|
Nekada cvetajućim državama jugoistočne Azije sada prete ekonomska urušavanja. Opada japanska dominacija u regionu. Investitori se četimice sele u Kinu u traganju za zemljama gde je proizvodnja jeftinija. Istovremeno, kineska roba preplavljuje tržišta
Prethodnica kineskog džina elektronike Hajera još pomalo izgubljeno bludi na spratu jedne višespratnice u Bangkoku. Samo polovina radnih prostorija do sada je useljena, nema ni traga euforije. Ali prvi utisak vara. Iz žalosnih prostorija Kinezi upiru pogled u častoljubiv cilj: “U jugoistočnoj Aziji”, kaže tajlandski menadžer Tavisak Kringkrajkjat, “Hajer hoće da bude broj jedan”.
Dok se ne stigne dotle, ima još puta. U Bangkoku i drugim jugoistočnoazijskim metropolama posvuda s krovova trepere neonske reklame japanskih i južnokorejskih konkurenata: marke kao što su Soni ili Panasonik, Samsung ili LG Electronics dele tržište između sebe. I tu Kinezi već govore o pobedi?
Tavisak se smeška sa samopouzdanjem. Nekadašnje državno preduzeće pretvorilo se u elektroholding, s 13 fabrika širom sveta i godišnjim obrtom od gotovo devet milijardi dolara u 2002. godini. Hajer je u međuvremenu postao jedan od najvećih svetskih proizvođača rashladnih uređaja: jeftini uređaji rade uz pomoć nemačke tehnike - zahvaljujući licenci koju su Kinezi isposlovali od Libhera.
Tavisak već daje da se montiraju televizori u tajlandskoj Pataji. Ali korak po korak, kako su mu naložili njegovi šefovi iz Kine, on treba da osvoji zemlju svim Hajerovim proizvodima koje ima da ponudi: veš-mašinama, frižiderima, klima uređajima.
Slično Hajeru, po celoj jugoistočnoj Aziji probijaju se konkurenti iz Kine u dosadašnju tvrđavu Japanaca i Korejaca. Napadači se zovu Konka, Čanghong, TCL ili čak i Hajer. I isto kao nekada Japanci, i Kinezi hvataju na malo: konkurentnim cenama, posebno dugim garantnim rokovima i vrednim servisiranjem - najvažnije je da usednu na tržište.
Agresivno nastupanje nadolazeće velike sile preti jugoistočnoj Aziji da bude gurnuta u ekonomsku i političku zavisnost od Kine. I to je deo jedne dobro planirane ekspanzione strategije Komunističke partije Kine.
“Da bi se oslobodili ekonomskog ukleštenja Sjedinjenih Država”, kaže Lin Čong Pin, savetnik tajvanskog predsednika, “pekinški vlastodršci hoće da stave pod svoju kontrolu jugoistočnu Aziju”.
Na godišnjem sastanku Zajednice jugoistočnih država (Asean) u Pnom Penu, zajednica deset zemalja odlučila je prošlog novembra da se s nadolazećom velikom silom kakva je Kina, priključi najvećoj slobodnoj trgovinskoj zoni na svetu, računajući prema broju stanovnika. Do 2004. godine, između Harbina na severoistoku Kine i indonežanske Papue ispred obala Australije, 6000 carinarnica treba da bude ukinuto. Od 2012, bar prema dosadašnjim planovima, tu će poslovati i kupovati 1,7 milijardi Azijata na objedinjenom ekonomskom prostoru.
Bruto nacionalni produkt ovih država još se ne približava japanskom, ali političari u ovoj pojavi ipak vide prethodnicu jedne azijske varijante Evropske unije.
Reč je o predskazanju koje pre svega plaši Japan, koji je na jugoistočnu Aziju decenijama gledao kao na zadnje dvorište. Japanski koncerni videli su ove zemlje kao proširenje domaćeg tržišta i, pre svega od sredine osamdesetih godina, kad je izvoz neposredno iz matične zemlje postao preskup, kao jeftine proizvodne države.
I u samoj azijskoj krizi 1997, kad su mnoge zapadnjačke firme pobegle iz regiona, Honda i Tojota, Soni i Macušita zadržale su na licu mesta svoje proizvodne baze s njihovim lokalnim mrežama isporučilaca. No, Kina sada svojim brzim industrijskim usponom primorava koliko Japan, toliko i takozvane tigar-države na radikalnu preorijentaciju.
Jer, sada se japanske firme utrkuju - kao i njihovi zapadnjački konkurenti - da proizvodne pogone izmeste u još jeftiniju Kinu. Upravo je magnetski prošle godine privukla Kina 53 milijarde dolara direktnih investicija. Ako se to sagleda s japanske strane, to je više od polovine onog udela koji je pripadao celoj Aziji.
JIRGEN KREMB
VILAND VAGNER
|
