Vlada Srbije raspustila je čuvene “crvene beretke”. Javnost je zapitana zašto je tako dugo trajala demontaža te “paklene mašine”

      Šta li se dogodilo sa onim mladićem koji se 5. oktobra sagnuo iz “hamvija” i poljubio ruku svešteniku, pokazujući egzaltiranoj masi kako su “crvene beretke”, sajovci i ostale vrste najopasnijih branitelja Miloševićevog režima zapravo na strani naroda, demokratije i Božijih zapovesti. Sa koje strane zakona se nalazi momak sa pomenute fotografije i sa koje strane uma se nalaze građani koji su obavešteni da je premijera ubio visoki policijski oficir po nalogu vodećeg narko-kartela u zemlji.
       U utorak, u 14 časova, novi premijer Srbije Zoran Živković na vanrednoj konferenciji za štampu saopštava da je Zorana Đinđića ubio Zvezdan Jovanović zvani Zveki, koji je hapšenje dočekao na položaju pomoćnika komandanta Jedinice za specijalne operacije. Na čuvenom snimku, koji je prikazan u Hagu tokom svedočenja kapetana Dragana, vidi se osumnjičeni ubica kako salutira, uzvikuje: “potpukovnik Jovanović Zvezdan” i rukuje se sa predsednikom Slobodanom Miloševićem. Dva sata nakon što je saopšteno da su uhapšeni Jovanović i drugi pripadnik JSO Saša Pejaković Pele, koji je učestvovao u pripremi atentata, novinaru NIN-a Živković kaže da je JSO rasformiran.
       Ta odluka je, inače, nezvanično najavljivana još prošle nedelje (19. mart), a sasvim je moguće da je tada i doneta takva odluka ali nije objavljivana kako bi se jedinica iz Kule demontirala sa što manje potresa. Pouzdani izvori iz vlade su novinarima u poverenju tada govorili da ih vojska drži u okruženju i analizira njihovo ponašanje. “Nisu primetili veliku nervozu”, napominje jedan od sagovornika, koji kaže da je, kao i tokom pobune iz novembra 2001. centrala pozvala sve svoje pripadnike na službi u Beogradu da se vrate u Kulu, ali taj poziv nije imao previše uspeha, za razliku od novembarske blokade, kada su vodeći članovi vlade ostali bez obezbeđenja jer su im branitelji naprasno otišli u bazu. Izvori iz same Kule kažu, međutim, da je vojska samo demonstrirala silu tako što su dva puta “beretke” preleteli “migovi”, ali da nikakvo drugo vojno prisustvo nisu primetili, što ne mora mnogo da znači jer nikakvo vojno prisustvo nije primetio ni general Perišić dok je sedeo u motelu “Šarić” dok ga nije uhapsilo.
       U saopštenju sa vanredne sednice vlade kaže se da su JSO pripadnici dužni da razduže naoružanje, opremu, oznake, službene legitimacije i, verovatno, beretke, dok je nadležnost za objekat, opisivan kao antikvarnica srpskih grehova, preuzela žandarmerija. Izveštači sa lica mesta videli su kako u utorak u 19 časova u kamp “beretki” ulaze tri auta tipa “bmnj”, dva džipa i dve “marice”, koji su nešto pre ponoći napustili isti objekat. Nije poznato da li se u “maricama” našao i komandant JSO Dušan Maričić Gumar, za kojeg je tog dana saopšteno da je razrešen i zatim zadržan na informativnom razgovoru koji bi mogao da potraje do 30 dana, ali je izvesno da su se u drugim automobilima nalazili pomoćnik ministra Sreten Lukić i komandant žandarmerije Goran Radosavljević Guri.
       Centar u Kuli je u utorak uveče napustilo desetak osoba u civilu, a jedan od njih je, na novinarsko pitanje “šta se dešava, unutra” odgovorio veoma kratko - “sve ste videli na televiziji”. U centar je, međutim, došlo nekoliko blago iznerviranih lica koji su prisutne pitali da li tu ima neko iz B92, jer nisu bili nimalo zadovoljni što je ta stanica emitovala hašku skrivenu kameru. U saopštenju vlade se pominje rok od 30 dana u kome će se obaviti stečaj JSO, tako što će jedan deo pripadnika preći u žandarmeriju, drugi u ostale policijske jedinice i Državnu bezbednost, a treći ostati na raspolaganju. Neki od njih će se već naći u zatvoru.
       Ali priča o “beretkama” jeste samo najplastičnija ilustracija s uma silazećeg shvatanja politike, nacionalnih interesa i elementarnog morala starih i novih vlasti. Iako to zvuči paradoksalno, nameru da pacifikuju “neustrašive ratnike”, sa kojim postdejtonska Srbija nije znala šta da radi, imali su još tadašnji prvi obaveštajac Jovica Stanišić i njegova desna ruka Franko Simatović Frenki koji su, inače, uspostavili jedinicu daleke 1991. godine. Pošto nije bila zvanično deo ni policije, ni vojske, jedinica nije finansirana iz državnog budžeta, pa je glavni finansijer bio prvi carinik Srbije Mihalj Kertes, čiji je ugled kao glavnog sponzora polako rastao u očima “crvenih beretki”. Kako je Milošević postajao faktor mira i stabilnosti na Balkanu, broj pripadnika JSO je smanjivan, kao i njihove prinadležnosti, sve do početka kosovske krize. U skladu sa osnovnim načelima ovdašnje politike, prema kojima žestoki momci doživljavaju zlatne trenutke dok čitavo društvo klizi u propast, “beretke” ponovo postaju stubovi režima, ali samo do kraja bombardovanja. Recesija u Kuli se nastavlja, što neke od njih navodi na ideju da potraže nove saveznike.
       Nekoliko meseci pre 5. oktobra, “gospodin Legija” imao je kontakte sa vodećim ljudima DOS-a, a preko jednog od njih je navodno izdejstvovao od crnogorskih vlasti razumevanje za atentatore na Vuka Draškovića u Budvi, među kojima su bili prijatelji iz Zemuna. Posle demokratske revolucije, Legiju su u više navrata zvaničnici DOS opisivali kao simbol demokratskih promena, heroja koji je spasao Srbiju od krvoprolića, a on je zauzvrat pripomogao prilikom drugog pokušaja hapšenja Miloševića (prvog dana su pokušavali momci iz Surčina). U međuvremenu je glavni donator momaka iz Kule postao Spasojević što je očeličilo prijateljstvo između Legije i Šiptara do te mere da mu je Luković/Ulemek doneo sistem za prisluškivanje iz Kule. Sistem je pomogao Spasojeviću da shvati kako se njegov veliki učitelj malih tajni podzemlja Ljubiša Buha sa prijateljima iz vlasti priprema za obračun sa kriminalom i mafijom. Spasojević je doznao da će zaštićeni svedok protiv njegove grupe biti Dejan Milenković Bagzi, koji je tada bio Buhina desna ruka, zatim je Bagzi priveden u zatvor u Šilerovoj gde su mu već ponuđeni argumenti koji se ne mogu odbiti.
       Tu je počeo rat do istrebljenja između šefa i njegovog pomoćnika, koji je iznenada preskočio senku kralja srpskih drumova iz Surčina, ali je istovremeno, pod senkom novih haških optužnica, prerastao u rat mafije protiv države. Pošto je stavljena pred najsuroviji mogući zadatak - da dokaže da ova država nije zemlja Heklera i Koha, vlast je krenula u obračun sa organizovanim kriminalom. Predstavnici vlasti veruju da bi se hapšenjem Đinđićevih ubica istovremeno razrešila sva nerazrešena ubistva, osim slučajeva zamenika ministra policije Radovana Stojčića Badže, ministra vojnog Pavla Bulatovića i Momira Gavrilovića, koji je ubijen nakon što je u kabinetu predsednika SRJ progovorio koju o povezanosti mafije i nekih državnih organa.
       Prema poslednjim policijskim saopštenjima, više od hiljadu osoba (1075) sumnjive prošlosti i neizvesne budućnosti zadržano je u pritvoru što svakako izaziva podršku građana kakvu ni vlast ni policija nisu mogli da sanjaju pre nekoliko nedelja. Kada je ubijen premijer Đinđić, vlast je odlučila da izvadi kosture iz ormara, ali sada kao da nije sigurna šta da sa njima uradi - da ih uredno pokopa i nastavi sa izgradnjom demokratskih institucija ili da ih stavi u ruke političkih protivnika i tako nastavi “demokratsku istragu poturica”. Vlast se, međutim, koleba između blagotvornog dejstva vanrednog stanja za borbu protiv kriminala i i političke kapitalizacije te borbe u kojoj bi, uz pomoć kontrolisanih medija i disciplinovanih sudova, mogli da stradaju sve partije izvan koalicije.
       Tako se ozbiljno razmišlja o zabrani Srpske radikalne stranke (policija navodno istražuje koliko je zemunski bos isplatio šahovskom partneru Vojislavu Šešelju tokom prošle godine) i Stranke srpskog jedinstva (počasna predsednica u zatvoru, privođeni neki drugi uglednici te stranke), ali se razmišlja i o udaru na Demokratsku stranku Srbije (Koštunica podržao pobunu “beretki” i čuvao Radeta Markovića) i na Novu Srbiju (jedan od uhapšenih je savetnik za bezbednost Velimira Ilića, iako je bilo teško poverovati da gradonačelnik Čačka ima savetnika). Tvrdnja da je za bujanje kriminala i njihovu podršku odgovorna opozicija mogla bi da ima efekte u uslovima vanrednog stanja, ali previše liči na nekadašnje Titove govore u kojim bi svemoćni vladar redovno nabrajao negativne tendencije i velika skretanja sa puta, za šta su, po pravilu, bili odgovorni disidenti i retrogradne snage iz neke od beogradskih kafana.
       Vlada i njeni saveznici bi mnogo bolji rezultat postigli kada bi ovaj tragičan povod iskoristili za odstranjivanje zloćudnog tumora u državnim strukturama, od visokih policijskih funkcionera koji su imali više kumova od don Vita Korleonea, preko tužilaca koji su za dobru informaciju zarađivali malo manje od Rojtersa, do lidera koji su egzaltirano pričali o prijateljima sa asfalta.
       Ne bi trebalo zaboraviti da je pre nekoliko nedelja u Ulici kneza Miloša, ispred zgrade MUP-a stajao bilbord kojim je JSO pozivao zainteresovane da im se pridruže pod geslom “Pozovite doktora”. Ta reklama se mogla videti i u nekim prorežimskim medijima. Danas čitava Srbija traži tog pobesnelog doktora, ali je on izgleda nedostupan.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ