Kad otvorite slavinu ili povučete vodu u toaletu, kako se to radi u sve većem broju zemalja širom sveta, vi uvećavate profitnu liniju neke od najvećih svetskih multinacionalnih korporacija

      Tri korporacije dominiraju privatnom svetskom vodoindustrijom: Vivendi i Suec, obe iz Francuske, i Temza vode Engleske, čiji je vlasnik nemački konglomerat RNjE.
       U poslednjoj deceniji, tri vodokompanije pratile su eksplozivan program rasta. Samo dvanaestak godina ranije, one su imale operativu nad privatnim vodosistemima u 12 zemalja. Sada, uz zaradu, snabdevaju pijaćom vodom 56 zemalja, kako o tome govori studija koju je načinio Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara (ICIJ).
       Posao s vodom prošao je put od viđenja da je to sporo isplativa investicija, do izvora “plavog zlata”.
       Piter Spilet, viši izvršni organ u Temza vodama, naziva vodu - naftom 21. veka.
       “Ima tu ogromnog potencijalnog rasta”, kaže on. “Biće svetskih ratova koji će se u budućnosti voditi za vodu. Ona je ograničen, dragocen resurs, tako da će tržište rasta uvek biti tu.”
       Žerar Pajen se slaže s tim. On rukovodi prekomorskom ekspanzijom Sueca.
       “Voda je kao biznis vrlo efektivna, kad pogledate kakve su potrebe”, kaže Pajen. Mi obezbeđujemo usluge, a to ima cenu i neko mora za to da plati.”
       Ipak, postoje i oni koji kažu da voda nikad ne bi smela da bude privatizovana.
       “Ono što se dešava, jeste da je i sama voda izrezbarena i da će biti isparcelisana zavisno od ljudi koji su sposobni da je plate”, kaže Toni Klark, autor Plavog zlata i kritičar globalne korporizacije voda.
       On kaže da, i pored toga što kompanije tvrde da mogu efikasnije isporučivati vodu, to često nije slučaj, a cena kojom se to plaća, jeste gubitak javne kontrole.
       “To su ugovori na 25 i 30 godina po kojima korporacija ima ogromnu kontrolu nad nečim što je suštinsko za sam život”, kaže Klark.
       Dejvid Bojs, koji radi za savez Trejd juniona, kaže da je sama činjenica što je voda profitabilna, razlog što ne bi smela da bude privatizovana.
       “Vaše mušterije se mogu uhvatiti, jer ne mogu da se odluče: E, neću više da kupujem vodu, neću više da otvaram slavinu”, kaže on. “Ali toga se ne možete držati. Možete da pređete s koka-kole na pepsi, ali ne možete da pređete s vode na... šta?”
       Istraživanje ICIJ-a pokazuje slučajeve gde su u privatnom menadžmentu usluge i pristupi bili poboljšani. Ali, širom sveta, privatizacija je takođe donosila i povećane troškove, zatvaranje slavina za siromašne, s kompanijama koje su se povlačile iz ugovora kad nisu mogle da ostvare dovoljan profit.