Pokret antiglobalista je šarolik i ideološki krajnje divergentan. Jedno od najistaknutijih krila tog pokreta je levi blok “alterglobalista”, koji se sakupio u “Svetskom socijalnom forumu”, do sada održanom dva puta u južnobrazilskom gradu Porto Alegre. Prenosimo govor iz Porto Alegrea indijske književnice Arundati Roj

      Kad govorimo o suočavanju s “imperijom”, potrebno je da odredimo šta “imperija” znači. Da li to podrazumeva vladu Sjedinjenih Država (i njihovih evropskih satelita), Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond, Svetsku trgovinsku organizaciju i multinacionalne korporacije? Ili je to nešto više od toga?
       U mnogim zemljama, na imperiji su iznikle pomoćne glave, a neke od njih kao opasni nusprodukti - nacionalizam, verska zaslepljenost, fašizam i, naravno, terorizam. Sve to maršira ruku podruku s projektom korporativne globalizacije.
       Dozvolite da ilustrujem šta pod tim podrazumevam. Indija - najveća svetska demokratija - trenutno je na čelu projekta korporativne globalizacije. Njeno “tržište” od jedne milijarde stanovnika otvoreno merka Svetska trgovinska organizacija. Vlada i indijska elita s dobrodošlicom dočekuju korporativizam i privatizaciju.
       Nije nikakva koincidencija što predsednik vlade, ministar finansija, ministar za neinvesticije - svi ti ljudi koji su potpisali sporazum sa Enronom u Indiji, ljudi koji prodaju infrastrukturu zemlje korporativnim multinacionalnim kompanijama, ljudi koji hoće da privatizuju vodu, električnu energiju, naftu, ugalj, čelik, zdravlje, obrazovanje i telekomunikacije - što su svi oni članovi ili poklonici RSS-a. RSS je desnica, ultranacionalistička indijska gilda koja se otvoreno divila Hitleru i njegovim metodama.
       Čerečenje demokratije nastavlja se brzinom i efikasnošću Programa strukturnog prilagođavanja. Dok projekat korporativne globalizacije štrči kroz ljudske živote u Indiji, masovna privatizacija i “reforme” u oblasti rada teraju ljude s njihove zemlje i iz zanimanja kojima se bave. Na stotine osiromašenih zemljoradnika vrše samoubistva uzimanjem pesticida. Izveštaji o umiranju od gladi stižu sa svih strana zemlje.
       Dok elita putuje ka svom zamišljenom cilju negde prema vrhu sveta, izvlašćeni se kovitlaju naniže ka kriminalu i haosu. Ta atmosfera frustracije i nacionalnog razočaranja savršeno je plodno tle - uči nas istorija - za bujanje fašizma.
       Dva kraka indijske vlade izrodila su savršenu akciju ukleštavanja. Dok je jedan krak zauzet rasprodajom Indije na komad, drugi, da bi odvratio pažnju, orkestrira zavijanje, urlajući hor indijskog nacionalizma i verskog fašizma. Taj krak upravlja nuklearnim probama, ponovo piše istorijske udžbenike, spaljuje crkve, uništava džamije. Cenzorstvo, nadzor, ukidanje građanskih sloboda i ljudskih prava, određivanje ko jeste indijski državljanin a ko nije, s posebnim osvrtom na verske manjine, danas postaju opšta praksa.
       Prošlog marta, u državi Gujarat, iskasapljeno je dve hiljade muslimana u pogromu koji je sponzorisala država. Poseban cilj bile su muslimanke. S njih su zdirali odeću, grupno su silovane, pre nego što bi bile žive spaljene. Spaljivači su spaljivali i pljačkali radnje, kuće, fabrike prediva i džamije. Više od stotinu i pedeset hiljada muslimana proterani su iz svojih domova. Razorena je ekonomska osnovica muslimanske zajednice.
       Dok je Gujarat goreo, indijski premijer bio je na MTV promovišući svoje nove pesme. U januaru ove godine, vlada koja je orkestrirala ubistva ponovo je izglasana s lagodnom većinom. Niko nije kažnjen za genocid. Narendra Modi, arhitekta pogroma, ponosni član RSS-a, zaseo je po drugi put u svoju fotelju kao prvi ministar Gujarata. Da je on Sadam Husein, podrazumeva se da bi svaka njegova grozota bila na Si-En-Enu. Ali pošto nije - i pošto je indijsko tržište “otvoreno” globalnim investitorima - masakr nije čak ni neka tegobna neugodnost.
       U Indiji ima više od sto miliona muslimana. Tempirna bomba otkucava u našoj drevnoj domovini.
       Sve se ovo govori kako bi se reklo da je mit kako slobodno tržište obara nacionalne barijere. Slobodno tržište ne ugrožava nacionalni suverenitet, ono minira demokratiju.
       Kako rastojanje između bogatih i siromašnih narasta, sve se žešće raspaljuje bitka za pridobijanje resursa. Da bi se provukla kroz svoje “slatke nagodbe”, da bi korporatizovala žitarice koje gajimo, vodu koju pijemo, vazduh koji udišemo, i snove koje snevamo, korporativnoj globalizaciji potrebna je u siromašnijim zemljama međunarodna konfederacija lojalnih, korumpiranih, autoritarnih vlada, da bi progurale nepopularne reforme i ugušile pobune.
       Korporativna globalizacija - ili da nazovemo to pravim imenom? - imperijalizam - ima potrebu za štampom koja pretenduje da je slobodna. Ima potrebu i za sudovima koji pretenduju da dele pravdu.
       U međuvremenu, zemlje sa severa ojačavaju svoje granice i gomilaju zalihe oružja za masovna uništavanja. Na kraju krajeva, one moraju biti sigurne da će samo novac, roba, licence i usluge biti globalizovani. A ne i slobodan promet građana. Ne i poštovanje ljudskih prava. Ne međunarodni sporazumi o rasnoj diskriminaciji, ili hemijskom i nuklearnom oružju, ili efektu staklene bašte, ili klimatskim promenama, ili - ne daj bože - pravda.
       Znači, sve to je “imperija”. Ta lojalna konfederacija, to opsceno nagomilavanje moći, taj uveliko povećan razmak između onih koji donose odluke i onih koji imaju da ih trpe.
       Naša borba, naš cilj, naša vizija Drugog sveta mora biti da uklonimo taj razmak.
       Dakle, kako se mi odupiremo “imperiji”?
       Dobra vest je da se i ne snalazimo tako loše. Ima i velikih pobeda. Ovde u Latinskoj Americi imali ste ih onoliko - u Boliviji, imate Kočambambu; u Peruu, bio je ustanak u Arekvipi; u Venecueli, predsednik Hugo Čaves izdržava, uprkos najvećim naporima Sjedinjenih Država.
       Pogled sveta uperen je u narod Argentine koji nastoji da preoblikuje zemlju iz pepela opustenosti koju im je doneo Međunarodni monetarni fond.
       U Indiji pokret protiv korporativne globalizacije hvata zamah i u situaciji je da postane jedina stvarna politička snaga koja se može suprotstaviti verskom fašizmu.
       Što se tiče šljaštećih ambasadora korporativne globalizacije - Enrona, Behtela, Vorldkoma, Artura Andersona - gde su oni bili prošle godine, i gde su oni sada?
       I, naravno, ovde u Brazilu moramo upitati ko je bio predsednik prošle godine, a ko je predsednik sada?
       Pa ipak, mnogi od nas imaju mračne trenutke beznađa i očajanja. Mi znamo da ispod rasprostrtog plašta borbe protiv terorizma, ljudi u frakovima rade ozbiljno.
       Dok bombe pljušte po nama, i dok krstareće rakete klize po nebu, mi znamo da se potpisuju ugovori, da se registruju licence, da se postavljaju naftovodi, pljačkaju prirodni resursi, privatizuje voda, i da Džordž Buš planira da uđe u rat protiv Iraka.
       Ako na taj sukob gledamo kao na direktnu konfrontaciju “imperije” sa onima od nas koji joj se opiru, može se učiniti da smo mi strana koja gubi.
       Ali, postoji i drugi način gledanja na to. Mi, svi koji smo se ovde okupili, postavili smo, svaki na svoj način, opsadu oko “imperije”. Može biti da je nismo zaustavili na njenim putevima - još - ali smo je ogoleli. Naterali smo je da smakne maske. Primorali smo je da izađe na čistinu. I sada stoji pred nama na svetskoj pozornici u svoj svojoj sirovoj, prljavoj nagosti.
       Pre samo nekoliko dana u Vašingtonu, četvrt miliona ljudi marširalo je protiv rata u Iraku. Svakog meseca protest dobija pokretnu silu.
       Pre 11. septembra 2001, Amerika je imala tajnu istoriju. Pogotovo tajnu u odnosu na sopstveni narod. Ali sada su američke tajne istorija, a njena istorija je svenarodno znanje. Ulična priča. Danas znamo da je laž svaki argument koji se koristi radi eskalacije rata protiv Iraka. A najkomičniji među njima je duboka potreba američke vlade da Iraku donese demokratiju.
       Naravno, ubijanje ljudi da bi se oni spasili diktatorstva ili ideološkog kvarenja, stari je sport američke vlade. Ovde u Latinskoj Americi vi to znate bolje od mnogih.
       Niko ne sumnja u to da je Sadam Husein nemilosrdni diktator, ubica (čije su najteže ekscese trpele vlade Sjedinjenih Država i Velike Britanije). Nema sumnje da bi Iračanima bilo bolje bez njega.
       Ali, onda, i celom svetu bilo bi bolje bez izvesnog g. Buša. Uistinu, on je daleko opasniji od Sadama Huseina.
       Dakle, da li bi trebalo da izboksujemo Buša iz Bele kuće?
       Više je nego jasno da je Buš odlučan da uđe u rat protiv Iraka, bez obzira na činjenice - i bez obzira na svetsko javno mnjenje.
       U svome nagonu za regrutovanjem saveznika, Sjedinjene Države spremne su da izmišljaju činjenice.
       Šarada sa inspektorima koji traže oružje samo je agresivan, uvredljiv pristanak vlade SAD na neki uvrnut oblik međunarodne etikete. To je kao da se “kucina vrata” ostavljaju otvorenim do poslednjeg minuta za “saveznike” ili možda za Ujedinjene nacije da se kroz njih provuku.
       Ali kad je reč o namerama i ciljevima, novi rat protiv Iraka je počeo.
       Šta mi možemo uraditi?
       Možemo izoštriti naše sećanje, možemo učiti iz sopstvene istorije. Možemo nastaviti da formiramo javno mnjenje dok ono ne preraste u zaglušujuću tutnjavu. Možemo rat protiv Iraka da pretvorimo u javno predstavljanje ekscesa američke vlade.
       Možemo se ponovo prisetiti građanske neposlušnosti na milion različitih načina. Drugim rečima, možemo nastupiti s milion načina da im postanemo kolektivan bol u zadnjici.
       Kad Džordž Buš kaže “Ili ste s nama, ili ste s teroristima”, mi možemo reći “Ne, hvala”. Možemo mu staviti do znanja da svetska populacija nema potrebe da bira između zlobivog Miki Mausa i Ludih Mulaha.
       Naša strategija ne bi trebalo da bude samo u tome da se sukobljavamo s imperijom, već da joj postavljamo opsadu. Da je lišavamo kiseonika. Da je brukamo. Izvrgavamo ruglu. Da to činimo našom umetnošću, našom muzikom, literaturom, upornošću, našom radošću, našom krajnjom neumoljivošću - ili sposobnošću da pričamo sopstvene priče. Priče različite od onih za koje smo dovoljno ispranih mozgova da verujemo u njih.
       Korporativna revolucija će se urušiti ako odbijemo da kupujemo ono što nam prodaju - njihove ideje, njihovu verziju istorije, njihove ratove, oružje, i njihove pojmove o neizbežnosti.
       Sećajte se ovoga: nas može biti mnogo, a njih malo. Mi smo više potrebni njima nego što su oni nama.
       Drukčiji svet ne samo da je moguć, on je na putu. U miran dan, mogu ga čuti kako diše.