 i 12 hiljada” ljudi iz građanske klase. Pobio je sve one koji su bili sušta suprotnost hordi koje je predvodio. Stratišta tog genocida i danas su neobeležena. Pouzdanih svedoka nema, mada su mnogi zločinci živi, zdravi i ljuti što se zločin naziva zločinom!
       Što nije ubio, drug Tiiito pozatvarao po kazamatima širom komunističke domovine, na “prevaspitavanje”. Kome nisu polomljene sve kosti, polomljene su i najskrivenije želje da se bilo šta menja. Uspeo je da kontroliše i snove. Strah je zavladao Srbijom.
       Šta znači strah? Osvrtanje, šaputanje, pristajanje, klanjanje, laganje, udvaranje, ponižavanje, preživljavanje... I umiranje kao olakšanje.
       Strah je postao državno uređenje, koje se u žargonu i na papiru, zvalo - socijalističko.
       Stari lopov je znao kako se vlada narodom u kome su hajduci mitski junaci.
      
       Prva priča
       Polovinom osamdesetih godina, za vreme pozorišnog “procesa” poznatog kao “Golubnjača”, jedne noći, u starom novosadskom hotelu “Putnik”, pričao mi je gosn Jova sledeću priču.
       “Dođem ja, jedno jutro, kao i obično oko šest sati, obučem crno odelo, pregledam račune, proverim osoblje, naručim kafu i uzmem novine... U ovom hotelu sam četrdeset godina. Došao sam kao fizički radnik, a onda, malo-pomalo, uz doškolovavanje, dogurao do šefa sale. Što znači, nije bilo viđenijeg čoveka koga nisam služio, a mnogima sam, ako smem reći, i prijatelj bio.
       Pijem ja tako kafu, prelistavam novine, kad u moju kancelariju ulazi jedan mlađi kelner i, bled k’o ovaj zid, pita me: ‘Šefe, šta da radim?’ Ja ga gledam, ne znam šta me pita, al’ vidim, samo što nije pao. Šta je bilo? upitam ja njega, a on umesto odgovora osvrne se prema vratima i, kao da ima napad epilepsije, promuca: ‘Drug Tiiito... Drug Tiito’... Znam da dečak nije pio, bio je vredan i normalan, al’ kad još jednom ponovi ‘Drug Tiiito’, ja se iznervirah i upitah ga: “Šta bre, Drug Tiiito? ‘Pa, drug Tiiito je u sali? Ko je u sali? ‘Drug Tiiito’, promuca mladić i gleda me kao da mu je život u pitanju. ‘Treba da ga poslužim, a ne znam kako da priđem i kako da mu se obratim’ ... Bio sam ranjavan u ratu, preživeo dva bombardovanja, al’ se nikad nisam uplašio kao kad sam to čuo. A onda opet pomislim, mali je ipak lud. Tito u Novom Sadu, u šest ujutru, u sali hotela “Putnik”, čeka piće, a to zna samo moj kelner. Pa neće biti da ga je on jedini video. Uhvatim ga za ramena, pitam da li je nešto pio, da li je bolestan, da li me, možda, zavitlava... Kad sam osetio da se trese k’o štap za pecanje, počnu i meni kolena da podrhtavaju. Jesi li siguran da je Drug Tito? ‘Liči’. ‘Mnogo liči’. Gde sedi? ‘Drugi sto do ulaza’, reče kelner i dade mi srebrnu tacnu kao da se oslobađa aktivirane bombe... Šta ću, kud ću, uzmem ja onu tacnu, izađem iz kancelarije i krenem hodnikom prema glavnoj sali. Idem, a čujem kako mi srce lupa. Zastanem kraj jednog stuba, pogledam prema drugom stolu kraj ulaznih vrata i, vidim, sede dva čoveka i nešto pričaju. Smeju se i pričaju. Jedan, stvarno, isti drug Tito. U sali nigde nikoga, rano je, pa opet pomislih, mora da je neka greška, zabuna... Kad, onaj što nije bio Tito, ugleda me i podiže ruku. Ja se odvojim od stuba i kao hipnotisan krenem prema njima. Idem, a samo molim Boga da ne padnem. Usput, razmišljam, borim se za život, kako da se obratim. Druže Tito, izvolite. Druže predsedniče... Kad sam prišao ne pet-šest metara, Tito me pogleda onim njegovim metalno-plavim očima i, osmehnuvši se, upita:
       “Je l’radi ovde neko?’ Ja stao, ukočio se, klimam glavom, a srce mi došlo na mesto jezika. Ni reč da kažem. Klimam glavom i osmehujem se. Onaj drugi, kad je video da ću da kolabiram, ustade, uhvati me podruku i povede prema kuhinji. Usput mi reče da donesem dupli viski sa ledom, posebno, i duplu, gorku kafu. Za tu ‘marku’ viskija sam prvi put čuo, jer, bila je to ‘56. godina. Čovek se vrati, ja uđem u kuhinju, a u kuhinji osoblje stoji i gleda me kao da je reč o deportaciji u logor. I taman kad sam hteo da pitam da li u hotelu ima taj viski, iz hodnika banuše ljudi obučeni u kožne jakne. Bez reči, pokazaše nam da pođemo za njima. Odvedoše nas u jednu od magacinskih prostorija narediše nam da skinemo bluze, košulje, leptir mašne. Ćuteći, dvojica se presvukoše, jedan mi uze srebrni poslužavnik i, izlazeći reče: ‘Nemoj da se neko pomeri odavde dok se ne vratimo.’
       U toj prostoriji smo ostali oko dva sata. Posle su mi ljudi pričali da je policija saznala za ‘beg’ Druga Tita iz Beograda na piće u Novi Sad. Od recepcionera, pa do direktora hotela, bili su sve sami policajci, ali nijedan nije pokazivao da je ‘službeno lice’. Svi su glumili osoblje, da bi se Drug Tito osećao kao svaki ‘običan čovek’ koji može da izađe na piće kad mu se hoće i gde želi. Krug oko hotela je bio opkoljen ‘slučajnim prolaznicima’ a ceo grad blokiran i pod kontrolom. Drug Tito je popio (ne znam koliko), seo sa pratiocem u kola i odvezao se za Beograd. Imao je osećaj da je bio običan čovek jedno jutro.”
       Starog šefa sale odavno nema. A priču mi je ispričao, verovatno, da bih u onim smutnim vremenima oko “Golubnjače” shvatio kako to nije ništa novo i kako je “partijski teror” deo našeg nacionalnog folklora.
      
       Druga priča
       Drug Tiiito je bio odavno fizički mrtav, kad je njegov naslednik, drug Slobo, pokrao izbore 1996. godine. I, po već ustaljenom redu, vođe opozicije su zakazale sastanak da se vidi šta se valja raditi. Posle prvog razgovora pozvali su Jovana Mandića da obezbedi ozvučenje, struju, ljude iz tehnike, jer su “stranački razglasi” bili zaplenjeni. Stari mitingaš, Joca, već jednom nasmrt prebijen, pozvao je mene; jer šta će ozvučenje ako nema bar pet muzičara, nekoliko glumaca, pesnika... Valja zabavljati narod između govora.
       Nađemo se na petom spratu, u prostorijama Demokratske stranke, preko puta “Albanije”. Tu su Zoran, Vuk, Vesna, Vladan... Koštunica nije hteo na ulicu. Dogovor je bio da se sa prozora, uz pomoć jakog ozvučenja, građani obaveste šta se stvarno događa, jer su mediji bili, skoro svi, u rukama lopova! I dok smo se, tako, dogovarali, drugog ili trećeg dana, praveći planove o demonstracijama “do neopozivog priznavanja volje glasača”, u zgradi preko puta, na spratu iste visine, upalilo se svetlo. Bilo je oko 9 sati uveče, sneg je padao, zima, mrak... Pogledali smo, mahinalno, i ugledali malo “neobičnu” scenu. Jedan čovek, bez maske na licu, gurao je sto prema prozoru. Sve vreme nas je posmatrao kao da obavlja neke kancelarijske poslove. Pošto je namestio sto kako je želeo, uzeo je neku kutiju, nalik na kutiju violončela, spustio je na sto, otvorio i izvadio delove snajpera. Polako, bez žurbe, sastavljao je snajper deo po deo. Mi smo se zgledali, prvo sa osmesima, a onda sve mirnije i mirnije... Kad je snajper bio “gotov”, čovek je legao na sto i uperio ga prema našem prozoru. Za trenutak, instinktivno, leđima smo zagrejali zidove, ali posle 2-3 minuta, Zoran je rekao: “Da je hteo da puca, ne bi palio svetlo. Plaši.”
       I, seli smo za sto, a čovek nas je gledao preko “krsta” ne pomerajući se. I mi smo pričali, a svako je, verovatno, osećao jednu tačku na glavi koja je bila malo toplija.
       Nakon pola sata, čovek je ustao, sklopio snajper polako, pažljivo, pogledao nas još jednom i ugasio svetlo. I mi smo ubrzo završili priču, izašli na ulicu i pošli kućama. I, tek tad, snajper je “proradio”. Na leđima ste osećali da vas neko prati, posmatra, izvoljeva, i da vaš život, zapravo, ne vredi ništa.
       Dvanaestog marta, ove godine, ubijen je doktor filozofije, gospodin Zoran Đinđić. Mlad, nasmejan, brz, energičan, nestrpljiv da nadoknadi izgubljenih pola veka, još od onog vremena kad je Drug Tiiito osmuđen izduvnim gasovima ruskih tenkova usrljao u Beograd i pobio sve one koji su bili slični gospodinu Zoranu Đinđiću.
       Krug se, možda, uz veliku molbu bogu, zatvorio. Zoran je pristao da svoj život pretvori u tačku. Stotine i stotine hiljada građana ga je ispratilo u tišini koja se nije čula od ubistva Kralja Aleksandra. Svojom smrću “osveštao” je i Novo groblje, da se više ne priča kako je jednom Titovom egzekutoru bilo prisutno sto hiljada “rodoljuba”. Paganska ljubav i tuga prema žrtvama, možda je početak nove, bolje, lepše, Srbije.
      
       Treća priča
       Traje...
      
       DUŠAN KOVAČEVIĆ