Čim joj se “skine temperatura” Srbiji treba vratiti njene boje. A ona će najbolje znati kojima će se ponositi, a koje će prikrivati iza leđa. Ovom prostom pravilu mogu se staviti mnogi prigovori, ali oni u principu nisu demokratske prirode

      Po kalendaru je mart, a na snazi Naredba o vanrednom stanju tako da nije neko vreme kad blistaju - boje Srbije. Zemlja je još pod mučnim utiskom monstruoznog ubistva premijera, u toku je “najveća policijska potera u istoriji Srbije”; o kriminalcima se konačno govori na zdravorazumski način - ali osećaj da se čekalo preko svake mere i da se sad radi u trku, ne budi jake pozitivne emocije; demokratski proces je usporen - učinjen je korak unazad i svi sad čekaju dva koraka napred, što pre; i onako ugrožena privreda čeka sad i račun iz dalekog Iraka - i malo tu može biti mnogo; to kako bombe padaju na Bagdad, ekskluzivno nama u celom svetu, liči na film koji nas nasilno teraju da gledamo s nelagodom - i sad tek vidimo koliko je ono pre četiri godine bilo strašno; u takvoj drami javnost se primirila, a pitanja koja muče sve zbog Naredbe se pišu “između redova”. (Neki umni i časni ljudi sami povlače tekstove iz NIN-a da list, možda, ne bi imao problema.)
       Imaju pravo međunarodne novinarske organizacije da “nova pravila koja sadrže restrikcije za medije predstavljaju opasnu pretnju slobodi štampe”. Potpredsednik srpske vlade Žarko Korać će, javno se slažući s tim, reći: “A šta bi drugo mogli i napisati?” Ali nama, državljanima ove zemlje, ostaje da verujemo da će se veći deo onog što se sada ističe kao “viši interes” - o čemu javnost ne treba da sve zna istoga trenutka - pokazati kao društveno delotvorna akcija. I važan je oprez i jasan osećaj onih koji su uveli vanredno stanje da “jedva čekaju da ga okončaju” (premijer Živković), jer je svaki minut tog “sredstva” - koje jedino opravdava cilj - preko gornje granice, lek koji truje.
       Boje Srbije sada imaju toliko nijansi da ih sasvim jednostavno može registrovati oko daltoniste. Sivilo, suzdržanost i dubinski strah nisu nešto čemu je građanin rad. I to ima svoju cenu.
       Epidemija glasina i viceva - provereni supstitut za zdravu javnost - širi se Srbijom. U zgradi vlade, posle brifinga, kolega upola glasa prepričava morbidni vic: “Pisao Sloba iz Haga...”
       Kola gradom: Prvi cvet koji je stavljen pred vrata Vlade Srbije bila je - ruža (asocijacija na tetovažu na vratu prvog osumnjičenog za ubistvo). Pa: Kum uhapšen, ali je tako “urađen” da će im trebati četiri dana da ga ušiju da bi uopšte moglo da se objavi hapšenje. “Poverljivi izvori” svaki čas nam javljaju mobilnom vezom da su uhapšena “ona dvojica”. Ili: privodilo policajca koji je “startovao” na premijera kad se ono povredio na fudbalu. Ludilo ima i objašnjenje: da li ga je povredio da bi bio manje pokretljiv i tako lakša meta? Ili: a zašto ne hapse “surčince”? Pa, hapse, vidi spisak! Ma, pusti ti spiskove, reći će mudrac kakvih ima bar nekoliko desetina hiljada u zemlji Srbiji. Za svakim kafanskim stolom bar jedan. Pa: otkud sad Beba (Vladimir Popović) tu, zar nije objavljeno pre nekoliko meseci da je otišao? Korać će objasniti da se on samo bio povukao “zbog bolesti i umora” i sad se vratio, jer da je otišao bilo bi objavljeno u Službenom listu. Ko čita službene glasnike danas?
       Ali tako je to u vreme kada je javnost potpuno dimenzionisana izjavama zvaničnika i saopštenjima organa koji su ovlašćeni. Da li se glasine uopšte mogu demantovati u novinama i vestima za koje se zna da po definiciji iz Naredbe na snazi, ne mogu objavljivati do poželjnu istinu. Ljudska priroda ne priznaje takvu vrstu demantija. I što se više objašnjava, to je sumnjičavost veća. Zakon je to koji je neumitan kao Zemljina teža. Bez preovlađujućeg osećanja slobode nema javne istine. U suprotnom, ona se seli u mišje rupe, zlokoban šapat, preobraća u viceve.
       Srbiji ne ostaje ništa drugo nego da što pre vrati - svoje boje. Možda to do ljudi koji ovih dana vode istinski dramatičnu borbu protiv kriminala ne stiže, ali već se oglasio neverni Toma: Dopalo im se. Nevernih Toma, kako nas uči Biblija, nema na broj mnogo ali onih koje će to setiti na razna i brojna istorijska upozorenja ima mnogo, mnogo više. Uostalom, zar nije baš naša vlast, do juče deceniju i po uporno na mitinzima, šetnjama, uz udaranje u šerpe i lonce podsećala na večno načelo koje je lord Ekton sažeo u rečenicu: “svaka moć kvari čoveka, apsolutna moć kvari apsolutno”. Ovi ljudi su znali i da se ova istina nikad ne može ponoviti dovoljno puta.
       Zato, čim joj se “skine temperatura” Srbiji treba vratiti njene boje. A ona će najbolje znati kojima će se ponositi, a koje će prikrivati iza leđa. Ovom prostom pravilu mogu se staviti mnogi prigovori, ali oni u principu nisu demokratske prirode.
      
       SLOBODAN RELJIĆ