Sadašnji talas globalne kooperacije nije prvi u kojem se svet nalazi na putu brze integracije. Poslednji put, rat je bio taj - Prvi svetski rat - koji je zaustavio svetsku trku ka globalizaciji, piše Stiven Rihter, glavni urednik elektronskog časopisa “Globalist”

      Brojke su impresivne. Do 1913, izvozi su činili ukupno 8,7 odsto svetske proizvodnje - a strane direktne investicije bile su dostigle 9,0 odsto svetske proizvodnje. Trgovina i investiranje uvezivali su svet sve čvršće.
      
       Era velikih ratova
       Tada je naišla era velikih ratova. U 1950, posle dva svetska rata i 20 godina međunarodnih tenzija između ta dva zlosrećna događaja, udeo trgovine iznosio je samo 7,0 odsto globalnog GDP-a.
       To je manje nego što je bilo u 1913. A strana direktna ulaganja činila su manji deo svetske proizvodnje u 1991. od onog koji je bio u 1913.
       Ovo svakako zvuči dovoljno zloslutno da je, vek ranije, sva ta ekonomska vitalnost došla na nulu zbog rata. U ono vreme, to je čak i više iznenađivalo. Ekonomisti onog vremena bili su sigurni da se tako nešto ne može dogoditi.
      
       Može se dogoditi i ovde
       Na primer, ser Norman Ejndžel, britanski pisac koji je najposle dobio i Nobelovu nagradu za mir (1933), objavio je 1910. “Veliku iluziju”.
       U toj knjizi on je tvrdio da intenzivan nivo ekonomske integracije koji je bio dostignut u to vreme - kao i prosvećeni samointeres - predstavljaju sigurne garantije protiv izbijanja bilo kakvih vojnih neprijateljstava između glavnih sila.
      
       Da li je Prvi svetski rat bio ekonomski nemoguć?
       Najzad, zašto bi narodi ulazili u ratove jedni protiv drugih, ako bi umesto toga imali veće koristi trgujući između sebe?
       Ejndžel je zapravo pisao: “Ekonomski je nemoguće da jedan narod prigrabi ili uništi bogatstvo drugog naroda, ili da se jedan narod obogati podjarmljujući drugi.”
       Na intrigantan način, zaokret koji je počeo 1914. citiran je kao predstava da se podupre sopstveno viđenje sveta obeju strana koje su se našle na ogradama rasprave o globalizaciji.
      
       Model za svakog
       Antiglobalisti su se poslužili tim ratom kao podrškom da bi tvrdili: šta može da krene naopačke - ako nastavite da gurate stvari vratolomnom brzinom.
       U međuvremenu, zagovornici brze globalizacije tvrdili su da 1914. treba da bude viđena kao zastrašujući podsetnik za svakog ko bi poželeo da se poigra “vatrom”.
       Oni su ukazivali da bi globalna ekonomija mogla biti ponovo vraćena za decenije unazad - ako se stvar ne podrži čvrsto.
      
       Slanje u istoriju
       Začuđujuće je videti da su obe suprotstavljene strane bile - i još jesu - spremne da potvrdu svojih izabranih puteva traže u jednom tako strašnom događaju.
       Izvan tih ekspertskih krugova, međutim, građanstvo nije bilo mnogo impresionirano tim konkurentskim interpretacijama.
       Njihova istinska briga bila je daleko od rovovske borbe velikih raspri o globalizaciji. Godina 1914. izgledala je kao i kakva druga stanica istorije, davno prošla i daleko otklonjena od današnjih zabrinutosti.
      
       Gotovo nezaustavljiva sila
       Istorija sadrži lekcije. A jedna od najneprijatnijih u sadašnjem trenutku mogla bi biti ova: globalizacija je gotovo nezaustavljiva sila. Ali treba podvući “gotovo”. Rat ima moć da nadvlada naizgled neumoljive sile integracije. A svet se trenutno kreće vrlo blizu rata.
       Naravno, postoje mnoge razlike između izbijanja rata u Evropi 1914, i današnjih sukoba u Iraku i Avganistanu.
      
       Prokleto luda stvar
       Taman onako kako su neke “prokleto lude stvari na Balkanu” ubile harmoničnu integraciju globalne ekonomije za pola veka, tako i naizgled sporedna predstava na Srednjem istoku pokazuje značajne podele među današnjim vodećim nacijama.
       “Animalni duhovi” građana sveta nalaze se u opasnosti da budu skrenuti s traganja za prosperitetom kroz mukotrpan rad i ispunjavanje uzajamnih potreba i želja.
       Umesto toga, njih zov sirena nacionalizma i vere odmamljuje od saradnje sa drugima.
      
       Vojevanje čini kompromis težim
       Samo se zapitajte: šta je veće od globalizacije? Rat, kao prvo. Niko ne očekuje od Sjedinjenih Država i Evrope da uđu u rat protiv Iraka na isti način kako su se centralne i savezničke sile mobilisale protiv Srbije.
       Ako američki vojnici ginu na Srednjem istoku, dok Evropa kritikuje s tribina, američki lideri imaće muke da kompromis prodaju na ekonomskoj osnovici.
      
       Kad je predmet rat, a ne trgovina
       I ako se Evropljani obrađuju noćnim izveštajima o bombardovanjima civila i nepotrebnim žrtvama, njihovi lideri biće manje kadri - i manje voljni - da ubeđuju Evropljane kako su predlozi i ideje, koji se nadahnjuju Amerikom, vredni praćenja.
       Čak i kada dve strane uspeju da se slože, ratničke boje - pa čak i nagoni - sporazum. To je nešto sasvim različito od pristupa “dobitak-dobitak” koji karakteriše globalizirajući svet.
       Tako su, na primer, Sjedinjene Države odlučile da zakopaju pitanje GM hrane - jer je to deo paketa koji ima ekonomskog smisla, ali kao taktička mera da se poveća evropska podrška invaziji na Irak. U bitnome, to se svodi na žrtvovanje ekonomije za potrebe rata.
      
       Kad uverenje deli
       Šta bi drugo moglo biti šire od globalizacije? Religija bi mogla biti druga mogućnost. Radikalni islam odvraća Srednji istok od obostrano korisnih transakcija koje karakterišu zdravu globalnu ekonomiju.
       Evangelistički hrišćani u Sjedinjenim Državama i u Africi uzvraćaju naklonost time što milione ljudi u arapskom i muslimanskom svetu vide kao neprijatelje - pre nego kao potencijalne ekonomske partnere. To nisu uslovi za miroljubivu globalizaciju.
      
       Stranci kao neprijatelji, ne kao partneri u trgovini
       Obeshrabrujući izgled nudi svet u kojem glavne ekonomske igrače dele neekonomska pitanja - i koji su izgubili sposobnost da veruju jedni drugima. Nema mesta za kompromise u pitanjima religije - a mala je sposobnost da se kompromis pravi na pitanjima života i smrti rata.
       To je, u krajnjoj liniji, ono zbog čega je rat 1914. odneo prevagu nad ekonomskim interesima. Isti “patriotizam” koji je odveo ljude u rovove, takođe ih je doveo do toga da preseku ekonomske veze s drugim zemljama - čak i po veliku cenu za njih same. Još gore od toga, “učio” ih je da “strance” treba pre videti kao neprijatelje nego kao potencijalne partnere.
       Bilo je potrebno 50 godina da se zaborave loše navike iz 1914. Morali bismo se čuvati mogućnosti da ih svet ponovo stiče.