Dobitnik Nobelove nagrade ekonomista Milton Fridman opšte je viđen kao predvodnik Čikaške škole monetarne ekonomije koja podvlači važnost novčane mase kao instrumenta vladine politike i kao determinante poslovnog ciklusa

      Fridman je najpoznatiji i kontroverzni savremeni zastupnik libertarijanizma. Izdvajamo neke od njegovih izjava koje je davao poslednjih godina
      
       O slobodi i slobodnim tržištima
       Sloboda traži od pojedinaca da budu slobodni da bi na sopstveni način koristili sopstvene resurse, a savremeno društvo zahteva saradnju između velikog broja naroda. Pitanje je: kako možete imati saradnju bez prinude? Ako imate centralnu upravu, neizbežno imate prinudu. Jedini način koji je ikada otkriven da imate mnogo ljudi koji sarađuju dobrovoljno, to je putem slobodnog tržišta. I zato je ono toliko bitno za očuvanje individualne slobode.
      
       Privatna svojina je bitna za slobodu
       Zato što se jedini način na koji možete biti slobodni da svoje znanje dovedete dotle da ono donosi plodove na vama svojstven način, sastoji u kontrolisanju vaše svojine. Ako nemate kontrolu nad svojinom, ako nju kontroliše neko drugi, onda će ti drugi odlučivati šta da učine s njom, a vi nećete imati mogućnost da utičete. Interesantno je da u ovom društvu ima mnogo znanja, ali, kako je to neumoljivo naglasio Fridrih Hajek, to znanje je rascepkano. Ja posedujem neko znanje; ti poseduješ neko znanje; on poseduje neko znanje. Kako da ponovo sastavimo te rasute komadiće znanja? I kako da to učinimo u interesu pojedinaca da to znanje iskoriste na efikasan način? Ključ za to je privatna svojina, jer ako to pripada meni, ti to znaš, to je jedna očigledna činjenica. Niko tuđ novac ne troši tako pažljivo kao što troši svoj. Niko ne koristi tuđe resurse tako pažljivo kao što koristi svoje. Znači, ako želite efikasnost i delotvornost, ako želite da znanje bude iskorišćeno kako treba, morate to postizati putem privatne svojine.
      
       Ekonomska logika i tržište na crno
       Tržište na crno može biti viđeno i kao pozitivno, jer je to bio način da se zaobiđu vladine kontrole. Bio je to način da se tržištu omogući da živi. Bio je to način otvaranja, davanja mogućnosti ljudima. Hoćeš da trguješ sa mnom, ali zakon ti to ne dozvoljava. A ta trgovina bila bi obostrano korisna. Najvažnija pojedinačna središna činjenica o slobodnom tržištu jeste da nema nikakve razmene sem ako obe strane nemaju od toga koristi. Velika razlika između vladinih prisilnih i privatnih tržišta jeste u tome što vlada može da koristi prisilu da bi obavila neku razmenu u kojoj A dobija, B gubi. Ali na tržištu, ako A i B dođu do dobrovoljnog sporazuma, onda je to stoga što je bolje i jednom i drugom. I to je ono što crno tržište čini, da zaobiđe te veštačke vladine restrikcije. Sad, vi biste očigledno hteli svet u kojem se povinujete zakonima. Činjenica da crno tržište podrazumeva kršenje zakona, protivna je toj želji. To je neželjena strana. Ali to postoji samo kad postoje loši zakoni. I niko, niko ne misli da je poštovanje svakog zakona vrhovni moralni princip. Dolazi trenutak, ako se osvrnete unazad na istoriju poštovanja zakona - a pomislite na prigovor savesti u vreme rata - mislim da ćete videti kako se svako slaže da postoji trenutak u kojem postoji i neki viši zakon od zakona koji je doneo zakonodavac.
      
       O libertarijanizmu
       Tipična definicija libertarijanizma glasi da libertarijanac hoće najmanju, što je manje moguće nametljivu vladu skladnu sa maksimalnom slobodom za svaku individuu da bi ona mogla da živi na svoj način, da sledi svoje vrednosti, sve dok ne dolazi u sukob sa nekim drugim koji isto čini.
       Uistinu, postoje dve zaista različite verzije libertarijanizma. Ekstremnija verzija sadrži centralno načelo - nemoralno je pokretati silu na bilo koga drugog. To je izvorno viđenje, tip libertarijanizma po Ejnu Rendu.
       Prema tome, prisilna moć države je nemoralna u sebi i po sebi, i sve što je potrebno da znate da biste znali da je nešto od države nemoralno, to je da li ona uključuje pokretanje sile. To je jedna vrsta, a sada postoji i druga vrsta, i to je ona kojoj bih ja bio sklon i koju biste mogli nazvati konsekvencijalnim libertarijanizmom.
      
       Biti slobodan
       Ne pripada vladinoj službi da održava pozorišta u Njujorku. Ne pripada vladinoj službi ni da održava muzeje, umetničke muzeje u Njujorku. Muzej savremene umetnosti nije vladin muzej, to je privatan muzej. Slučajno tamo postoje dve vrste, ima privatnih profitnih preduzeća, i neprofitnih preduzeća kao što su muzej, opera, i tako dalje. Na isti način, da Centralni park nije vladino vlasništvo, on nikada ne bi postao tako zagađen kako jeste. Postao je takav, jer je to vladin park. Centralno načelo je takvo da niko ne brine o tuđoj svojini kao što brine o svojoj.
       Uvek ćete iznova slušati kako smo mi pokušali, kako je zapadni svet već isprobao laissez-faire ekonomiju, slobodnu ekonomiju, i to se završilo onakvim Londonom kakvim ga je opisivao Čarls Dikens, “prljavim, zagađenim, s decom iskorišćavanom na radu”, jedan užasan krkljanac. Krkljanac je bio užasan, ali ko ga je raščistio?
       Ono što je tu unelo reda bio je napredak privatnog preduzetništva, jer ste imali neki... Razlog što je bio toliki nered ležao je u tome što ste morali koristiti ugalj, a ugalj koji se mogao dobiti u Britaniji bio je dimljiv i prljav. A kad ste jednom bili u mogućnosti da koristite naftu, prirodni gas, bolje peći, sve je to zajedno ono što je omogućilo da London postane čist.
       Sad, ono što se tiče dece iskorišćavane na radu... ono što se događa jeste, ono što se događa na slici kojom je oslikana Engleska u 19. veku, to je da nema slike onoga što je bilo pre. Onoga zašto je sav taj svet sa obrade zemlje, iz ruralnih krajeva, došao u grad. Da li su došli u grad zato što su mislili da će tu biti gore? Ili zato što su mislili da će biti bolje? I, da li je bilo bolje, ili je bilo gore? U ranim danima, vi znate da ima veoma malo stvari koje su 100 posto crne ili 100 posto bele, postoje i različite nijanse sivog. A ono u šta mi ciljamo, to je najmanja moguća nijansa sivog.
       Neću reći da je u to vreme u Britaniji bilo sve ružičasto, jer nije bilo. Ali bacite danas pogled na svet. Gde je najmanje ružičasto? U onim zemljama gde poslovima upravljaju vlade, a ne u onima gde su preduzeća privatna. Isto je to bilo tačno i za Britaniju.
       Gde su danas najzagađeniji krajevi u svetu? U Rusiji! Zašto? Zato što je u Rusiji sve bilo pod kontrolom vlade. I ja i dalje podvlačim, niko neće o tuđoj svojini brinuti tako dobro kao što će brinuti o svojoj.
       Ključni oblik libertarijanskog viđenja jeste da biste morali biti slobodni da radite ono što hoćete, pod uslovom da ne sprečavate druge da i oni rade isto.